Humani čuvari tradicije

Poslastičarnica „Pelivan“, 24. maja besplatno deli sladoled, a priloge daju deci oboleloj od raka

Постоје места у Београду која зраче позитивном енергијом. Поред кафане „Шанса“, то је и посластичарница „Пеливан“. Када год bih желео да са пријатељима поједем неки слаткиш или успешно завршим неки посао, саговорнике  бих водио тамо. Као редовна муштерија, тако сам и упознао браћу Алшукеир, сјајне момке који држе  „Пеливан“ у Булевару.  Њихова занатска радња, најстарија је у престоници. Они 24. маја славе 167 година, а традиционално, као и сваке године, од 16 до 18 часова грађанима  бесплатно деле сладолед. Поред витрине са посластицама налазиће се кутија НУРДОРА. Сва прикупљена средства иду за храбре малишане, који се боре са опаком болести. Засладите се сигурно најбољим сладоледом у Београду. Три кугле у великом корнету. А будите и хумани па помозите малишанима којима је помоћ потребна.

Рецептура сладоледа Мустафе Пеливана, с колена на колено, љубоморно се чува као велика тајна

У Београду данас нема занатске радње, чији су корени у Књажевини Србији. Прва странице слатке бајке исписао је, давне 1851. године, Мустафа Пеливан, Горанац из Драгаша. Са  кесицом златника, одлучио је да се настани на ободу тадашње вароши. Сластичарски занат знало је свако дете на Гори. У почетку, ледену посластицу је правио у чабру са ледом.

– Почетни капитал стекао је као ондашњи најбољи рвач у Србији. Отворио је посластичарницу, недалеко од Стамбол-капије, на месту данашњег „Стакленца“ на Тргу Републике – прича Сухаиб Алшукеир, чукунунук Мустафе Пеливана.

– На том месту локал је остао и после повратка Обреновића на власт. Адреса није мењана ни после поновног доласка Карађорђевића и Првог светског рата.

После Мустафе, посао је наследио син Мехмет, а после њега Мустафини унук Малић Пеливановић. Колачи и сладолед постали су надалеко познати. Породица је стекла пословни и друштвени углед. Малић је био и народни посланик непосредно после Првог светског рата.

– По наруџби владара, двору смо испоручивали алву, што је била претеча данашњег „кетеринга“. Нажалост, Други светски рат је породицу вратио на почетак – наводи Алшукеир, док у рукама држи пожутело мајсторско сведочанство од Краљевине Југославије, из 1936. године.

Изворна посластичарница страдала је у немачком бомбардовању 6. априла 1941. Мустафин унук Азир, већ 22. августа 1941. године отвара нову радњу у Булевару краља Александра, у којој се „Пеливан“ и данас налази. Посао и муштерије је успео да сачува, али нова власт није волела приватнике.

– Нова власт је деду неко време држала у затвору. Већина имовине, плац на Славији су били одузети. Али посластичарницу нису дирали. Седамдесетих година прошлог века дневно се продавало по 250 килограма сладоледа и око 600 литара лимунаде и бозе – каже Сухаиб, наводећи да су многи посластичари у бившој Југославији, управо код Азира, изучили занат.

Интересантна је прича, како је посластичарница васкрснула после Другог светског рата. Чим су утихнуле детонације, Азир се упутио у Италију, где је купио најсавременије машине за слатке ђаконије. Први сладолед на кугле у Југославији управо је он послужио у тадашњем Булевару револуције. Они који га се сећају, кажу да је био веома вредан човек, који је знао да паре са неба неће да падну. По чаршији се још препричава анегдота како је васпитавао чланове фамилије. Једном приликом ухватио је своје синовце да су новцем из касе уплатили спортску прогнозу. Љут на њих, решио је да сви запослени имају зашивене џепове на радним панталонама.

– Имао је свој рецепт за сладолед, који је љубоморно чувао. Смислио га је четрдесетих година, а ми га и данас користимо. Деда би устајао у три сата ујутро, кад нема никога, да би правио масу за сладолед. После би дошли његови синовци да леде сладолед. Никоме није желео да открије састав посластице. Радио би тако до пет сати, док не дођу остали радници. Тај рецепт данас зна само отац Ахмад и нас тројица браће – прича Мусаб, Сухаибов млађи брат.

За време бивше Југославије, Азирове слаткише волели су туристи, певачи, глумци, политичари, књижевници… „Пеливан“ је као незаобилазну станицу у Београду поменуо и Иво Андрић у „Знаковима поред пута“.

Распадом некадашње велике државе, дошли су тешки дани за посластичарницу. Током ратова, посао је наставила ћерка Сеија и њен муж Ахмад, Сиријац, који је 1980. године дошао у Београд да студира медицину. Последњих седам година, Пеливан је поново на врху туристичке мапе престонице. Посао су амбициозно преузела тројица браће Бара, Сухаиб и Мусаб Алшукеир. Приликом посете важних државника Београду, попут Ердогана, управо код њих се наручују слатке ђаконије.

 

БАТА СТОЈКОВИЋ УШИ ЧУПАО

Легендарни глумац Данило Бата Стојковић, лети, био је редовна муштерија. Како је говорио, „да охлади, али и заслади душу“. Ред за сладолед знао је да формирао од Улице кнеза Милоша. Једном приликом, неки дечкић, преко реда покушао је да купи посластицу. Бата, онако крупан, ухватио је мангупа за уво и одвеo га на крај реда.

 

ЛЕКИЦИЈА У ЧИТАНКАМА

„Nавали народе, ево боза, лимунада, сладолед, баклава, има још, ко да грош, душу слади, умор вади!“, овим речима почиње једна од лекција из предмета Стари занати, за трећи разред основне школе. Аутор oвог образовног штива, у уџбенику издваја посластичарницу „Пеливан“ и њене чувене сладоледе.