Vlada Ilić, nekada najbogatiji Srbin i gradonačelnik Beograda umro je u bedi (3)

vlada-i-olga-ilic

Vlada Ilić, posle povlačenja sa mesta gradonačelnika Beograda, deluje u javnosti kao senator i predsednik Industrijske komore. Pokušao je preko privrede da ojača mirnodopske veze Jugoslavije i suseda, pre svega sa Bugarskom, Mađarskom, Italijom i Rumunijom. Sve je to prekinuto kada je i Jugoslavija uvučena u Drugi svetski rat.

U Beogradu 11. februara 1940. formirana je Jugoslovensko-bugarska privredna komora, a za predsednika je izabran Vlada Ilić, koji je tada rekao: „Složili smo se da samo sloga Slovene spasava, i ako se tako nastavi, biće ostvareno ono – ujedinjenje čini snagu“.

Iliću je 18. maja 1940. uručeno najviše mađarsko odlikovanje – „Veliki krst sa lentom za izuzetne zasluge u radu na jugoslovensko-mađarskom privrednom zbliženju“. Ne treba zaboraviti da je i sa mađarske strane bilo iskrenih protivnika rata, npr. premijer Pal Teleki izvršio je samoubistvo 3. aprila 1941. napisavši u pismu: „Mađarska je pogazila reč o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom iz kukavičluka. Stali smo na stranu nitkova…“

Podaci o Iliću za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nisu brojni, što verovatno ukazuje i koliki je bio njegov značaj u tim godinama. Bio je u vrhu Industrijske komore kao što je to činio i decenijama pre rata. Njegove fabrike su radile koliko je to bilo moguće usled ratnih okolnosti, jer su ih često bombardovali prvo Nemci, a potom države sveznice. Njegova supruga Olga se pominje kao jedan od najvećih donatora za žrtve rata, npr. posle trećeg savezničkog bombardovanja Beograda priložila je pola miliona dinara.

Za vreme okupacije Vlada Ilić ostaje u Beogradu, iako mu je bilo obezbeđeno mesto u avionu kojim su Karađorđevići i članovi Vlade napuštali zemlju. Vlada Ilić i dr Aleksandar Belić, predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, molili su generala Milana Nedića da prihvati mesto premijera u porobljenoj Srbiji i da pokuša spasiti narod koliko je to bilo moguće u godinama stradanja. Ilićeve fabrike snabdevale su Nedićevu vojsku, naravno i Nemce koji su držali sve u svojim rukama. Neki izvori ukazuju da je on odbio da finansijski pomaže vojsku Draže Mihajlovića, a drugi pak da je to ipak tajno činio.

Vlada Ilić je jedan od mnogobrojnih potpisnika Apela srpskom narodu, objavljenog u listu Novo vreme 13. avgusta 1941. godine (Vlada Ilić, predsednik industrijske komore). Tu je 533 predstavnika srpske elite pozvalo narod na lojalnost okupacionim vlastima i da ne podržavaju komuniste. Ovaj potpis ne može biti presudan razlog zašto su komunisti po oslobođenju proganjali Ilića, jer i mnogi drugi su potpisali, pa su posle rata slobodno živeli i delovali, npr. Toma Rosandić, Milutin Milanković, Aleksandar Belić, Veljko Petrović…

Ilić se pominje kao jedan od zaštitnika interesa srpskog kapitala u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Tokom rata srpsko vlasništvo nad Jadransko-podunavskom bankom bilo je dovedeno u pitanje. Kako bi banka opstala, grupa srpskih privrednika dala je 1943. godine 16 miliona dinara za dokapitalizaciju. Među njima su bili Olga Jovanović, Vlada Ilić, Vlada Teokarović… Oni su uz priloženi novac potpisali sledeću izjavu, gde između ostalog obrazlažu motive za navedenu odluku: …u želji da imovinu Jadransko-podunavske banke, kao sastavni deo imovine Srpske banke u Zagrebu očuvaju, a da bi Jadransko-podunavska banka usled ratom promenjenih prilika ostala u srpskim rukama.

Vlada-Ilić-660x330

Komunističke vlasti su odmah po oslobođenju Beograda počele hapšenja onih, koji su, po njihovom mišljenju, bili „narodni neprijatelji“. Tako je po jednima Ilić uhapšen na imanju u Hajdučici, a po drugima isteran bez čarapa iz vile u Beogradu. Krajem 1944. u zatvoru u Đušinoj ulici našli su se poznata glumica Žanka Stokić, književnik Gligorije Božović, direktor Kancelarije Srpske patrijaršije Risto Grđić, Vlada Ilić i mnogi drugi Beograđani. Grđić je ostavio dragocenu knjigu Uspomena, gde nešto malo spominje i Vladu. Naime, Grđić i Ilić su neko vreme proveli zatvoreni u istoj sobi. Pošto su zatvorenici pojedinačno izvođeni na streljanje, atmosfera među njima je postala nepodnošljiva:

Ovakva psihoza je stvorila u sobi mučno stanje. Ljudi su se svađali i jedan u drugom nalazili krivca za svoje patnje. Advokat Popović iz Skoplja strahovito napade Vladu Ilića, industrijalca, predsednika Beogradske opštine, senatora i Bog zna šta još. „Ti si kriv što ja ovde ležim. Vi bogataši krivi ste za sve.“ Pošao je i da ga fizički napadne.

Vlada Ilić je osuđen, a još nije došlo ni do formalnog kraja rata, presudom Vojnog suda Komande grada Beograda od 26. marta 1945. godine, rešenjem pod oznakom 333/44, da bi 5. aprila 1945. i Viši vojni sud doneo presudu koja nosi oznaku 237/45. U presudama glavna krivica Ilićeva je što su njegove fabrike radile u ratu i „na taj način jačale okupatorski ratni potencijal, a pravi razlog za osudu je bila konfiskacija njegove celokupne imovine“.

Postoji i priča da su ga terali da čisti beogradske ulice. Skoro 7 godina proveo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde su mu bivši radnici donosili pakete. Po kazivanju Jovanke Lalić, unuke Vladine sestre Jevrosime, od pogubljenja bivšeg gradonačelnika Beograda, spasio je lično Vinston Čerčil, koji je intervenisao kod Josipa Broza Tita. Ilić biva pušten na slobodu 28. septembra 1951. godine, ali ubrzo doživljava šlog i umire u mansardi svog rođaka, 3. jula 1952. Sahranu mu organizuju nekadašnji radnici. Supruga Olga je te godine poniženja preživela prodavajući nakit, ali i zahvaljujući seljacima, koji su joj poklanjali hranu na pijaci kada bi je prepoznali. Od novca uzetog od prodaje jednog francuskog prstena, ona je živela 3 godine, kako je navodi Mira Mojsilović, praunuka Vladinog brata Mihajla. Olga je preminula 1959. godine. Tako su nekad najbogatiji Srbin i njegova supruga, naslednica najbogatijeg Vojvođanina, završili bez potomstva u krajnjoj bedi i poniženju.

Vlada Ilić nije imao dece, a potomci njegovog brata i sestre morali su čekati pola veka da pokrenu pitanje rehabilitacije i povratka imovine slavnog pretka. Posle promena 5. oktobra 2000. godine, stvaraju se povoljnije okolnosti za pokretanje ovog pitanja.

Šestoro Vladinih potomaka okupljeni oko Jovanke Lalić, 2003. godine podnose krivičnu prijavu protiv Republike Srbije, Vlade Srbije i Ministarstva za privredu i privatizaciju sa namerom da se zabrani raspolaganje konfiskovanom imovinom do usvajanja Zakona o restituciji. U februaru 2009. naslednici i Klub Vlasotinčana u Beogradu predvođeni advokatom Radivojem Prikićem izborili su se za usvajanje zahteva za rehabilitaciju Vlade Ilića. Okružni sud u Beogradu skinuo je ljagu sa imena gradonačelnika prestonice i time praktično poništio presude iz Drugog svetskog rata kojima mu je konfiskovana imovina. Međutim, to nije značilo da legitimni naslednici raspolažu imovinom predaka.

Na Petrovdan 2009. godine, tačno 73 godine od osnivanja Zoološkog vrta,  Vladi Iliću je postavljena bista u znak zahvalnosti za sve što je učinio za Beograd. Nažalost, nijedan od potomaka Vlade Ilića nije ni pozvan da prisustvuje svečanosti. Na Opštini Palilula vraćen je naziv Ulice Vlade Ilića. To je u stvari Karaburma, gde je Ilić gradio fabrike, radničke stanove, školu…

Najviše pažnje medija privuklo je suđenje oko vile Vlade Ilića u Venizelosovoj (Đure Đakovića) ulici. Posle Drugog svetskog rata vila je bila dom za ratnu siročad, pa sedište firme Generaleksport. Bila je u njihovom vlasništvu sve dok, sredinom 90-ih, Geneks nije prodao ovaj objekat funkcioneru Jugoslovenske levice Nenadu Đorđeviću. On potom ovu luksuznu kuću poklanja stranci. Nakon pada sa vlasti, bivši partijski drugovi se razilaze i vila postaje predmet sudskog spora, u koji se uključuju i naslednici Vlade Ilića. Krajem 2009. sud je odlučio da Nenadu Đorđeviću dodeli taj objekat, u kome se tada nalazio Admiral klub, a danas hotel Allure Caramel. Kažu da je najlepša prostorija u vili, tzv. ruska soba u kojoj je bila smeštena kancelarija Mirjane Marković, predsednice JUL-a.

Tokom 2011. godine usvojen je Zakon o restituciji, ali naslednici Vlade Ilića još se bore za povraćaj oduzete imovine.

Rođen je 4. avgusta 1980. godine u Leskovcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Vlasotincu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Nišu na Studijskoj grupi književnost i srpski jezik. Radi u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“ u Vlasotincu i OŠ „Bora Stanković“ u Guberevcu – Leskovac. Stanković se uglavnom bavi pisanjem književnih i istorijskih tekstova. Prvu samostalu knjigu proze Dvadeset žuljeva objavio je 2010. godine u izdanju Književne omladine Srbije, a zastupljen je u više antologija i zbornika proze i poezije. Do sada ima četrdesetak objavljenih bibliografskih jedinica u časopisima Istorija, Koraci, Prosvetni pregled, Gradina, Srpski književni list, Vlasotinačkom zborniku, Naše Vlasotince, Uspenja, Naše stvaranje, Pomak, Zadužbina, Heretikus i Majdan. Dobio je nekoliko književnih nagrada.
Broj članaka 3

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh