ZABORAVLJENE ZIDINE (2) – Tragači za blagom ili jedan izveštaj Milana Đ. Milićevića

Crkva Svete Petke u Velikom Orašju

Kao što sam već najavio u prethodnom tekstu, početkom XX-veka u Veliko Orašje dolazi i o njemu piše Milan Đ. Milićević, pisac, etnograf, akademik, jedan od osnivača Srpske književne zadruge i deda čuvenog pesnika Milana Rakića. Milićević je važio za jednog od najboljih poznavalaca ondašnjih prilika u srpskom selu a svoja znanja na tu temu, između ostalog, sistematski je obradio u delu „Život Srba seljaka.“ Svoj tekst o Orašju i prilikama koje su dovele do podizanja seoske crkve, objavio je u „Spomeniku Srpske kraljevske akademije“ br. XXXVII, iz 1900. godine. Autor u tekstu opisuje i pokušaje brojnih tragača za zakopanim blagom koji su, kopajući okolo crkve u potrazi za dragocenostima, pravili neprocenjivu štetu. Niko ne zna šta je sve pod okriljem noći pronađeno i odneseno od strane bezimenih tragača za zlatom, a što bi danas nesumnjivo dalo više podataka kako o crkvi, tako i o daljem istorijatu samog Velikog Orašja, čije ime datira još od kraja 18-tog veka, nakon što su raseljavanjem stanovništva negdašnjeg sela Livat, pored Orašja nastala još i obližnja sela Trnovče, Krnjevo i Donja Livadica, koja su povremeno naseljavana i raseljavana još od srednjeg veka.

Milan Đ. Milićević (1831-1908)
Milan Đ. Milićević (1831-1908)

Zanimljivo je da brojni istorijski izvori, od Antuna Vrančića, preko Radovana Samardžića i Aleksandra Krstića, pominju toponim Lomnica, koji se nalazio negde između reke Jasenice i pomenutog sela Livat, o čijem postojanju danas svedoči samo nekoliko toponima (Selište, livadsko brdo, ravorine), kao i staro groblje. U prilog starini ovog mesta, čija će nam dalja prošlost najverovatnije zauvek ostati nepoznata, govori i jedno slučajno otkriće. Naime, leta 2012. godine, na takozvanom „Radićkom bregu“, u jednom delu Orašja pronađen je i ogranak nekropole sa bogatim grobnim prilozima, za koju je utvrđeno da potiče iz 12. veka a što je detaljno opisano u „Mitološkom zborniku“ br. 33, iz 2014. godine.

Ipak, vratimo se pomenutom izveštaju Milana Đ. Milićevića, vezanom za zanimljivosti koje su pratile obnovu orašanske crkve.

Tekst Milana Đ. Milićevića prenosimo u celini:

 

Selo Livada bilo je na desetak minuta od reke Jasenice, koja se u starije vreme zvala Jasenova. Livada selo bilo je ka severu u brdu, idući ka selu Krnjevu. Tu i danas ima stari brdni izvor, odakle je to selo nosilo vodu za piće, a do pre 20 godina viđale su se i neke stare trešnje, kao seosko voće.

Od sela Livade pravo na istok, na 30 minuta daljine, selo je Orašje: sa zapadne strane Livade selo je Kruševo, na dosta nezgodnom mestu. Ovo je selo knez Miloš silom saseljavao u selo Orašje, ali su neki Kruševljani ipak ostali na starom mestu. O tom se selu priča da na njem ima nekakva kletva, te ne može da poraste brojem svojih seljana, nego stoji na jednoj meri. To jest, koliko se na godinu rodi dece, toliko se mrtvaca iz tog sela sahrani u groblje.

Do reke Jasenice, na bregu, sadašnja je Oraška crkva, koja je načinjena na temeljima stare neke crkvine.

Kad je kopana železnička pruga Smederevo – Velika Plana, onda je u nizini ispod nekadašnjeg sela Livade, poviše sela Orašja, i ispod sela Kruševa, iskopavano mnogo raznih rbaka, crepova, ciglja, ćeramida, ploča, pa i nekih sudova sa starim belim novcima; a nađeno je i nekoliko dukata šljivara. Seljaci i radnici železnički ove su zlatne novce posakrivali.

Posle ovoga, počnu neki stranci, koji su radili na železničkoj pruzi, misliti i govoriti da tuna ima mnogo blaga, zakopanoga u zemlju. I neki, udruženi s nekim ondašnjim seljacima počnu noću kopati oko onih crkvenih razvalina tražeći novaca. Tima se, kazuju, pričinjavalo, noću kad kopaju, da pred njih izlazi nekakav čovek, nekakav samsov, bivo, medved, i tako dalje, te su morali pobeći. Posle nekog vremena, slože se neki drugi, i odu da kopaju noću. To se kopanje moralo raditi ćuteći, reč se jedna ne sme progovoriti, ako se želi do blaga doći. Zemlja je tu bila tvrda, i još je pritrpana kamenjem od ruševina. S toga se događalo da kad god kopač udari budakom u zemlju, senu varnice iz kamena. Kopač se uplaši i pobegne a društvo za njim.

Docnije ti ljubitelji blaga nađu u selu jednog starijeg, vrlo slobodnog čoveka, koji se neće uplašiti od priviđenja i pobeći. I tako jedne mlade nedelje odu u veče na to isto mesto, i u po noći počnu kopati na staroj crkvenoj ruševini. Kopajući tako, kažu da su naišli na jedan svilen barjak, koji je bio u zemlju zakopan. Kad se barjak ukaže, oni što su stajali nad jamom, nagnu se da bi mogli što bolje videti što je to što su kopanjem našli. Kopač, ne znajući šta je nad jamom, zamahujući budakom, tresne jednog po vratu. Udareni, ne smejući onde ništa govoriti a držeći da ga je neka nečastiva sila udarila, pobegne dalje od jame i kopača, pa onda jaukne što ga grlo donosi. Drugovi, videći njegovo bežanje, i čujući jauk, prepadnu se, i sami pobegnu. Drugi dan pano, neki od njihova društva ode i pokupi sve što je bilo iskopano. Danas se ništa ne zna što je nađeno, i ko ga je odneo.

Taj drugi dan došao je na to mesto sa seljacima i sveštenik M. Mirčić, koji priča ovo:

„Video sam da su crkveni zidovi za jedan metar orkopani. Zidovi su ti bili omazani nekom crnom bojom, a videle su se i neke šare kao neke ikone i neka slova, koja nisam mogao pročitati.

To je, produžava popa Mirčić, ostalo tako do godine 1888. Tada pogibe onde u selu čovek koji je bio izabran za glavnog kmeta, i bi tu blizu sahranjen. Stric ovog kmeta, izlazeći često na grob sinovcu, udarao je svakad na razvalinu od ove stare crkve, koja je bila zarasla u bocu. Ovaj stric bio je nekad trgovac pa je postradao i malo pameću pomerio. Čovek već u godinama, on počne govoriti da je na toj zidini video anđela, a svet mu uze verovati. Čovek, videći da svet veruje, svakog praznika dolazi na onu jamu, gde je temelj crkveni otkopan: tu uze paliti sveće i krstiti se. Svet iznajpre dolazaše mu tek da ga vidi, a posle su mu donosili kolačiće, kojima se on hranio. Iza toga on rekne da mu donesu vina. I ta se praznoverica brzo proču, i ljudi mu počeše donositi novaca, hleba, vina, ubrusa, platna. Upravo što god on potraži ljudi mu donesu.

Otvori se čitav vašar!

Ja sam gledao tu trgovinu, i čudio sam se prostoti ljudskoj. Ja dva sata putujem u nedelju Krnjevačkoj crkvi, a uz put sretam tolike žene, ljude i decu: sve to ide na ruševinu stare crkve, a ja u Krnjevu služim u praznoj crkvi: sav svet otišao onamo. Na Bogojavljanje ja služim i svetim vodicu, a on na razvalini doneo čabar vode, spustio ga u onu jamu, a odandedaje svetu. Ja ga tužim policiji u Palanci, ona ga osudi na 15 dana zatvora. Ljudi se porefene, plate za njega zatvor, i on ode te produži svoj zanat, a mene ljudi mrze što mu smetam!

Onda vam ja lepo priđem k njemu, pa ga posavetujem da zajednički načinimo od dasaka trem (suvotu). I tako i uradimo, i mesto zatvorimo, samo praznikom, dok sam ja u crkvi, on otvori onu suvotu, i prima novce, kolače, vino, peškire i drugo. I tako se ja uvučem u to, i naredim da novce čuvamo te da načinimo crkvu na tom mestu. On na to pristane.

Docnije, izvestim ja o toj stvari Mitropolita Mijaila. On potraži izveštaj od okružnoga prote. Prota Josif odgovori da ne treba crkva onde, nego u sredini sela. I mene Mitropolit odbije svojim rešenjem.

Među tim je svet sve više dolazio na ono mesto. I još se raščuje glas da se svaki nevoljnik izleči koji onde dođe. Tada ja nađem jednog majstora siromaška, i pogodim s njim da načini onde jednu poveću kapelu. Kad majstor dođe i otkopa temelje, onda se vide da su zidovi svi bili molovani. Na desnoj strani od zapadnih vrata stoji leta od Hrista 1175 sozda se hram sei[1]… dalje ne može da se pročita.

Na vratima dole piše: osvjati i pamaza hram cv. Ar. M. Episkop Sava……

Dužina cele ove crkve bila je 8 metara a širina 3 metra i po. Oltaru na levoj strani. gde je bila pregrada, neđe se drška od koplja, srbrna zvezdica, darak od svile, na njem niz srebrnih belih carica, onakvih kakve su iskopavali radnici železnički. Na darku je izvezeno belom svilom Sava A. Episkop I. Na gornjem pak mestu u oltaru iskopano je kandilo puno žita, koje bejaše sve crno i abonosano.

Videći sve ovo, produžava popa Mirčić – ja pustim crkvu veću u dužinu i širinu. Na ovu građevinu, pored dobrovoljnih priloga, dao sam svojih novaca 284 dukata. Crkva je sada dugačka 8 hvata i četvrt, a široka 3 četvrtine hvata. Kad je bila gotova, ja sam je svu izmolovao.

I ako po natpisima izgleda da je staroj crkvi bio hram Sv. Arhanđeo Mihailo, ipak sam ja, obnovljenoj bogomolji dao ie Sveta Petka, zato što se sav ženski svet boji Svete Petke kao vatre: ni od jednog sveca toliko ne plaši koliko od Svete Petke. Jedno, dakle, s toga, a drugo što ova opština slavi Trnovu Petku (26. jula) kad je zgodno vreme od godine, i svi rodovi već dozrevaju.

One iskopine stvari, nastavlja pričanje pop Mirčić: ja noćnom železnicom odnesem u Beograd i predam ih pok. Mitropolitu Mihailu[2]

On je docnije, kad je crkva bila gotova, došao i osvetio je, te sada služi.

Kad smo još otkopavali temelj stare crkve, dođe jedan starac odande iz sela i reče:

  • E, ovde je bila jedna ploča od belog mramora, na kojoj je smederevski načelnik pročitao zapis: vojvoda kovinski Stevan Veliki, i meni kao ovdašnjem kmetu, zapovedi te sam ploču tu kulukom odneo u Smederevo, gde je uzidana u novu smederevsku crkvu, na desnoj strani, sa zapada.[3]

Ondašnji je načelnik govorio, priča ovaj starac: – da u Kovinu i sad ima roda toga vojvode Stefana, i u toga se roda nalaze knjige iz ove crkve. Taj je Stefan treći put obnovio bio ovu crkvu. Crkva se, veli, tau staro vreme zvala Divan, to jest Gazdinska crkva, a za jedan sat daljine stoji i sad crkva Koporin, i to je bila crkva slugina!!

Jedna je slavila Sv. Aranđela, a druga Bogorodičin Pokrov (1. okt.).

Sve po pismu sveštenika Milojka Mirčića.

 

Ko su bili prvi graditelji ove skromne seoske crkve koja je, kako opravdano pretpostavlja zavičajni istoričar Darko Ivanović, građena na ostacima nekog puno starijeg hrama, najverovatnije rimskog? Šta li su sve i koga, mogle da zapamte zidine ovog drevnog svetilišta, možemo samo da pretpostavljamo. Uostalom, Srbija je prepuna zapustelih, zatravljenih i zaboravljenih svetilišta, crkava i manastirišta koji, razgrađeni i razneseni, odavno više ne postoje u pamćenju, seoskim atarima, niti u knjigama. Dok obližnja Jasenica tiho huči, zidine crkve u Velikom Orašju ostaju da opominju kako je sećanje krhko, i prolazna slava zemaljska.

 


[1] U originalnom tekstu Milan Đ. Milićević da se ovde radi o grešci.

[2] Gde su sada te stvari? Prota Milić, predsednik konzistorije, koji je bio blizak pok. Mitropolitu, odgovara mi: da ništa za te stvari ne zna.

[3] Zastupnik smederevskog prote, g. Ljubomir M. Popović javlja, da te ploče nema ni s polja ni unutra u crkvi. G. Popović misli da je, može biti, uzidana u temelje novoj smederevskoj crkvi godine 1855 kada je ova zidana.

Rođen na Mladence 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za Etnologiju i antropologiju. Glavni je i odgovorni urednik portala Omaja.rs, koncepta posvećenog temama iz oblasti folklorne fantastike. Snima filmove i piše priče iz oblasti fantastike. Objavio je roman Kal juga (Strahor, 2018), istorijsku pripovest sa elementima folklorne fantastike. Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 12

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh