Travnik, opština rođenja Ive Andrića, ostaće u Beogradu bez ulice, čije ime će, kako su obznanile gradske vlasti srpske prestonice, poneti još jedan mislilac iz BiH, Milorad Ekmečić. Istovremeno, dok reklamnom kampanjom Er Srbija najavljuje obnovu letova iz Beograda ka Zadru, i taj grad na hrvatskoj obali Jadrana gubi svoje parče (hrv. komad) srpske prestonice: Zadarska ulica zvaće se ubuduće po piscu, po nekima i savremenom „ocu nacije“, Dobrici Ćosiću, rodom iz Velike Drenove.
Još pre Zadra, a posle dosta dugog perioda naših tvrdnji da „nismo kao oni“, pa ne menjamo imena po reciprocitetu, Zagreb je ostao bez sokaka na prilazu gradilištu Beograda na vodi. U novijoj fazi eksperimentisanja sa uličnim tablama, primetne su dve pojave: raskid sa toponimima povezanim sa narodima i narodnostima bivše SFRJ i, naviše zbog ojačanih političkih veza sa Rusijom, reafirmisanje pojmova i imena iz komunističkog perioda, iznova politički korektno poistovećenog sa antifašizmom. Usled toga je i Goce Delčeva na Novom Beogradu zamenio sovjetski maršal Tolbuhin, čije je ime prethodno izbrisano sa jednog od prilaza Slaviji.
Ovo, međutim, nije još jedna priča o menjanju imena beogradskih ulica. Tema je: kome se u prestonici nismo odužili ni parčetom asfalta, ili kaldrme, a smatramo da bi bio red, jer nas je zadužio. Mora se priznati da je tu učinjen pomak: odlučeno je da se novi bulevar u Beogradu na vodi (stara imena: Savski amfiteatar, Europolis) nazove po Vudrou Vilsonu, srpskom prijatelju među američkim predsednicima. On je pre rata već imao trg, „Vilzonov“, sada ga zovemo Savskim i na njemu planiramo da podignemo spomenik Stefanu Nemanji.
Neki su, ipak, ostali zaboravljeni, a može biti da bi i sami zavredeli pokoju ulicu sa dve trake, ili čak ceo bulevar (u Zagrebu „nisu kao mi“, pa za bulevare imaju drugo ime – avenije). Da probamo da nabrojimo samo neke od tih ljudi. Među njima ima istinskih velikana, čija imena smo, eto, uspeli da pokrijemo dubokim zaboravom.
General Dimitrije Cincar-Marković (1849-1903) bio je najugledniji srpski oficir na prelasku iz 19. u 20. vek. On se nije opredelio ni za francusku ni za prusku, već je stvorio originalnu srpsku vojnu doktrinu, zasnovanu na defanzivnoj taktici. Branili smo se na Ceru i Kolubari i – pobedili jače od sebe, ali idejni praotac pobeda, desna ruka kralja Milana u stvaranju moderne srpske vojske to nije mogao da vidi: mučki je ubijen tokom Majskog prevrata, na kućnom pragu. Pred kraljem je do kraja branio integritet vojske, protiveći se da policija u vojnim redovima istražuje moguću zaveru. Likvidiran usled viška vojničke časti od sabraće oficira, Dimitrije Cincar-Marković je posebno cenjen među predavačima na Vojnoj akademiji, ali, njegove zasluge nije u međuvremenu imao ko da razglasi (stari termin – da „rastrubi“, novij – da „šeruje“).
Zatim, tu je još jedan čovek kojem je, kao i Vudrou Vilsonu, engleski bio maternji jezik. Scena je takođe Prvi svetski rat, žanr tragedija, epizoda verovatno najteža, uz albansku golgotu. Posle velikih pobeda 1914, naredne godine je tifus pegavac u Srbiji ubijao i po 1.000 ljudi dnevno. Nećemo ovoga puta o plemenitim engleskim i škotskim bolničarkama koje su došle da pomognu napadnutoj Srbiji – njih s vremena na vreme i pomenemo – već o jednom doktoru medicine, o pukovniku Vilijamu Hanteru, šefu tima epidemiologa koji je izveo jedan narod iz opasnosti potpunog biološkog sloma. Srbija je imala dobre hirurge, ali slabu epidemiološku službu i sa opakim pomorom nije umela da izađe na kraj. Pokušali su i stranci, bez uspeha. A onda je vlada u Londunu u Srbiju poslala tim od 25 stručnjaka, koji su, sačinivši plan mera, zaustavili epidemiju u neslućeno kratkom roku, sačuvavši, moguće je, desetine, ili čak stotine hiljada života.
Dr Vilijam Hanter (1861-1937), iako je tokom Velikog rata odlikovan Ordenom Svetog Save, a o podvigu njegove misije je, vek posle epidemije objavljena knjiga, danas ne samo što u Beogradu i unutrašnjosti nema ulice – a one bi, da je drugačije političke kulture, mentaliteta i javnog diskursa, mogle biti skoro pa glavne – već danas u Srbiji uopšte ne postoji ni njegova fotografija. U Hanterovoj grupi istakao se i major Eliot Frenk Stamers, koji nam je doneo bure za dezinfekciju odeće, mi ga tako svesrdno prihvatili da smo ga nazvali prvo „srpskim“, pa „partizanskim“ – a engleskog majora smo, kao pravi džentlmeni i zahvalni ljudi, prepustili spokoju zaborava.
Minule, 2018. godine završeno je obeležavanje stogodišnjice Velikog rata, upravo onog u kojem je Srbija platila najvišu cenu i stekla neslućenu slavu među narodima. Dimitriju Cincar Markoviću, koji je temeljio vojsku, i Vilijamu Hanteru, spasiocu života, ipak, za sve to vreme nismo se odužili.
U sledećem nastavku Vremenske kapsule pisaćemo i o drugim velikim i značajnim ljudima kojima se Srbija i njena prestonica nisu odužile ni ulicom, izuzev ćorsokaka pamćenja. Među njima su i ličnosti koje su inspirisale stvaranje nacionalnog programa, podigle savremenu srpsku diplomatiju, inicirale industrijalizaciju…
Preuzeto sa eKapija
