lego-blocks

Kako sam na sednici Skupštine grada upoznao Branka Kockicu

Poslednjih sedam godina sam izveštač „Novosti“ sa svih sednica Skupštine grada. Jučerašnja, bila je specifična po tome što se biralo novo rukovodstvo. SNS-ovci imaju debelu većinu. Nema dileme kakav je ishod glasanja. Odlučili su da izaberu dečjeg hirurga Radojičića za novog gradonačelnika.

Slične sednice sam prošao dva puta (Đilas i Mali), pa se nešto ne ložim na ekspozee. Kibicerski, poput kakvog pokeraša, gledam kakav je novi saziv. Ima li nešto da kometarišem sa ovim alfa mužjacima.

Branko Kockica
Branko Kockica

Sati promiču. Hvatam neke beleške, za izveštaj. A možda se koja tema nabode za kasnije. Minuti sporo prolaze. „Tupe“ sa govornice. Jedva slušam. Prethodne večeri radio sam noćnu, spavao tek par sati. Nisam nešto naštelovan na nadvikivanje tribuna. Kapci sami padaju. U jednom trenutku shvatim da je vreme za rezervni položaj. Gledam gde je najudobnije da se smestim. Krajičkom oka spazim praznu fotelju u centrlom holu. Brzinom penzionera u GSP-u montiram se tamo. Veliki ekran na zidu, a ovi sa bine glasno viču. Imam zvuk i sliku. Odlično. A u glavi maštam o krevetu.

Kapci kao teg. Kad, pored mene na praznu fotelju seda Branko Milićević – Branko Kocka Kockica. Danas sedi starac sa štapom, a nekada legenda generacija klinaca. Ušao u osmu deceniju života. Pogled zamišljen. Bore se kao paučina oplele oko očiju. U ruci steže plastičnu čašu sa vodom.

Moj jedini pravi idol iz detinjstva, sada sedi pored mene. Razbudio sam se u trenu.

  • Moje poštovanje gospodine Milićeviću.
  • Dobar dan – nasmejao se i pružio ruku.

Za života, kao novinar, nema viđenije glave u Srbiji koju nisam upoznao. Od književnika, političara, sportista, privrednika, umetnika… Obični ljudi, kao i mi rabovi božji. Zato za najveći broj tih faca nisam puno mario. Međutim, Branko ima drugi status. Pa, on me je preko malih ekrana svemu naučio. Kao dete jedva sam čekao da u 10h na RTB počne dečji program.

Kao da se znamo sto godina, razvezao se razgovor. Odvuče nas razgovor na pozorište. Pun energije priča o „Pužu“. Bacam i ja koju pametnu. Da pokažem da sam ga kao dete pratio. O politici ni reči.

  • Milenko, ja sam kao dete najviše želeo da budem novinar – u jednom trenutku reče moj idol iz detinjstva, kada je čuo čime se ja bavim.
  • E, moj gospodine, a ja sam kao dete želeo da budem Branko Kockica – uzvaratim ja.

On stegnu onaj štap. Gleda me pronicljivo.

  • Pa, zašto da budeš ja? – kao kakvom dečaku, od dragosti, Branku se nasmejao brk.
  • Zato što se ceo život igraš sa decom…
Autor bloga
Broj članaka 21

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh