Vremenska kapsula – Zašto se i od kada Srbi ljube tri puta?

Bili su praznici, svetovni i duhovni, i Srbi su se ponovo, zdraveći se i želeći sve najbolje i potvrđujući svoju veru rečima, međusobno celivali. Niko nije mogao da prebroji ukupan broj poljubaca koji su završili na obrazima, ali, poprilično je izvesno kako je on za 50% veći nego što bi bio u kakvoj drugoj zemlji – ali i u Srbiji od pre nekoliko decenija. Ne možemo tvrditi da je reč o neparnom zbiru jer se neko verovatno i zabrojao, ali je realno pretpostaviti da je ukupna suma razmenjenih poljubaca deljiva sa tri, uz neki nevelik ostatak.

Srbi se u 21. veku ljube tri puta. A za mnoge od njih, može se reći da su ih majke slale u školu sa parnim brojem poljubaca, po jednim za svaki obraz, da se neki ne naljuti. Urbani običaj da se devojke jednom cmoknu je opstao, međutim, opšta prijateljska i rođačka matrica ljubljenja se promenila: dodali smo taj jedan dodir, jedan zagrljaj ako smo prisniji. Stvorili smo, reklo bi se, novi običaj u odnosu na generaciju naših očeva.

Mnogi pokazatelji ranijeg vremena ostaju, naime, snimljeni, pa tako i činjenica da su se ljudi iz okoline Gige Moravca u „Boljem životu“ ljubili po jednom u svaki obraz – čak i gospođa Emilija Popadić, koja potiče iz sredine za koju bi se moglo naslutiti da je tradicionalistička, a ne „crvena“. Giga je, takođe, psovao i boga. Danas to ne bi bilo u scnariju. Zemlja se promenila, zvanično se slavi Božić; u Gigino vreme grafitima je bila išarana Crkva Svetog Marka, a u naše, oni što najviše nagrđuju zidovime, uz to i psuju, i to horski i organizovano, ne birajući mnogo – dakle, fudbalski navijači – spremni su da bojkotuju i večiti derbi, samo ako se igra na Veliku subotu. Cela zemlja posti, mada se čini da preteže osećanje bezgrešnosti. Ali, svakako, Srbi se ljube tri puta, i to je činjenica. Otac, Sin i Sveti duh neretko se dovode u kontekst objašnjenja ove pojave. Istina, postoji izraz da „Triput Bog pomaže“, a pokret desne ruke novijih naraštaja u toj meri je usavršen, da stižu da se prekrste tri puta bezmalo u svakoj situaciji koja zahteva pomoć nebesa, neretko i bogohulno shvaćenu.

Snežana Savić je glumila u „Boljem životu“, a inače je pevala „Tri poljupca hoću ja“. Već tada se Srbija menjala. „Neću jedan neću dva. Ništa manje neću, jer tri su za sreću“, glasi stih tog hita iz osamdesetih, sa kraja „crvenih“ i „bezbožnih“ vremena. Prema nekim etnološkim tragovima, ovakvo iskazivanje nežnosti je među stanovništvo Srbije dospeo od zemljaka iz Crne Gore. Bilo je, na tom planu, raznih uticaja. Tako su ruski emigranti posle Revolucije doneli u Srbiju običaj da se damama celivaju ruke. Naša sredina je to onomad ismevala, pa se nije ni zapatilo. Vladike tu do danas bolje prolaze od gospođa.

Bila tri poljupca pravoslavni običaj ili ne, tek, osim Srba, razmenjuju ih, govori se, i Holanđani. Takođe, jedan naš tabloid je na svom veb-izdanju napravio urnebesnu kombinaciju, najavljujući naslovom otkrivanje tajne „najstarijeg srpskog običaja“, dok se u tekstu kaže da se Srbi triput ljube u posledne dve decenije. Takva uređivačka politika – lupetati što više, i sa što manje veze – jeste recept za veliku čitanost, i za novac. Nauka u Srbiji, nažalost, često služi da potkrepi popularna mnjenja i urbane legende, a mi ćemo, ograđujući se od zaključaka, skrenuti pažnju na znamenitu ličnost koja je, na prelazu iz jedne u drugu tranziciju (iz eksperimenta u eksperiment), značajno uticala na vraćanje srpskog naroda tradiciji – ali i na stvaranje nove. Iako postoji logička veza sa novokomponovanom narodnom muzikom, reč je, ipak, o svojevrsnoj rok-zvezdi srpske političke scene, propagatoru civilne religije kakvu je želeo nemali deo populacije, gledajući sa nadom u prošle vekove. Naravno, to je Vuk Drašković. On je, svakako, jedan od vođa „revolucije broja 3“ u simboličkom svetu Srba. Ta revolucija je od svoje dece učinila da, kao znak nacionalnog raspoznavanja, u sreći i prkosu, ponosno izdižu tri prsta desne ruke uvis. Da li je i to drevni običaj?

Drašković je, kako je pre više od decenije ustvrdio u izjavi za „Večernje novosti“, prvi put tri prsta podigao 6. januara 1990. godine u Novoj Pazovi, na osnivanju SPO.

– Podigao sam tri rastavljena prsta, a svi ostali su to prihvatili – kazao je Vuk Drašković. – Uzor mi je bio veliki knjaz Miloš, jer sam u Takovu video sliku na kojoj je prikazan skup srpskih glavešina koji su 1815. godine doneli odluku o podizanju Drugog srpskog ustanka. Tamo je Miloš, ali i svi oko njega, prikazani sa podignuta tri prsta. To je bio simbol hrišćanske pobune protiv islamskih osvajača.

Sa druge strane, Sanda Rašković Ivić tvrdi da je njen otac Jovan, politički vođa Srba u Krajini, prvi ponosno uzdigao tri prsta u vazduh.

Uticaj Vuka Draškovića na zbivanja u Srbiji bio je značajan – jedino što on nikada nije uspeo da promeni vlast. Ali su zato njegovo „Svi, svi, svi!“, skovano kao sažetak masovnog zahteva da svi uhapšeni demonstranti budu pušteni na slobodu i izvikivano potmulim hukom mase – uz uzdignuta tri prsta – brzo prihvatili, recimo, baš ranije pomenuti navijači, i činilo se da će i taj povik postati deo srpske (ulične) tradicije. Nije postao. Tri prsta, međutim, jesu. Kasnije je bilo opaski da je u pravoslavnoj tradiciji da se prsti drže spojeni, što je našlo pokojeg manjinskog poklonika. Da li su tri ispružena prsta došla pre trostrukog srpskog poljupca? Autoru Vremenske kapsule se čini da jesu, ali tema, reklo bi se, ostaje otvorena, koliko god da je priča, jednako, zaključena: Srbi se, u svetu za koji tvrde da im je tri četvrt stran, među sobom ljube tri puta.

 

Preuzeto sa eKapija

Broj članaka 18

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh