Putopis jednog profesora – Poljska nekada i sad. A gde smo mi?!

warsaw

Amor patriae – nostra lex! (Ljubav prema zemlji je naš zakon!)

Poljaci, kako ih pamte moje bezbrižno socjugoslovensko dečaštvo i razmetljiva socjugoslovenska mladost, bili su tihi svet pognutih glava i tužnih izraza lica, koja bi se razvedrila samo kad bi govorili da su Poljaci. Kažnjene hladnim Baltičkim morem, kolone tročlanih, četvoročlanih, petočlanih, čak, poljskih porodica, volšebno popakovane u nerealno male “peglice” ili raskomoćene u čuvenim “pezejcima”, danima su jezdile istočnoevropskim drumovima, u pohodu na sudbinsku “bratsku varšavskopaktovsku” crnomorsku obalu ili, za većinu njih nedosanjanu, obalu Jadrana. Prolazeći kroz Jugoslaviju (idući ka Crnom moru, najviše kroz Srbiju), u nas, svoje “prozapadne, slobodne i srećne jugoslovenske” prijatelje, gledali su kao u male bogove. Državnim socijalizmom skroz upropašćene, srpski privatnoinicijativni duh pohodio bi ih već kod Bubanj Potoka, da bi od Niša do granice s Bugarskom, uz drum, skroz razradili “radnju”, rasprodajući za dinare, marke i dolare sav balast svojih pokućstava koji su, radi brze usputne zarade, vukli sa sobom čak iz Šlezije, Gdinje i Malopoljske.Iz trgovine sa Poljacima u domu mog roditelja još živi jedan mini fen, ne znam od čega napravljen da pola veka uspešno greje vazduh, i jedan “zenit”, bez upotrebne vrednosti, što služi da me povremeno podseti na tužan pogled dečaka, vlasnika, kad sam fotoaparat od njegovog oca pazario za pet “červenih”. Osim toga, Poljska je za mene bila magla nepoznatog, prepoznatljiva samo po “Solidarnosti” i Lehu Valensi, električaru iz Gdanjska, kome je alkohol dolio hrabrost da stane na čelo otpora komunističkoj diktaturi. Od Poljske sam upoznao i jednu devojku u Trogiru 1989. i, slučajno, profesora prava Kšištofa Džervickog, sa kojim sam se jedne majske noći 1997. godine, po okončanom seminaru o ljudskim pravima, u Akademiji 28 napio kao Poljak.

Varsava stari grad
Staro gradsko jezgro

Nedavno sam u Poljskoj proveo sedam dana. Malo, da bih upoznao sve što jeste Poljska, a sasvim dovoljno za ozbiljan utisak i upoređivanje. Tri decenije po “oslobođenju” od sovjetizma, Poljska je lepa i stabilna zemlja ljudi vedrih lica, potpuno posvećenih sebi i Njoj. Ona je nepregledno more uređenih i obrađenih oranica, ogromno gradilište, pejsaž očišćenih i ulepšanih gradova, infrastrukturni koloplet puteva i pruga vredan divljenja. U nekim segmentima svog života, posmatrano srpskim očima, Poljska je pravi vasionski brod. Od teške svakodnevice iz vremena Varšavskog pakta spolja je ostao po koji detalj, da podseti i opomene. Unutra, u srcu i pameti poljskog čoveka, ništa. Poljaci više nisu svet pognutih glava i tužnih izraza lica.

U Varšavai, Krakovu i Lođu, gde sam se susreo sa urbanim životom Poljaka, cepidlačio sam, tražeći mane lokalnom prevozu, snabdevenosti prodavnica, čistoći ulica, uređenosti parkova, izgledu fasada, ne samo u centru, već i na krajnjim periferijama. Manu ne nađoh. Želeo sam da vidim saobraćajne čepove, da osetim bes vozača u njima, da primetim nervozu na licima prolaznika. Ništa. Izvoljevao sam u prodavnicama, knjižarama, pekarama i restoranima. I bivao uslužen, uvek uz ljubazni osmeh. Prolaznici koje bih pitao za neko razjašnjenje, ljubazno su odgovarali, trudeći se da budu što precizniji i što više na usluzi (u Krakovu je neka studentkinja moju porodicu i mene dvadeset minuta pešice vodila do jednog restorana, koji je “very good and not expensive”, pričajući nam usput zanimljivosti iz starog Krakova).

Spomenik Nikoli Koperniku
Spomenik Nikoli Koperniku

Ima li sličnosti između Poljaka i Srba? Ima. Sloveni smo, prapostojbina nam je ista. Obe nacije su odavno izgradile svoje države, koje je vihor istorije pomeo, pa smo potom dugo bili bez njih. I oni i mi smo vazda skupom krvlju plaćali svoju i slobodu svoje Otadžbine. U WW II Poljaci su u slobodu (sa odloženim četrdesetpetogodišnjim dejstvom) uložili šest miliona života, mi preko milion. To je otprilike ista cena, ako se uporedi veličina dve nacije. I oni su, kao i mi, imali dva pokreta otpora nacizmu, prozapadnu Armiju Krajowa (Otadžbinsku) i prosovjetsku Armiju Ludowa (Narodnu). To bi uglavnom bilo sve što se sličnosti tiče. Ostalo su razlike.

Oni su (i bukvalno) bili zatočeni u Varšavskom paktu. Mi nismo. Dok su oni sanjali svoju uređenu, modernu i stabilnu državu, mi smo svoju uređenu, modernu i stabilnu državu proćerdali. Oni su za prethodnih 30 godina izgradili sistem po meri poljskog čoveka. Za to vreme mi smo sistem u Srbiji skroz urnisali, urnišući pride i srpskog čoveka. Oni su svoje oranice domaćinski sačuvali za sebe, dok mi svoje pustahijski rasprodajemo ili pretvaramo u utrine. Oni se trude da svako svoje selo učine gospodskim, dok smo mi naše gradove totalno poseljoberčili.  Kod njih se od centra Varšave do centra Krakova (310 km) železnicom putuje dva i po sata. Kod nas se od centra Beograda do centra Užica (175 km) autom stiže za četiri sata. U varšavskom metrou, gledao sam, kad uđe trudnica, svi listom ustanu da joj ustupe mesto. U vozilu BG GSP (metro još nemamo) od buduće majke retki ne okrenu glavu. Oni slave mladost i obilato ulažu u nju. To je vidljivo u svakom muzeju (gde se za svako petoro, šestoro dece odnekud stvori kustos-predavač), u svakoj školi, u svakom parku… Mi svoju mladost ne podnosimo, iako joj licemerno pezimo, i jedva čekamo da joj vidimo leđa. Poljske ulice, bulevari, trgovi, parkovi čisti su kao holovi hotela. Na njima nema đubreta, psećih izmeta, nema tragova ljudskog nevaspitanja…

Grob neznanog junaka
Grob neznanog junaka varšavskom Centralnom parku

Poljaci su ponosni na svoju istoriju i zaljubljeni su u nju. Odlično je poznaju. I ljubomorno čuvaju.  To je vidljivo na svakoj stopi Varšave, Krakova, Lođa…, verujem, svuda u Poljskoj. Mi svoju istoriju sramotno ne poznajemo, ali se njome još sramotnije razmećemo. (Negde sam pročitao da je Poljska nacija sa najmanje nacističkih kolaboracionista u WW II u Evropi. Mi svoje kolaboracioniste svih fela toga doba ne možemo da prebrojimo.) Pomenuta dva poljska pokreta otpora nisu se politički slagala, ali su zajedno ratovala protiv nacista. Naša dva pokreta otpora borbu protiv okupatora imala su kao alibi za krvavi građanski rat. Poljaci sa pijetetom beleže svaku žrtvu za slobodu Poljske. Mi svojim žrtvama maroderski licitiramo, još ne uspevajući da popišemo njihov približni broj. Nema Poljaka, rekli su mi domaćini, koji osim poljske himne ne ume da otpeva još mnoštvo rodoljubivih pesama. Mnogi od nas spremni su da se pobiju u veri da je himna srpske vojske u Prvom svetskom ratu bila kafanska pesma “Pukni, zoro!”.

Neboder u Novoj Varšavi
Neboder u Novoj Varšavi

Od nekih Srba koji već dugo žive i rade ozbiljne poslove u Poljskoj, čuh zanimljiv podatak. Poljska je od pretpristupnih fondova EU dobila 70 milijardi evra. Poljaci ni jedan evrocent tog novca nisu protraćili. Ulagali su u svoju budućnost. Priča se da je iz Srbije u prethodnih četvrt veka opljačkano gotovo isto toliko novca, dok mi još rešavamo svoju prošlost.

Na fasadi jedne zgrade preko puta Muzičke akademije “Frederik Šopen” u Varšavi uklesana je latinska maksima Amor Patriae, Nostra Lex ! (Patriotizam je naš zakon!) To je ključ za tajnu uspeha Poljske i Poljaka, koji znaju da sem Poljske nemaju ništa i da, ako nisu Poljaci, neće biti niko. Zato Poljsku i čine ozbiljnom državom, a sebe jakom nacijom. Zato i uspevaju da se održe između čekića i nakovnja dve susedne moćne, imperijalijalne države, Nemačke i Rusije.

Mi, izgleda, takav zakon ne poznajemo. Pa su nam drugi krivi što se batrgamo u sendviču između patuljastih kvazidržavica šiptarskog bašibozuka i hrvatske šizofrene narcisoidnosti.

AMOR PATRIAE NOSTRA LEX

Broj članaka 3

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh