Ko dovoljno dugo živi u Srbiji, a tvrdi da u okviru sopstvenog iskustva nije imao mnogo dodirnih tačaka sa motivima iz filmova Gorana Markovića, ne govori istinu. Mišljenje osobe sa takvom percepcijom stvarnosti treba zanemariti, jer, kao što se, naprimer, za interpretaciju crnogorskog uređenja i mentaliteta treba držati ostvarenja Živka Nikolića, naročito filmova „U ime naroda“ i „Lepota poroka“, tako se prelivi i nijanse Srbije, posebno njene urbane metropole bliske ruralnom okruženju, savršeno opažaju u kultnim Markovićevim delima „Nacionalna klasa“, „Specijalno vaspitanje“, ili „Tajvanska kanasta“.
I, naravno, „Majstori, majstori“. Naš svet je nemoguć bez onakve školske direktorke, onakvog budžovana i njemu podređenog prosvetnog inspektora, bez nastavnika engleskog, fizičkog i opštetehničkog, bez sitnih i većih bizarnosti trenutka koje stvara naš istrajni nesklad između realnosti i umišljenog. I bez Keve, mučene čistačice pred mizernom penzijom, u čiju čast se organizuje oproštajna predstava sa elementima scenskog spektakla.
Film „Majstori, majstori“ sniman je u žarkovačkoj Osnovnoj školi nazvanoj po velikanu srpskog realizma, po slikaru Đorđu Krstiću. To je, zapravo, jedna od malobrojnih, privilegovanih all inclusive prosvetnih ustanova u Srbiji.
Markovićev Beograd je, naime, onaj sa prelaza iz poslednjih godina života i vladavine Josipa Broza, u eru „I posle Tita – Tito“. To je slika društva koje je prošlo svoj relativno nizak, ali tako obećavajući zenit. Dok je maršal još bio živ, verovalo se bespogovorno u deklarativne fraze poput one da su deca naše najveće bogatstvo, a gradilo se sve što treba i mora, a ne ono za šta se ima para. Tako je i Beograd dobio svoje prve osnovne škole koje su imale učionice, kabinete, biblioteke, kuhinje, trpezarije, zubarske ordinacije, sale za fizičko, ali i – bazene. I to je bilo to: ubrzo po maršalovom odlasku u večnu penziju, uplašili smo se nagomilanih kredita, počeli da zavrćemo slavinu svima, pa i deci. Da li nam je postalo manje bitno umeju li mališani dobro da plivaju ili ne, tek, u Beogradu se, od onda, škole podižu bez školskih bazena. I režiser Goran Marković je savremenik upravo tog preokreta u standardu obrazovanja, i svega drugog, koji bi mogao da simbolizuje oštećeni itison u njegovom pomenutom filmu iz Žarkova.
Nova školska godina je počela pre oko mesec dana i prvake su, tamo gde postoji svečana sala, dočekali prigodnim scenskim spektaklom učenika starijih razreda. U velikoj sali novobeogradske OŠ Radoje Domanović bila je neopisiva gužva. Posle prve tačke, sa devojčicama u ulozi balerina, na daske su izašli gradski dečaci umetnuti u jeleke i sa šajkačama na glavicama. Nisu, međutim, stigli da pokažu šta im je u genima, jer su mnogobrojni roditelji, babe i dede stvarali takav pritisak na dvoranu, da je direktor predstavu morao da završi ranije.
Ova osnovna škola u Bloku 28 nazvana po velikanu srpske satire, aktuelnom u današnje koliko i u doba Karađorđevića i Obrenovića – nema bazen. To je zato što je građena otprilike dok je Goran Marković još studirao režiju u Pragu, malo pre „zlatnog doba“, tačnije, dok se još i razmišljalo koliko se troši. Deca iz obližnjeg Bloka 23 išla su u tu školu, baš u vreme početaka Markovićevog umetničkog opusa, dok nisu dobila sopstvenu, nazvanu po sedmorici sekretara SKOJ-a, i sa bazenom. Jednom, dok su bili u (privremenoj) učionici, na gradilištu susednih stambenih zgrada pao je džinovski kran – srećom, ne na školu.
Zašto je škola Radoje Domanović, dakle, toliko popularna, da u njenoj najvećoj prostoriji sa balkonom nema mesta za svu publiku? Kažu, upravo zato što liči na stare škole. Govori se da tamo od dece još ponešto i očekuju, u pogledu znanja i ponašanja, pa je i to aktuelnoj generaciji roditelja, izgleda, dovoljno.
Autor Vremenske kapsule svojim očima je video (inače bi bio sklon i da ne poveruje) kako u kancelarijsko-industrijskom objektu u najužem centru Beograda, u vreme današnje može da se otvori škola, i srednja i viša. Gotovo svih profila! Ustanove su nazvane po dvojici najvećih nacionalnih prosvetitelja, a opravdano se postavlja pitanje da li njihovi učenici časove fizičkog rade među štamparskim mašinama, ili u kakvom magacinu. Okruženi opakim ljudima kakvi su grafički radnici, razni komercijalisti, računovođe, a posebno novinari, naivni momci i devojke, žickajući od starijeg sveta cigarete po prezadimljenim kafeterijama te betonske Zadruge, možda zaista i misle da idu u školu. Na kapiji jednog od njihovih učilišta – tačnije, na ulazu u hodnik poslovnog dela zgrade – obećava im se da će ih, kad dobiju diplomu, zaposliti ni manje ni više nego „Vlada Nemačke“.
Scene iz filma „Majstori, majstori“, dakle, možda, u promenjenim okolnostima, ne simbolizuju mučninu i poraz, već – nadu u bolju budućnost. Pitanje je kakav nam genije danas treba, pa da to sve pretoči u dobro umetničko delo.
Preuzeto sa eKapija
