„Zadruga“ – Trojanski konj mediokriteta

„Reality show must go on!“ – naslov je kolumne koju sam objavio pre desetak godina, mladalački buntovan i fasciniran pošašću rijaliti programa. Forma „realne“ televizije potekla je sa Zapada. Naravno, ako ne računamo Goli otok kao prvi svetski rijaliti. Beba ovog TV žanra bio je „Veliki brat“, nama poznat po naslovu koji je pozajmio od najpoznatijeg (i po mišljenju salonskih čitača jedinog) dela Džordža Orvela. Srpska publika, koja je stazama Interneta hodala još uvek dečijim koracima, prigrlila je ovaj šou kao nešto novo, eksperimentalno i zanimljivo.

Ipak, nešto je tu bilo paradoksalno. Dok su junaci Orvelovog „Velikog brata“ bili u sistemu kontrole protiv svoje volje, i pokušavali da pobegnu, ili makar sruše sistem, junaci rijalitija (ovog a i svih potonjih) bili su tamo dobrovoljno. Sećate se zgražavanja Džeka Nikolsona u filmu „Let iznad kukavičijeg gnezda“, kada shvati da većina njegovih sapatnika u ludnici može da ode kad god zaželi, ali prosto to ne čini? To sam osetio i sam, i to je bio kraj mog interesovanja za ovaj sadržaj.

No, moje odsustvo nije pogodilo rejting. Prvi „Veliki brat“ je bio gledaniji čak i od reprize „Srećnih ljudi“, što se može objasniti njegovim eksperimentalnim miljeom, kao i činjenicom da, iako su učesnici unutra zbog para, neki daju sve od sebe da pobede. Tako je i pobedio Ivan Ljuba, momak koji nije pravio skandale (a ni decu), koji je pijanista i koji je želeo da pobedi da bi kupio sebi klavir a ocu nove zube. Jer su mu zubi izgledali kao klavirske tipke.

A onda su došli narodnjaci… „VIP Veliki brat“ je podigao lestvicu više, istovremeno se spustivši niže. Kada su anonimni učenici zamenjeni tapaciranim Milićem Vukašinovićem, Erom Ojdanićem koji je redefinisao termin posledice LSD-ija, kao i brojnim posrnulim zvezdama i zvezdicama – ništa nije bilo isto. Motiv novca i vašarske slave uklonio je svaku dilemu zbog čega Bora Drljača, tek došao sa sahrane svoga brata, dopušta da mu jedna učesnica sedi na licu. Ah ta, postmoderna…

Ukoliko se pitate zbog čega danas prosto ne repriziram svoju ondašnju kolumnu, razlog je dvojak. Pre svega, nisam urednik igranog programa RTS-a, pa mi reprizu ne bi niko oprostio. Drugo, mnogo važnije – rijalitiji nisu više fenomen. Da, dobro ste pročitali. Era Interneta, broj televizija sa nacionalnom frekvencijom kao i osobina modernog gledaoca da se zasiti posle dva zalogaja, učinili su da rijaliti postane prevaziđen.

U svetu, a malo kasnije i kod nas u regionu, „Dvorovi“, „Farme“ „Survajveri“ i ostali recidivi Barnamovog cirkusa, postepeno su zamenjivani jednostavnijim programima, sa „večnijim“ temama. To su programi koji traže talente, pre svega muzičke. „Pevam, dakle postojim“ – rekao bi danas Dekart, ljuljuškajući se na mestu predsednika žirija emisije „Ja imam talenat“.

Šta je onda „Zadruga“? – pitate se vi, koji je naravno niste gledali, već ste slučajno uhvatili pet sekundi prenosa, dok ste babi prenosili frižider. Piplmetri se kunu u majku da je finale ove emisije gledalo 3.5 miliona ljudi. A društvene mreže je najviše pohodio podatak da se SMS glasanjem, za jedno, finalno veče „Zadruge“, prikupilo onoliko para, koliko za četvorogodišnje trajanje humanitarne akcije za operaciju jednog deteta.

No, i pored svega, tvrdim da „Zadruga“ nije rijaliti šou. Iako jako podseća. U pitanju je dakle, (sada već) TV klasika – gomila poluanonimnih ljudi sa margine estrade koji su okupljeni u objektu i snimani 24 časa. No, tu pravila rijalitija polako počinju da pucaju. Učesnici jesu sve vreme u kući, ali uz mogućnost da stalno kontaktiraju sa spoljnim svetom. Pre svega kroz video uključenja ali i TV gostovanja.

Javnost je gladna egzibicije

Dalje, lista učesnika nije nikad finalna. Neki odlaze ali s vremena na vreme bivaju ubacivani novi. Učenici klasičnih rijalitija imali su „zadatke“. Polu-ozbiljne zanimacije koje im je osmišljavala produkcija. Što se stanara „Zadruge“ tiče, čitav njihov boravak svodio se na jednu veliku, višemesečnu, starosrpsku slavu. Da ne kažemo, slavetinu! Sa svojim afterpartijem. Ako bi nekom ko to nije gledao (ali stvarno), trebalo da opišemo šta se tamo dešava, sve bi stalno u jednu sentencu – Grupa ljudi sedi za stolom i svađa se.

Tu je naravno, i trajanje. „Zadruga“ je trajala čitavih devet meseci! To je čitav pretporođajni ciklus. Dakle, nije bilo prave izolacije, zadataka, definitivnih učesnika a ni roka trajanja. Šta je onda, bila „Zadruga“? Moje skromno mišljenje je da se radi o Trojanskom konju srpskog mediokriteta. Osrednjosti, koja se prodavala apsolutnim nemanjem ukusa. Što je izgleda omiljena hrana najvećeg dela gledališta.

Da se ne lažemo – učesnici „Zadruge“ su ljudi koji žele da budu na sceni. Kao pevači, glumci, voditelji ili makar prostituke višeg nivoa, alijas starlete. To je njihov jedini motiv učestvovanja u ovoj lakrdiji. Da bi dospeli na pijadestal naše pažnje, njihovi talenti im nisu dovoljni. Zato što su premali, zato što imaju loše agente ili prosto nisu „zvezdani materijal“. Šta onda rade da bi pridobili našu pažnju? Sve. Apsolutno sve.

Teatralno unošenje majmunčića, na ramenima Željka Mitrovića, bilo je analogno paljenju Olimpijske baklje, nakon čega su „igre“ počele. Serija „Statisti“, je 2005. godine, prikazala britanskog „Velikog brata“ u kojem se nalazi žena, čiji je jedini razlog boravka tamo činjenica da je majka ubijenog tinejdžera. To je bila TV serija. Crna komedija, fikcija, plod mašte. Samo 13 godina kasnije mi smo dobili šou u koji ulazi suprug zaista ubijene pevačice, inače glavni osumnjičeni. Treba li pominjati gospodina Kristijana Golubovića koji je kao ping-pong loptica, leteo na relaciji: zatvor – rijaliti – zatvor?

„Zadruga“ je stalno pomerala granice. Toliko, da bi se čak i Papa lošeg ukusa lično, reditelj Džon Voters, pošteno zgrozio. Poluautistična supruga, trudnica zatrudnela u „Parovima“ (po rečima medija – vrstom „Zadruge“ za siromašne), roditelji učesnika, Zorica Marković… abominacijama nikada kraja.

Ipak, „Zadruga“ nije otišla predaleko. Nakon početnih turbulencija, fokus je usmeren na klasičnu srpsku trijadu: muž, žena i ljubavnica. Bila je to magična formula koja je uspela da zainteresuje sve. Od bebe do babe. Mitrović i produkcija odlično znaju da  nema gledanosti dok te ne zavole domačice dok seku luk za zapršku. Plan je naravno uspeo. Gledanost je bila tolika da je u jednom trenutku važilo pravilo da kad čujete – Slobina žena ušla u „Zadrugu“ – a pomislite na Miru Marković, e to znači da ste normalni.

Ako ovaj članak bude pročitao ijedan učesnik „Zadruge“, napisaće mi (nakon 45-minutnog pominjanja familije) da ako mi se ne dopada, promenim kanal. Zašto to nije uradilo 3.5 miliona gledaoca? Čitav Internet, višedenecijski TV rad, filmovI i serije dostupniji nego ikad –  kako je sve to uspelo da bude pobeđeno emisijom u kojoj rođaka Đoganija Fantastika sisa nožni palac oženjenog finaliste „Zvezda Granda“?

Da li ste primetili da, kada se u gradu dogodi udes, masa prolaznika samo stoji i posmatra? U današnje vreme padne i koji selfi. Mnogi bi pomogli da mogu, ali i nakon toga ostanu fascinirani plamenom i smrću. Slično je u mnogim dešavanjima katastrofa. Od scene kada neko padne okliznuvši se na bananu, pa do sahrana. Ljudi prosto vole da gledaju scene užasa. Ne vole u smislu – sanjaju o tome, izabrali su, i slično. Kada se tako nešto dogodi, u nama se pali ona lampica pažnje. Ista ona koju su imali gledaoci u Kolosemu. Ona koja je ljude terala da hipnotisano gledaju Hristovo razapinjanje. Čak je i giljotina u Parizu imala svoje gledoce.

Šoumeni su davno prepoznali tu ljudsku osobinu. Imali ste „Frik šou“, pa cirkus sa nakazama ali i artistima, TV suđenja, TV sahrane… i tako sve do 21.veka i slučajnog snimka onog pripadnika romske nacionalne manjine, koji pita „Će da izađem na televizor? Ka…d?“

Kada je TV Pink uradila živi prenos sahrane oca učesnice „Zadruge“, koja će, slučajno ili ne, pobediti na kraju, nastala je nova tačka u evoluciji medija. Od toga se ne mogu nikada oprati i ništa više nije isto.

Kako stvari stoje sa nama? Dok čitate ovaj tekst, ubeđeni ste da autor pomalo preteruje. Da vi lično nikada niste gledali „Zadrugu“. Uhvatili ste ono što niste mogli izbeći. Prava publika lascivnog rijalitija bili su: nezaposleni, gubitnici u tranziciji, porodice učesnika (tj. još živi članovi), neuki tinejdžeri.. i naravno Džej. Vi? Nikako. Vi ste bolji od njih.

Ne paničite. Neće država propasti zbog „Zadruge“. Nećemo izgubiti Kosovo što smo malo glasali za budale (misli se naravno na budale u rijalitiju). Što se učesnika tiče, oni će delimično zadovoljiti svoje apetite. Oni naravno nisu nikako otelotvorenje zla. I oni su žrtve vremena iza njih. Većina njih jesu dobra deca koja nemaju pojma šta ih je snašlo. Bolje ne znaju. Novac jeste zarađen, ali vreme u kojem živimo toliko je surovo da čak ni njihova slava neće trajati mnogo duže od tri dana.

Kija Kockar, pobednica „Zadruge“, srela se nedavno sa dvojnikom Novaka Đokovića. Sa dvojnikom. To je najbolji, mikrosocijalni primer krajnjih dometa čtavog ovog cirkusa. Mediokritet je slab zato što, iako to tako ne izgleda, negde u dubini uvek zna da je mediokritet. Da ne zaslužuje da uspe. I da su drugi mnogo bolji.

A vi? Kako ćete provesti vreme večeras? U vašem gradu večeras je makar jedan koncert. Bioskopski film. Dobro, domaći ali ipak film. Promocija knjige čeka vas u bibloteci pored. Festival stripa, ajvara, menjanje sličica na Trgu. Planinarite. Idite na pab-kvizove. Na stand up. Na salsu. Čak i ako niste punački. Ako živite tamo gde se ama baš ništa ne dešava, nekako sam siguran da postoji bar jedna osoba koje se niste dugo setili a koja pomisli na vas uvek kad pogleda telefon. Možda se zove baš „mama“. Izvedite je na sutlijaš i kabezu. Gledajte nebo. Pokisnite zajedno.

Svet može da bude malo bolji. Da bi bio, potrebno je da uradite civilizacijski korak sadržan u samo dve reči – Podignite guzicu!

 

Rođen 1982. godine u Vladičinom Hanu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2007. godine. Radi kao TV i radio scenarista (Veče sa Ivanom Ivanovićem, Mali Marko zove ljude, Karavan) i kao voditelj (Šta je sPorno, Kućni savet 202, Ispod Adamovog lista). Autor nekoliko samostalnih knjiga poezije i proze (Mis mokre oči, Mačka bez jedne cipele). Dobitnik nekoliko nagrada za doprinos srpskoj satiri (VIB 2008, Nagrada za humoresku 2013, Šabačka čivija 2012). Osnivač i frontmen prvog srpskog stand up kabarea "Grbave Tange Šou". Autor i izvođač stand up programa "Prvi alchajmer zaborava nema". Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 5

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh