Deca kao večita inspiracija

Premijera predstave za najmlađe gledaoce 2. decembra u Akademiji 28

Sanja Savić je rođena u Sarajevu 1988. godine, završila je osnovnu i srednju školu na Palama. Diplomirala je i završila master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno na Doktorskim umetničkim studijama.

Objavila je zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ (širi izbor za NIN-ovu nagradu), drame „Srebrni car“ kao i dve radio drame izvedene na radio Beogradu: „Letovanje na jugu“ (po pripoveci Ive Andrića) i „Irodijada“. Autor je scenarija za nekoliko kratkih filmova, a kao scenarista, reditelj i animator potpisala je dva kratka animirano-igrana filma – „Bubamara“ i „Kako mravi i krave utiču na ženski život“. Sa Vladimorom Radovanovićem, koautor je eksperimentalnog muzičkog filma „Vitraž u d-molu“.

Autorka je dugometražnog igranog filma „Naši očevi, majke i njihova djeca“, koji je premijerno prikazan na Festu 2017. godine, a potom na još desetak festivala u Srbiji i inostranstvu. U režiji Stevana Bodrože na sceni Kult UK Vuk Karadžić, izvedena je drama po Sanjinom tekstu „Kod šejtana ili Jedna dobra žena“. Radila je kao demonstrator na predmetu Filmska i televizijska dramaturgija, član je Udruženja filmskih animatora Srbije,  i član redakcije časopisa Omaja.

Trenutno priprema dugometražni animirani film za decu „Priča o Miki mravu“ (koji je umetnički deo doktorata), te novi roman, kao i predstavu za decu „Crvena kapa i vukova šapa“, što je poslužilo i kao povod da sa Sanjom popričamo o novim stvarima koje nas očekuju, ali i o nekim njenim ranijim delima.

 

Koje pisce za decu bi istakla kao svoje uzore?

Nakon perioda slikovnica i knjiga za predškolsku djecu koje su mi čitali, imala sam čitav jedan period odrastanja kada zapravo nisam mnogo čitala. Potom je moje interesovanje za književnost naglo nabujalo, ali sam „saznavši za sebe“ odmah željela da čitam „literaturu za odrasle“. Da stvar bude paradoksalna, želja za knjigama o odrastanju i bajkama ponovo se javila na fakultetu i traje do danas. Mnogo volim ilustrovane knjige, knjige čiji stil u sebi sadrži blagost obraćanja djetetu, osjetljivoj duši. Činjenica da sam malo „zakasnila“ sa čitanjem nekih knjiga za djecu, možda mi jeste uskratila njihov doživljaj koji bih imala da sam ih u pravo vrijeme čitala, ali nisam sigurna da li bih toliko cijenila naše autore koji su pisali za djecu kao što je ovako slučaj. Ne mogu da kažem da su autori poput Branka Ćopića, Desanke Maksimović, Ljubivoja Ršumovića, Stevana Raičkovića, Dobrice Erića, Duška Radovića ili Mike Antića moji uzori, jer ne mislim da mogu da dosegnem njihovu veličinu, ali je istina da im se beskrajno divim. Od stranih autora tu bih smjestila Beatriks Poter, Mihaela Endea, Džuliju Donaldson i nezaobilaznog Antoana de Sent Egziperija.

 

Obzirom na činjenicu da je veliki deo tvog stvaralačkog opusa posvećen najmlađima, da li pisanje za decu intimno doživljavaš kao svoj najveći i najvažniji profesionalni izazov?

Ne bih mogla da se pohvalim time. Pisanje za djecu više doživljavam kao potrebu da se izrazim na određeni način (i u određenim životnim trenucima) i pisanje za djecu se prilično svojeglavo ponaša u odnosu na moje životne planove. Zbog toga za djecu mahom pišem kratke forme koje se nekako same uglavljuju u moje rasporede, bez pitanja i dozvole i nađu vrijeme i energiju za svoju realizaciju.

 

Crvena kapa i vukova šapa
Plakat za predstavu „Crvena kapa i vukova šapa“

Kada je stvaralaštvo za decu u pitanju, oprobala si se u nekoliko različitih medija (proza, animirani film, drama). Koje bi bile specifičnosti svakog od njih i koji ti najviše prija?

Specifičnost proze je u tome što može da bude kratka i efektna i da se na veoma malom prostoru iskaže mnogo zato što u pomoć može da prizove sveukupnu čitaočevu imaginaciju. Takođe, kada su u pitanje duge forme, kao čitaoci možemo da koketiramo sa vremenom za koje pročitamo knjigu, završetak možemo mnogo duže da odlažemo, a da budemo „prisutni“ u svijetu koji je kreirao autor.

Slično je sa radio-dramama, ali s obzirom na to da dramske forme u sebi sadrže i određeni vremenski okvir koji mora da bude precizno definisan da bi bio izveden, neophodna im je i dramska struktura i određeno trajanje da bi radnja mogla da se razvije (primjeri poput kratkih drama Semjuela Beketa potvrđuju ovo pravilo).

Dramski tekstovi za djecu imaju svoj smisao jedino ukoliko se ovaplote na sceni i tada su zaista moćno oružje. Sama suština pozorišta – živ čovjek na sceni – u predstavama za djecu zaista živi u svojoj punoći.

 

Trenutno radiš na dugometražnom animiranom filmu „Priča o Miki mravu“, koji je ujedno i tvoj doktorski umetnički projekat? U kojoj meri je izazov raditi na dugometražnom animiranom filmu, u odnosu na druge medije?

Scenario za „Priču o Miki mravu“ nastao je kao adaptacija jedne od pripovijedaka za djecu objavljenih u mojoj prvoj zbirci „Kad žirafa progovori“ iz 2010. godine. Odlučila sam da radim animirani film iako u početku nisam znala koliki je to izazov i šta mi je sve potrebno za to. Kako je vrijeme prolazilo i kako sam više saznavala, ulog i potrošeno vrijeme su već bili preveliki da bi se odustalo, pa mi nije bilo druge nego da nastavim. Priča i scenario su zapravo sam jedan mali segment u produkciji animiranog filma. Kada je scenario gotov, film je na samom početku. Ono što animirani film (nezavisan pogotovo) od svog autora traži jeste zaista širok spektar znanja koje u njega treba da uloži, ali i ogroman rad. Kao autor nezavisne animacije, treba da posjedujete organizacione sposobnosti (da znate koliko vremena i rada vam je potrebno za crtanje određenog kadra), producentske i rediteljske (uskladiti rad ekipe i prilagoditi svakog ko-autora jednom specifičnom projektu) kao i neizostavne kreativne (spisateljske, rediteljske, likovne).

 

U nedelju 02. 12. od 16h, na sceni Akadimije 28, biće upriličena premijera predstave za decu „Crvena kapa i vukova šapa“, koja je rađena po tvom tekstu. Možeš li nam reći nešto više o samoj predstavi?

Ovaj tekst je nastao na inicijativu glumice Milice Janković koja je pripremala projekat koji bi mogao da se igra našoj djeci u dijaspori, ali i u domaćim kulturnim centrima i pozorištima. Kako je on podržan od strane Kancelarije za dijasporu, jedan od „zadataka“ teksta je bio da se djeci predstave znamenitosti Srbije. Ipak, odlučili smo da taj edukativni dio ubacimo u dramsku strukturu i nadam se da nam je pošlo za rukom. Dva junaka, Bulka i Volfgang kreću u avanturu kroz Srbiju, tražeći „vegecebiovitu“. Bulka zapravo nije sigurna šta je to, ali ne želi da ispusti prvog klijenta svoje novootvorene turističke agencije. Ova situacija se razvija i doživljava brojne preokrete pa čak i iskorak u bajku. U predstavi, osim Milice Janković, igra i Vladimir Vučković.

Rođen na Mladence 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za Etnologiju i antropologiju. Glavni je i odgovorni urednik portala Omaja.rs, koncepta posvećenog temama iz oblasti folklorne fantastike. Snima filmove i piše priče iz oblasti fantastike. Objavio je roman Kal juga (Strahor, 2018), istorijsku pripovest sa elementima folklorne fantastike. Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 9

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh