Nadimci su nekada bili bolja identifikacija od pravog imena
Ćora, Šljiva, Robija, Mrki, Buca, Bosanac, Pevac, Pop, Dragče, Beli, Fića, Mrša samo su neki od nadimaka na koje se odaziva na hiljade ljudi u Srbiji. Ne tako davno bilo je teško zamisliti muškarca, a da pored krštenog imena i prezimena nema i nadenuto ime. U krajevima zapadne i južne Srbije do danas se zadržao običaj drugog “krštenja”, pa tako mnogi tokom života “izgube” kumovo ime, a okolina ih prepoznaje samo po nadimku.
Međutim, u poslednje vreme, u gušće naseljenim delovima Srbije sve ređe se nadene još jedno ime.
- Današnji čovek je bez mašte. Više ne posmatra prijatelja, već kada sednu u kafanu, oni gledaju u telefone, a manje komuniciraju međusobno – priča etnolog Dragomir Antonić. – Nadimci se obično dodeljuju po milju i dragosti neke osobe, ali neretko i po animozitetu. Drugo ime se dobija po fizičkoj ili karakternoj osobini, izvedenicama iz imena i prezimena, po nasledstvu, od oca ili dede. Učestalo je da se neko zove i po geografskom poreklu.
Ovaj iskusni stručnjak, zajedno sa geografom Vesnom Ćurčić i psihologom Đurđijom Mijatović, istraživao je fenomen nadimaka. Oni su na uzorku od 135 porodica pokušavali da odgonetnu ovo, kako kažu, nacionalno blago.
Teško je utvrditi kada je izmišljen prvi nadimak. U našoj istoriji mnogi vladari su ih imali. Iz loze Nemanjića, najpoznatiji je car Dušan, koga je narod zbog ratnih uspeha prozvao Silni. Njegov sin Uroš među podanicima je dobio pogrdni naziv Nejaki, po kome ga i pamtimo više od šest vekova.
- Možete ostati bez kuće, imanja, svega što imate, ali vas nadimak u lokalnoj sredini prati do groba – objašnjava Antonić. – Ima onih ljudi koji sami sebi udele nadimak u nadi da će biti dominantniji u odnosu na svoje ime.
Veliki broj Srba, na svojim nadgrobnim pločama, pored imena i prezimena ukleše i nadimak. Da se zna koji je!
Interesantno, na prethodnim lokalnim izborima u Beogradu, u opštinama Lazarevac, Barajevo, Mladenovac I Grocka, viđeniji kandidati su na listama obavezno upisivali svoj nadimak. Da narod zna za koga glasa. U centralnim gradskim opštinama, niko nije hteo ovako da se identifikuje.
Nadimci se prenose od starina, sa kolena na koleno, a pojedinci imaju i više nadimaka.
- Oni su nematerijalno blago, nastalo karakterišući narod i njegov način života. Koliki značaj imaju govori i činjenica da se u selima pokretna i nepokretna imovina prepoznaje po nadimcima, pa imamo Kovačevu vodenicu, Brkinu šumu, Ćorin traktor – priča Antonić.
Današnji čovek je bez mašte. Više ne posmatra prijatelja kada sede u kafani, već gledaju u telefone.
Interesentan je fenomen dvoznačnih nadimaka Lisica i Zec. Po Srbiji, učestalo je da se zecom zove brza osoba, ali ironično i ona koja je izuzetno troma i spora. Za lisice važi da su mudre ili lukave osobe.
- Urbanizacijom i nadimci polako izumiru – zaključuje Antonić za Urbane strane.
Danas i ako se dobije nadimak, on je uglavnom skraćena vrezija ili imena ili prezimena.
NADIMCI PO GEOGRAFSKOM POREKLU
Nekada, ljudi iz pojedinih delova Srbije, Crne Gore i BiH su se na osnovu nadimaka iz kraja, identifikovali. Žitelji Užica i okolnih varoši, za sebe kažu da su Ercovi. U međuvremenu, oni su pokršteni, pa ih sada većina ljudi u Srbiji zovu Ere, iako je do Drugog svetskog rata naziv za Ere bio isključivo rezervisan za Hercegovce. Lale su ljudi koji žive u Vojvodini. U pokrajini su još aktuelni Dođoši i Slaninari. Zbog prevare sa točkom na kneževim kolima, žitelji Šapca su Čivijaši. Kruševljani su Čarapani, stanovnici Niša Meraklije, a žitelji Leskovca Paprikari. Polovina Čačka su Grebići, a druga polovina preko Morave se ljuti na taj nadimak. Većina Crnogoraca su Đetići ili Brđani. Žitelji Bljeljine su Kupusari (dobro uspeva kupus), a krug oko 150 kilometara oko Banjaluke su Krajišnci.
FIĆE I MERDŽE
Za vreme stare Jugoslavije, od milja, gotovo svaki model automobila dobijao je svoj nadimak, što danas nije slučaj. Junak nacionalne klase bio je “fića”, zastavin model “101” prekršten je u “Stojadina”. Model “1300” bio je “tristać”. A simbol uspeha i moći izgovarao se “merdža” ili “mečka”.
