Tihi saveznik bogatstva
Večita težnja ka raskoši i brojni napori da se što brže, bezbolnije i lakše, po mogućstvu „preko noći“ dođe do imetka, bez ikakve sumnje predstavlja jednu od karakteristika koja je ponajbolje ukorenjena u biće čoveka. Najstariji pisani izvori svedoče o stremljenjima pojedinaca ili grupa da se, kroz osvajačke ratove, robovlasničko i druga imovinska prava zasnovana na preimućstvu jačeg, obezbedi i podredi što više resursa, kako bi se došlo do toliko željenog cilja – bogatstva. Iako nas etimologija uči da u korenu prideva bogat, stoji imenica bog, mnogi pojedinci su bili u stanju da se odreknu baš tvorca, ukoliko im je to omugaćavalo da se opare, odn. obogate. Upravo to su i mogli da učine sklapajući savez sa nekim od stvorenja iz konteksta folklorne fantastike, koja su od vajkada smatrana čuvarima i nalazačima blaga. Jedno od njih je i takozvani uslužni duh koji, iako dobro potkrepljen zapisima etnografa, nikada nije dostigao slavu svog mnogo poznatijeg htonskog pobratima, kakav je vampir. Ipak, bez obzira na to, ovo stvorenje je vrlo rasprostranjeno u verovanjima naroda centralne Evrope, a ostaci sujeverica vezanih za njega postoje i u našim krajevima. Ali, pođimo redom.
Još je Vuk Stefanović Karadžić u drugom, proširenom izdanju svog rečnika iz 1852. godine (Prvo izdanje objavljeno je 1818), pod odrednicom macaruli zabeležio sledeće: – „U Boci, dijete koje umre nekršteno, pa poslije, kao što se pripovijeda, u grobu oživi i iz groba kašto izlazi i malu đecu muči i davi. Kažu da macaruli noću idu u društvu i svakome navrh glave gori mala svjećica, a oni plješću rukama i podvikuju.“
Macarula pominje i Veselin Čajkanović u svom delu „Stara srpska religija i mitologija“, navodeći da je verovanje u ovo biće karakteristično za zapadne krajeve, kao i da su macaruli, zapravo, duše nekrštene dece, naročito nezakonite i vanbračne, koja izlaze iz groba te muče i napadaju drugu decu. Čajkanović dalje pronalazi niz sličnih primera u staroj Grčkoj kao i u Nemačkoj gde se, prema saksonskim verovanjima duše nekrštene dece javljaju u vreme prolećne i jesenje ravnodnevnice, uz pesmu, a onaj na koga padne njihova senka pri mesečini, mora da se razboli i umre. Ovaj autor na kraju izvodi i zaključak da je ovo verovanje gotovo identično sa verovanjem u drekavca, koje je karakteristično za Šumadiju.
Vladimir Ardalić, etnograf i proučavalac narodnog života stanovništva iz oblasti severne Dalmacije, u svom najpoznatijem delu „Bukovica“ (Prvo, nedovršeno izdanje štampano je 1899. godine) zabeležio je verovanja u ovo mitsko biće, koje ondašnje stanovništvo naziva maljak ili mačić a gde o njemu, između ostalog, piše i sledeće – “ Valja imati pijevca od devet godina, koji devete najkasnije snese jaje, koje valja držati, tko koće, pod pazuhom 40 dana ili ga tu sašiti, da sigurije stoji. Poslije toga izleže se maljak (a neko kaže mačić) iz jaja; njega valja uzgojiti. I taj bude u crljenijem gaćicama. Tko ga ima, ne manjka mu novaca… Od težaka, vjeruje se, nikakav ne drži toga maljka, nego velika gospoda. Puno bi ih se moglo nabrojiti ovdje, za koje se kaže da imadu maljka, jer kako bi drugovačije onako obogatili oni starinski begovi, da im nije što pristalo s vražije strane, kad se već zna, da nije sa božije. Ne oru, ne kopaju, ne trguju, a u njih dosta.“
Ovo je jedna od prvih etnografskih zabeleški koja ovo mitsko biće dovodi u vezu sa petlom. U „Srpskom mitološkom rečniku“, pod odrednicom „Petao“, između ostalog piše i to da se pevac i kokoška u verovanjima javljaju kao izrazito demonske životinje, koje mogu da predskažu dolazak gosta, vreme, pa čak i smrt. Navodi se, takođe, i slučaj pevca koji prokokodače i kokoške koja propeva, što se smatra izuzetno zlom slutnjom. Ovakav se pevac i kokoška nazivaju krivcima, a kako bi se predupredila nesreća, potrebno je da im se odseče glava i to, pevcu na Ilijindan (20. jul/2. avgust) a kokoški na Mratince (11/24. novembar).
Godine 1934. godine u izdanju Srpske kraljevske akademije – srpski etnografski zbornik, štampano je delo etnografskog karaktera pod naslovom “Prizrijevanje”, koje potpisuje Vid Vuletić – Vukasović. Ovaj autor, pored pomenutog Ardalića i Vuka Vrčevića, predstavlja jednog od najznamenitijih dalmatinsko-dubrovačkih etnografa koji su se bavili proučavanjem narodnog života, a čiji se opus doticao i verovanja tamošnjeg stanovništva u mitska bića. Vukasović je u pomenutom delu zapisao brojna kazivanja ljudi iz Primorja, od Boke kotorske do Dubrovnika, koji su doživeli susrete sa vampirima, vešticama, vilama, zmajevima, vukodlacima i drugim priviđenjima i natprirodnim pojavama, a jedno posebno poglavlje posvetio je verovanjima u tintiline, koje ovde još zovu i cickavcima – čovekolike patuljke sa crvenim kapicama koji, po svemu sudeći, pripadaju istog grupi mitskih bića o kojima su pisali i gorepomenuti autori. O ovom stvorenju Vukasović kaže sledeće: „Jaje od crne kokoši je čudnovato, jer se iz toga jajeta izleže cickavac. Valja da čeljade drži jaje ispod pazuha četrdeset dana, a uz to da se ne ispovjeda, ne striže nokte, ne umiva i ne moli Bogu. Cickavac je ptica, dug joj je kljun, a uz to ima kesu, te ti u kesi donese svega, mlijeka, meda i druge hrane, pa se kaže: „Lako je njemu, sve mu cickavac nosi.“ Dobro ti prođe ko je izlegao cickavca, ali je tu i velika muka. Autor navodi da je priču o ovom stvorenju čuo od izvesnog Jovice L. Perovića, a da je on istu slušao čuo od svoje majke.
U „Prizrijevanju“ je navedeno i nekoliko slikovitih primera u kojima se opisuju susreti ljudi sa ovim osvetoljubivim bićima. Jedan od njih glasi ovako – „Kad su probijali u Bosni Ivan planinu, radnici čuju da nešto dobro tuče po noći. Otišli bolje da vide, kad, tamo probija dletom i tuče u montanji (brdo) malo dijete. To dijete došlo, pa između radnika šeta i probija se, onako bez straha. Jedan radnik nabavio hrane i pića za neđelju dana, a tvoj tintilin (onaj je dječak bio tintilin) sve izvukao iz torbe i pojeo. Onaj mu radnik oteo klobučić, udario ga nogom i izgorio mu klobučić na vatri u jedu (ljutitosti). Sutridan su radnici dubli mine (lagume), pa ih napunili i prižegli stijenje, ali mine jako zatajile pa ne mogle da upale. Onaj ti nesretnik pošao da vidi, kad sve mine ojednom upalile (sastavile) i njega svega raznijele, ostao vas izmrcvaren, uho mu bilo najveći dio tijela. Kad ti nijesi mogao da ubiješ njega, on je tebe, a tintilin je mogao da mu i preplati, kad je imao njegov klobučić.“
Verovanje u ovog đavolka zabeležila je i Maja Bošković Stuli, hrvatska folkloristkinja. U svom delu „Istarske narodne priče“ (1959) ona piše o Maliku, o kome kaže sledeće – „Malik je mali demon koji čovjeku često donosi novac i blagostanje, koji katkada živi sa čovjekom u kući (osobito ako ga je ovaj, kako to ponegdje vjeruju, stekao noseći jaje pod pazuhom).“
Jedan od najznačajnijih srpskih etnologa, kada su u pitanju proučavanje i pokušaji sistematizacije verovanja u mitska bića, Slobodan Zečević, u svom delu „Mitska bića srpskih predanja“ (1981), zaključuje da se bića sa karakteristikama uslužnog duha veoma retko sreću u srpskoj tradicijskoj kulturi. On navodi i jedan primer, zasnovan na sopstvenom terenskom istraživanju, u kome piše o zapustelom domu nekog domaćina iz Starčeva, koga je upropastio njegov kućni duh. Zečević dalje piše da, znajući za ovu priču, niko od meštana nije želeo da popravi ovu kuću i useli se u nju. U Banatu ga zovu još i kućni đavo, veruje se da je veoma poslušan i da onome ko ga poseduje čini razne usluge, a najviše one koje su u vezi sa bogaćenjem. Praktično, jedino što njegov gospodar treba da učini zauzvrat, jeste da ga dobro hrani i to istom onom hranom koju i sam jede. Naš poznati novinar i publicista Nikodije Spasić je u knjizi „Srpska čudesa – zagonetne pojave u našem narodu“, zabeležio jedan relativno skoriji slučaj susreta sa ovim bićem. Naime, izvesna S. K. iz sela Kovačica kod Grubišnog polja, videla je jednog dana patuljka koji je ušao iz dvorišta, kroz otvorena vrata, popeo se na njen krevet i tri puta joj zviznuo u desno uvo, nakon čega je počeo da trči po sobi i obara stvari. Posle nekog vremena, baveći se prošlošću kuće u kojoj je videla patuljka, žena je saznala da je u toj kući, za vreme Drugog svetskog rata živeo neki bogati Mađar, za koga se pričalo da je na tavanu držao đavola, koga je hranio kašom. Mađar je streljan za vreme rata a priča o patuljku je ostala do današnjih dana.
Veruje se da postoje i žene koje ovog đavolka mogu da prizovu iz odžaka, kako bi od njega zatražile nekakvu uslugu ili ga napratile na nekoga kome žele da napakoste. Jednu ovakvu priču, zasnovanju na verovanju iz okoline Velike Plane, zabeležio je pisac Milanče Marković u svojoj zbirci „Senovite priče“ (Priču možete pročitati ovde – http://www.omaja.rs/price-iz-starog-mlina/mladen-za-jovanu/). Ova priča predstavlja jedno od retkih pominjanja motiva uslužnog duha u domaćoj književnosti, kao i popularnoj kulturi uopšte, a svakako treba pomenuti i sjajno delo Milenka Bodirogića „Prognana bića“, koje predstavlja jedan tekstualno – vizuelni užitak i svakako korak dalje u opisu ovog mitskog bića o kome se malo zna.
Uostalom, i sam potpisnik ovih redova se seća vremena kada bi, kao dete, među jajima pronašao i jedno kržljavo i znatno manje od ostalih. Ukućani, a naročito majka i baba, bi obično odmah tražili da se ono razbije i to što dalje od kuće, uz jednostavno obrazloženje – „Tako se valja.“
Srbija je danas prepuna napuštenih kuća i zaparloženih imanja, a svaka od njih je nemi svedok nekih prohujalih vremena, i u sebi čuva bezbroj neispričanih priča o događajima i ljudima koji su odavno iščezli, čak i iz sećanja svojih najbližih. Zato, ukoliko prolazite pored neke ovakve kuće, zastanite, pogledajte i oslušnite. Možda na tavanu neke od njih i dalje čuči uslužni duh koji je, čekajući svog davno preminulog gospodara, za tanjirić kaše spreman da vam ustupi nebrojeno blago, ili barem priču.
