Da li će politička korektnost ubiti komediju?

S vremena na vreme, u srpski govorni prostor dospe neki stručni izraz, neko vreme se prostituiše po tabloidima pa završi na verbalnoj deponiji, a da ljudi uopšte i ne shvate šta on zapravo znači. Primera ima mnogo: transparentnost, lustracija, redovna plata…

Politička korektnost je jedan od njih. Kada se ovaj termin pojavio mnogi su verovali da se radi o potrebi da političari postanu korektni. Zaista, naivno. Pa to je kao ideja da „politička kultura“ znači da političari treba da budu kulturni?! Ne budite bukvalisti, molim vas.

Ovaj termin u suštini, označava mere moderne, pravne države kojima se sprečava vređanje određenih društvenih grupa, na osnovu njihovih osobina. Trivijalno rečeno, ne možete Roma nazvati Ciganinom, neudatu ženu usedelicom niti gojaznu osobu Šešeljem. Ukoliko to činimo, mi omalovažamo vrednost dotičnih persona i time doprinosimo njihovoj marginalizaciji u društvu.

Gde je onda kvaka, da ne kažemo, Bora Spužić? U tome što politička korektnost spada u red pojava koje se mogu opisati drevnom srpskom mudrošću: dobar sluga ali loš gospodar. Bil Kozbi (komičar koji čitavu karijeru glumi samo crnce) bio je decenijama nedodirljiv za brojne kritike načina na koji ženama mućka koktele, jer je svako upiranje prstom posmatrano kao još jedan atak Bele Amerike na dete Afrike. Pardon, na dedu Afrike. I danas, kada je teže naći ženu koju nije, nego koju jeste seksualno zlostavljao, mnogi će sve to pravdati političkom nekorektnošću.

Prosto, nema te stvari koju čovek neće pokušati da izokrene u svoju korist. Treba li pominjati slučaj „lažnih gej azilanata“? CIA je morala da počne da zapošljava prave pravcate gejeve da bi na carinama uspeli da proniknu da li je dotični Radoš iz Đurinu Čuku stvarno pripadnik progonjene seksualne manjine ili se samo pravi „napederičav“ (prim.aut),  da bi pobegao iz zemlje u kojoj sa masterom iz poljoprivrede, radi kao držač noge u pornićima?

Zvuči smešno, ali da li smemo da se nasmejemo? Jer, komedija spada takođe u red polja gde je politička korektnost učinila koliko koristi, toliko i štete. U red najvećih đavolaka svetske komičarske branše ubrajaju se redovno Saša Baron Koen, Riki Džervejz i Tim Minčin.

Saša Baron Koen uspeo je da uradi ono što je pošlo za rukom još samo pripadnicima srpske opozicije – da bude univerzalno napadan i omražen. Njegov „Kazahastanac“, Borat, je alterego kojeg napadaju združeno i konzervativna Amerika i konzervativni Kazahstan (ako liberalni Kazahstan uopšte postoji?) Što se bogatih liberala tiče i njima je stao na žulj, kreacijom Bruna, austrijskog geja i novinara, samozvanog „najpopularnijeg selebritija iz Austrije, posle Hitlera“.

Riki Džervejz, tvorac je britanskog sitkoma, „The Office“, ali mnogo ga ljudi poznaje kao osobu koja svoje nastupe završava rečenicom „Hvala Bogu što me je stvorio ateistom“. Vrhunac je bila njegova turneja od pre nekoliko godina koju je počeo pričom o poseti obolelima od leukemije, kojima lekari daju godinu dana života. Kad je gostovao sledeće godine, video je u publici dečaka od prošle godine i naredio da ga izbace jer je već ispunio normu za jednu posetu džabe. „Prokleti padobranac!“

I naravno, tu je Australijanac Tim Minčin, predstavnik muzičke komedije, najpoznatiji po hitu „Fuck the Motherfucker“. Reč „Motherfucker“ pišem velikim slovom jer je mislio na rimskog Papu. Ipak, najveću buru izazvao je medijski sukob sa australijskim Kardinalom Pelom, koji ga je nekoliko puta tužio.

Ono što se logično, pitate nakon navođenja ovih primera (i otkopavanja dedinog mitraljeza iz vinograda) je – Kako se ovi ljudi izvlače godinama, sa ovakvom političkom nekorektnošću? Posebno ako se zna da su recimo karijeru Mela Gibsona, sto puta neviniji komentari, poslali na 10 godina u selo koje gori a babe se češljaju, dok je Kevin Spejsi postao glumac koga danas ne bi zaposlila u svojim predstavama ni Branka Blek Rouz?

Pre davanja ekplanacije, pokazaću vam kako stvari stoje u našoj zemlji i to na svom ličnom primeru. Delom zato što sebe poznajem najbolje a delom zato što sam nepopravljivo, egoistično, narcističko đubre.

Nedavno sam na jednom nastupu izveo svoj blok koji počinje pričom o drugarici, koja mi se javlja na Fejsbuku i kritikuje me zbog diksriminacije Roma. Najpre nisam znao o čemu priča, pa sam skrolujući, došao do dana kada se, zbog zimskog računanja vremena satovi vraćaju, i video da sam napisao „Ne vraćam satove! U potpisu: Džej Ramadanovski.“

Objasnio sam drugarici kako me poznaje 17 godina i kako odlično zna da u životu Rome nisam uvredio čak ni privatno, ali je ona nastavljala sa „dobrodušnim savetima“, pa sam ja iz inata počeo da nastavljam sa šalama o Džeju, koje inače nisam ni mislio da delim sa ljudima: „Zašto su Džeja nazvali kad se rodio, baš tim imenom? Jer je bilo mali i ćelav, pa su rekli – Vidi ga, isti Džej!“ „Kako se zove parada pripadnika romske nacionalne manjine? Džej parada!“

Kraj tog nastupa je trebalo da pokaže kako kada neko ko preterano brine i oštro kritikuje osobu za koju provereno zna da se šalila, samo može da izazove pojačanu reakciju iz čistog inata. Kako se dakle, ja „izvlačim“ u očima sopstvenog morala? Tako što vrlo dobro znam šta je meta šale.

Suština tumačenja humora je u tome da definišete, dok slušate, šta je meta šale a šta je sredstvo da se meta pogodi. To je prosto. Ako napišete da su popovi budale, onda ste budala vi. To niti je smešno, niti je pametno, to je vaš stav koji nikoga ne zanima, niti treba da zanima. Ali zato ima mnogo šala o Kačavendi. Koje, nisu politički nekorektne jer se napada jedna osoba, koja neke stvari jeste uradila. Dakle, ne čitava crkva, niti pravoslavlje per se.

Ceo blok koji sam naveo, ima za svoju metu osobe koje preteruju sa političkom korektnošću. One su ovde ismejane. Pomenuti romski pevač je samo sredstvo dolaženja do poente. Na njegovom mestu mogla je da se nađe bilo koja socijalna grupa. Početna šala o vraćanju satova jeste, ruku na baj-pas,  plitka i banalna ali se u njoj ne pominju Romi kao zajednica, već konretna osoba koja je od mladalačkog šibicarenja lično izgradila imidž. Takoreći, ulični šarm. Osoba koja je svojevremeno, u TV drami „Želja zvana tramvaj“, glumila gradskog džeparoša. Da li neko zaista misli da bi Džeja pomenuti status uvredio?

Slično je i sa ostalim komičarima. Koenov Borat je ismejavao Kazahstan samo na prvu loptu. To je bila zamka za površne gledaoce. Prava meta su sve predrasude moderne Amerike, dok se predrasudama Istoka bavio Bruno. Zaostali TV novinar i gej iz Beča bili su samo „jazavci pred sudom“. Bar bi mi Srbi, trebalo da znamo šta to znači.

Džervejz jeste imao surovu šalu na početku stand up-a. No, njena surovost postaje upitna i manje važna kada se čitaju novine iz tog perioda. Posebno članci o tome da su svi njegovi nastupi bili humanitarni i da je od tih para pomenutoj bolnici, ali i mnogim drugima, kupljena oprema za lečenje. Ne znam za vas, ali da sam ja bolestan, voleo bih da imam takvog politički nekorektnog zezatora. Kakvi su naši „humanitarci“? Neće da plate ulaznicu za humanitarne događaje koji sami organizuju.

I na kraju, crvenokosi Minčin. Njega uvek spašava advokatski tim poznat pod imenom „realne činjenice“. Svaka njegova psovka je pažljivo argumentovana i potrkepljena dokazima. Valjda mu zato pesme traju po 7 minuta (minimum). Dok je Kardinal Pel u međuvremenu, zanično osuđen za svoja nedela, tako da i taj slučaj možemo da štikliramo. Svaka zemlja ima svog Kačavendu.

U čemu je dakle, tajna „izvlačenja“? Nema je. Neki ljudi jesu vredni popovanja a neki nisu. Zašto se Mel Gibson nije lako izvukao zbog zvog rasizma i antisemitizma, kao i alkoholizma na javnom mestu? Prosto, zato što nikad nije uradio ništa dobro za grupe sa kojima se „šalio“. Sem što je popio šest cisterni viskija.

Svaki slučaj se mora posmatrati odvojeno. U Americi se nedavno pojavila knjiga „Generacija pahuljica“, koja ide čak dotle da lako uvredljive Amerikance (u slengu nazvane „pahuljicama“) krivi za dolazak Trampa na vlast. I sami imate oko sebe čitavu grupaciju ljudi koji od svoje uvredljivosti pravi sebi hobi a neki čak i posao. Nekada dobro plaćen. Nažalost, u mnogim slučajevima novac ne igra ulogu motiva. Sve se radi iz zadovoljstva. Tačnije – nezadovoljstva.

Opet se selim na svoj slučaj (ah, ja – egocentrični patuljak, malog penisa). Najveći deo svog života proveo sam kao jako punačka osoba. (Neću reći „debela“ da ne dođem u iskušenje da sam sebe tužim u Strazburu). U tom periodu bio sam tužan i jako nesrećan. Osećao sam se toliko uplašeno da sam reagovao burno na apsolutno svačiji komentar. Tragično je bilo što sam se ljutio i na ljude koji su mi najbliži. Koji su svoju ljubav ka meni dokazali nebrojeno puta. Ipak, ja se jesam ljutio jer je bilo prokleto lakše osećati strah nego poverenje. Neki od tih ljudi su bili uvređeni mojom uvređenošću, pa su iz inata namerno bivali loši prema meni. Da me nauče pameti. A neki su postali zaista zli. Postali su uistinu „politički nekorektni“. Krivac za sve sam bio ja.

Stoga, draga Ti i dragi Ti (a i Vi, dragi hermafroditi), ja vas razumem. Plašite se. Želite bolji svet. Toliko se plašite da ga neće biti, da se plašite i za druge, pa napadate sve redom.  Reagujete na sve, za svaki slučaj. Nemojte. Idiota ima već dovoljno. Ne proizvodite nove. Izbori još nisu raspisani.

Verujte, to što ste uvređeni ne znači da ste automatski u pravu. Vaša površnost je mnogo opasnija od političarske, jer na njih niko ni ne računa. Stepen dubine se očekuje upravo od vas, od obrazovanih, normalnih i poštenih ljudi.

Šta raditi, onda? Nema lakog puta. Morate svakom slučaju pristupati individualno i reagovati tek onda kada imate dovoljno činjenica. Biće teško, naporno, ali ako se odlučite za lakši put napravićete najtragičniji paradoks 21. veka: Od boraca protiv predrasuda postaćete hodajuće predrasude.

Hvala na čitanju.

I udajte se pre 25. godine.

Rođen 1982. godine u Vladičinom Hanu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2007. godine. Radi kao TV i radio scenarista (Veče sa Ivanom Ivanovićem, Mali Marko zove ljude, Karavan) i kao voditelj (Šta je sPorno, Kućni savet 202, Ispod Adamovog lista). Autor nekoliko samostalnih knjiga poezije i proze (Mis mokre oči, Mačka bez jedne cipele). Dobitnik nekoliko nagrada za doprinos srpskoj satiri (VIB 2008, Nagrada za humoresku 2013, Šabačka čivija 2012). Osnivač i frontmen prvog srpskog stand up kabarea "Grbave Tange Šou". Autor i izvođač stand up programa "Prvi alchajmer zaborava nema". Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 5

2 komentara za “Da li će politička korektnost ubiti komediju?

  1. Dragi Miki, bravo!
    Hahahaha, udala sam se malo podalje od 25-e, a u tim godinama bila i ja nabusita i „borila“ se za zenska prava. A sad kad me sve boli u 36 jer sam rodila u 34, psujem sebe od pre deset godina. Menja se ta politicka korektnost sa godinama 😀

    Hvala na predivnom tekstu, uvek i nasmeje i tera na razmisljanje. Samo napred!

  2. Hvala na lepom mišljenju. Tj.zahvalio bih se i da nije baš lepo :))
    A korektnost jeste promenljiva. Ono što je opasno je što ona suviše dugo biva surogat onih normalnih odnosa među ljudima. Nema potrebe da se „ljubav“ recimo definiše kao „emotivna korektnost“. Sve mi znamo, samo se mnogo plašiimo. A to se teško leči…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh