Prvobitno bila zamišljena kao modernističko zdanje sa puno prozora
Danima spremam dva teksta o zdanju Glavne pošte. Jedan da objavim kao kolumnu mog drugara Marka Stojanovića, a drugi ovaj, koji je u kraćoj verziji već bio objavljen u „Novostima“. Okidač da napišem priču bio je požar koji je izbio u noći između 1. i 2. juna 2018. Da je zdanje ozbiljnije planulo, ova rubrika bi imala drugačiju težinu. Ovako, malo je izgorela kuhinja na vrhu krova. Prostorija tik pored servera Telekoma i Pošte.
KARAĐORĐEVIĆ ODBACIO POBEDNIKA KONKURSA
Delo ruskog arhitekte Vasilija Mihajloviča Androsova, sedam decenija dominira panoramom centra Beograda. Široj, ali i stručnoj javnosti malo je poznato, da Glavna pošta ima još jednog autora, koji je svojim idejnim rešenjem uslovno zadao gabarite, konstruktivni sistem i unutrašnji raspored prostora koje sadašnja zgrada poseduje. Reč je o zagrebačkom arhitekti Josipu Pičmanu, koji je svojim rešenjem pobedio na konkursu 1930. godine.
Prema rečima istoričara umetnosti Marka Stojanovića, rešenje koje su odabrali ugledni srpski, hrvatski i slovenački profesori bilo je u duhu moderne funkcionalističke arhitekture, u rangu tada najsavremenijih objekata u Evropi. Međutim, projekat koji je osmislio Pičman sa saradnikom arhitektom Andrijom Baranjijem, odbacio je lično kralj Aleksandar.
- Kako se navodi u istorijskim spisima arhitekte Dimitrija M. Leka, kralj Aleksandar Karađorđević nije želeo da uzme taj projekat u razmatranje. Izjavio je da pored Skupštine Jugoslavije ne želi objekat koji deca mogu da razlupaju iz praćke – priča Stojanović. – Ubrzo i monarh i arhitekta su tragično okončali svoje živote. Kralj Aleksandar je ubijen u Marseju, a arhitekta Pičman je posle saznanja da je njegov projekat odbačen, izvršio samoubistvo.
Prema Stojanovićevim rečima, projekat za Palatu Pošte nije bio jedini koji je osvojio prvu nagradu, a zatim odbijen jer nije odgovarao ukusu investitora. Sa druge strane, konstruktivno rešenje, raspored nosećih zidova, trezora, stepeništa i liftova, u potpunosti je prihvaćen od strane investitora. Samo je presvučen monumentalnom arhitekturom, koja je odgovarala atmosferi tadašnje vlasti.
Arhitekta Pičman je posle saznanja da je njegov projekat odbačen, izvršio samoubistvo.
U Arhivu Jugoslavije, u dokumentaciji vezanoj za izgradnju palate Glavne pošte, čuva se dopis Ministarstva saobraćaja iz januara 1931. godine koji je upućen ministru građevinarstva, a čiji je predmet bio izgled fasade. U ovom dokumentu se navodi da je ministar saobraćaja pregledao skice nove palate i da je mišljenja „da je izgled građevine s obzirom na njenu veličinu, položaj i mesto zamišljen suviše jednostavno i jednolično“.
Pored ovog, u istom pisanom dokumentu se ističe konstatacija da gospodin ministar želi da palata bude monumentalna i po izgledu reprezentativna, pa se iz tog razloga predlaže da Ministarstvo građevina izradi nove 2-3 varijante izgleda fasade. Po dobijanju ovog dopisa Dimitrije Leko, koji je dobio zahtev za preradu izgleda fasade zaključuje da je zahtev opravdan s obzirom na mesto gde palata treba da se podigne. Zbog svega toga Ministarstvo građevinarstva je februara 1931. godine dalo naređenje da se preradi fasada. U vezi sa ovom izmenom arhitekta Dragutin Maslać je priložio četiri varijante razrade fasade, ali Ministarstvo građevinarstva nije usvojilo nijedan dati predlog već je zatražilo izradu novog. Nakon toga dat je zadatak da arhitekte Nikola Krasnov, Androsov, Dević i Tadić daju svoje predloge.
OD IDEJE DO IZGRADNJE POLA VEKA
Kako se navodi u istrijskim spisima, ideja za izgradnju velike zgrade pošte datira iz sedamdesetih godina 19. veka. Tek pola veka kasnije država odlučuje da je izgradi. Raspisuje konkurs 1930, a pet godina kasnije – 17. avgusta 1935. godine je osvećen temelj palate Glavne pošte. Novac za izgradnju je obezbedila Poštanska štedionica. Palata je završena 10. oktobra 1938. godine posle čega su i pošta i štedionica mogle da se usele u zdanje, izgrađeno planski za potrebe PTT saobraćaja.
KONKURS
Prvi konkurs za izgradnju palate je raspisan 15. juna 1930. godine u Vesniku Ministarstva građevina Kraljevine Jugoslavije. Članovi ocenjivačkog suda su bili inženjer Dobrosav Ratajac, arh. Dragutin Đorđević, profesor Univerziteta iz Beograda, arh. Josip Plečnik, profesor Univerziteta iz Ljubljane, arhitekta Janko Holjac iz Zagreba, direktor Poštanske štedionice Milorad Nedeljković, šef odseka, insp. Ministarstva građevina arh. Dragutin Maslać i viši savetnik građevina za p.t. struku Ivan Šarić. Jedan od bitnih uslova konkursa bio je da objekat treba da bude u stilskom jedinstvu sa dve zgrade u izgradnji – sa Domom Narodne skupštine i sa Crkvom svetog Marka. Opštedržavni karakter konkursa bio je naglašen tako što se u tekstu objavljenog konkursa navodi da „pravo učešća imaju svi jugoslovenski arhitekti kao i arhitekti ruske narodnosti koji imaju pravo prakse u Karljevini Jugoslaviji“.
Razmotrite činjenice, pa sami ponovo donesite zaključke.
Urbanističkim planovima je predviđeno da na tom mestu budu objekti koji bi trebali da personifikuju narod (skupština) duhovnost (crkva sv. Marka) i umetnost (opera).
Ti objekti je trebalo da budu stilska celina. To je i navedeno u konkursu: da Palata Poštanske štedionice i Glavne pošte bude projektovana u stilu okolnih objekata (Skupštine i Crkve).
Otkud pošta umesto opere? Država nije imala pare (početak svetske ekonomske krize) a izgradnju je finansirala Poštanska štedionica, kao i izgradnju Pošte Beograd 2, na železničkoj stanici (1926.) i Ministarstva pošta u Palmotićevoj 2 (1928).
Dakle, projektanti tima „PiB“ (Pičman i Baranji) nisu poštovali uslove konkursa! Međutim njihov projekat je imao veoma važne kvalitete: tehnološka povezanost delova zgrade i predviđanje budućih potreba (Pičman je radio u Nemačkoj, pa je mogao da to predvidi). Zato Pičmanov i Baranjijev projekat NIJE ODBIJEN!
On je odneo prvu nagradu od 100.000 dinara!
To je prva netačnost.
Onda je Ministarstvo građevina dalo zadatak svom činoviku Vasiliju Mihailoviču Androsovu da ublaži disproporciju između projektovanog objekta od betona i stakla i zgrada u okolini.
Dakle, PRIMENJEN JE Pičmanov i Baranjijev projekat u svemu, osim u materijalu obrade fasade. Nije bio natur beton, već je zgrada obložena kamenom. Dodati su i dorski stubovi na ulazima. Dakle, malo šminke.
Tvrdi se da je zbog „odbijanja“ projekta Pičman izvršio samoubistvo.
Konkurs je bio 1930. a Pičman je skočio sa zgrade 1936.
Da li to znači da je dugo patio?
Ali ta patnja mu nije smetala da od 1930. do 1936. i dalje projektuje i dobije 8 prvih nagrada na konkursima u Kraljevini Jugoslaviji!
Neki od tih projekata nisu bili izvedeni.
U međuvremenu je izvor „njegovih patnji“ kralj Aleksandar uklonjen 1934.
Tek posle kraljeve smrti i posle otpočinjanja izgradnje Pošte, po ublaženju svetske ekonmske krize, 1935. godine, su počeli tračevi po onoj staroj da „mrtvom vuku lakše možeš da izmeriš rep“. Kralj je bio mrtav i nije mogao da odgovori na tračeve koji su reprodukovani „po sećanju“.
A Pičman?
Zašto se ubio?
Možda ga je ostavila devojka?
Ili možda dečko?
Ko će znati…
U Hrvatskoj postoji takođe razlog zbog čega je izvršio samoubistvo. Dobio je prvu nagradu za Hrvatski dom u Sušaku. Međutim, u Rijeci i Sušaku nisu odmah mogli da skupe novac za izgradnju tog objekta. Budžet za izgradnju je sklopljen dan po njegovoj smrti!
Jedan profesor na Arhitektonskom u Zagrebu je nekoliko decenija istraživao Pičmanov život i u monografiji o njemu je napisao da je uzrok neka žena! Sve se vrti oko ljubavi…