Mehov krš je, mnozina nije ni čula, neka vukojebina na Pešteru više Tutina, u kojoj smo načoklečili granični prelaz prema bratskoj Crnoj Gori, kuda su ranije odašiljani, da služe Otadžbini, uglavnom carinski službenici uhvaćeni „sa prstima u pekmezu“. No nije taj Mehov krš razlog mog kašnjenja da Milenku, ljubaznom domaćinu ovog bloga, pošaljem novi članak. Drugo me je nešto zadržalo.
Srpska javnost (ona zainteresovana, dakako) već je obaveštena da smo onomad, pre dve sedmice, kao nacija ponovo izblamirani „u gostima“. Ni krivi, ni dužni, na pravdi Boga. Ovaj put samo zato što su nemački „halt“ policajci, poslovični cepači dlake na četiri, u free shop-u na Frankfurtskom aerodromu „ufatili“ našeg Mehu Omerovića, narodnog poslanika, sa prstima na karminima i parfemu. S tim što je posle, od vakta Prleta i Tihog, neprijateljskog „halt“ mrskog pripadnika „feld-žandarmerije“, ilegalac Meho, hrabro se suprotstavljajući potrošačkim manirima neoliberalizma, umesto šmajsera izvadio diplomatski pasoš. Posle se prepričalo kako je naćorlio Švabe. I narod čiji je predstavnik. U zemlji i inostranstvu.
Možda bi Mehov podvig ostao samo simpatična anegdota u intimnom krugu najbližih saradnika, da ovaj Svet nije najobičnija globalna selendra u kojoj se tračevi, brzinom neuporedivo većom od „vazduplohovne“, za tren isporuče pred poreske obveznike u čije ime je Meho na Frankfurtskom aerodromu vitlao diplomatskim pasošem Republike Srbije.
Onda se, logično, narodni poslanik Meho Omerović osetio pozvanim da javnom mnjenju objasni frankfurtsku minijaturu parlamentarca Omerović Mehe, te on svoju borbu protiv mrskih nemačkih free shop-ova sažme u prokletu, bolnu, obeshrabrujuću reč – dijareja. Sakupljajući benevolenciju slušalaca, objasnio je da je odjednom iz njega nezadrživo počelo da curi. Propustivši da naglasi, je li curenje nastupilo pre ili posle obezoružavajućeg „halt“.
To su okolnosti slučaja koje je plemenita news-konzumentska duša naše javnosti bila gotova da prihvati i da Mehi poveruje sve na reč, jer narodni predstavnici deo su naroda. Obični su kao i svi ostali ljudi u Otadžbini. I njih može da zadesi dijareja, koja ne bira ni vreme, ni mesto, ni priliku. Izbombarduje čoveka kao meseršmit u niskom naletu. I gotovo. Ode sve dođavola.
Iako je svojom pričom potvrdio staro pravilo da nije „Meho stradao što je grešio, no što se vadio“, Mehino vajkanje bio sam spreman da prihvatim i ja. Uprkos jednom tehničkom pitanju koje se odmah, logično, ispililo iz same njegove izjave: kako je, da proste čitaoci ovog bloga, moguće da se neko, tako uneređen, obriše, držeći u levoj ruci tri karmina, a u desnoj parfem? Ili obrnuto? Moguće da se Meho samo podsetio davno naučenog marksističkog principa „svako prema mogućnostima, svakome prema potrebi“, koji je primenio o dvestogodišnjici Marksovog rođenja u Marksovom Faterlandu. Pošto pojavom uopšte nije nalik prestupniku. Naprotiv, onako uglađen i doteran, istina, podseća na Popaja iz filma „Balkan ekspres“, ali u svakom slučaju svojim parlamentarnim manirima drastično odudara od nekih krajnje lombrozovskih tipova koje je u našem Parlamentu vazda bilo i „jest i budet“.
No, umesto da pije čajeve od prokuvanog plutinog pampura ili rastvorenu gorku so, da liže kafu i jede čokoladu za kuvanje, ni desetak dana posle „frankfurtske sekvence“ Meho je, iako rekonvalescent prvog reda, poželeo opet da putuje. Čime nas je doveo do suštine: i svog ponašanja i našeg neugodnog položaja.
Srž parlamentarizma je u predstavljanju naroda od strane onih koje je narod sam izabrao. Predstavljanje je pak, kako primećuje teoretičar konstitucionalizma Karl Fridrih, tesno povezano sa odgovornim ponašanjem svakog izabranog predstavnika prema narodu koji mu je ukazao poverenje. U Srbiji, nažalost, toga malo ima. Mnogi su razlozi za to. Jedan je očigledan: mi, kao nacija, odavno činimo lapot nad moralom naše sopstvene zajednice. To se prilično jasno i frekventno vidi upravo u Narodnoj skupštini. „A kad opadne moralni uticaj, parlamentarna vlast više ne uliva ljubav ili poštovanje“, odavno je opomenuo Džems Brajs.
Šta su posledice po nas ovog jednog „aksidana“ dijaretičke prirode u zemlji u kojoj je, mislim, pre šest ili sedam godina jedan tamošnji parlamentarac prekršajno sankcionisan zbog „krađe“ toalet-papira iz klozeta Bundestaga? Nemci ič nisu sentimentalni na stomačne tegobe ni svojih, a kamoli tuđih parlamentaraca. Zato nam je narodni poslanik Meho, mahanjem diplomatskim pasošem, kod Nemaca napravio krš i lom. I tu nema nikakvog opravdanja. Tamo gde idemo da moljakamo za malo razumevanja u danima koji nam predstoje niko nema pravo na dijareju. Ni na bilo kakvu želju da bilo kuda više otputuje u naše ime i na naš račun.
Da je Meho Omerović carinik, moguće je da bi završio na graničnom prelazu Mehov krš. Ali on je narodni poslanik. I formalno je vlasnik svog mandata. Suštinski, valjalo bi da mandat vrati narodu koji mu je ukazao poverenje. Tako bi se bar malo oprao.
