Srbi i Bog – Isus Hrist, naš čovek

i_love_jesus

Pisanje o Bogu je kao sakupljanje pivske srče sa tepiha. Koliko god da paziš, obavezno dođe do krvoprolića. A posle te i žena prebije. Posezanje za činjenicama je uzaludno jer religijski princip i nije nauka, već zahtev – Veruj da bi razumeo. Dakle, nešto slično kao Dinkićeva privatizacija. Najveći broj ljudi Boga doživljava psihološki i lično, kao oslonac, tako da i najmanje pominjanje najpopularnijeg Nazarećanina izaziva nesigurnost, paniku i na kraju bes. Zbog svega toga, ja biram da o Bogu ne pišem. Barem ne u ovom dobu života i nedovoljnog znanja i iskustva.

Ipak, ono čime mogu da se bavim i što odlično poznajem je odnos Srba prema Bogu. Kako se naš narod odnosi ka jednom od najvažnijih pitanja svoga postojanja. (Odmah iza pitanja – Da li je Keba Rom?)

Pre svega, treba reći da najveći broj Srba religiju doživljava baš onako kako bi trebalo. Srbi nisu nikada bili verski osvajači niti fanatici, koliko god to Zapad hteo da prikaže. Prosečan čovek veruje i moli se intimno, kolektivne svečanosti su praznična delatnost i religija u Srbiji jeste sekularna stvar. Da se ne lažemo, nijedna vlast crkvi neće dozvoliti da mnogo ojača. No, činjenica je da Srbi nisu nastali kao pravoslavci. Hriščanstvo je nakalemljeno na nas. I kao svaki kalem, u nekim se delovima prima jače, negde slabije a negde se prima kao plata kod privatnika – jadno. Ovaj tekst je upravo o tom delu našeg društva, ne o svima.

Za mnoge Srbe je pojam Boga neraskidivo vezan za pojam nacije. Hrišćanstvo na prostoru današnje Srbije doživljava procvat upravo u doba jačanja nacionalnih država. Danas je nemoguće zamisliti da je neko Srbin a da nije Pravoslavac. Srpstvo i pravoslavlje su išli kroz vekove rame uz rame. Neodvojivo kao Badnjak i Božić, kao Mirko i Slavko, kao Rasim i bilo koja Vlada Srbije.

Religija je takođe doživljavana kao velika porodica. Kao škola tradicije i morala. To ne odbacuju čak ni atesti. Razlog naravno nije nepatvorena sklonost ka božićnoj ruskoj salati. Religija je za sve veliki izvor moralno – filozofskih načela koja od nas prave bolje ljude. Biti vernik izjednačava se sa pojmom dobrote. Dobro, i među ateistima se nađe neko dobar, ali ako im se omakne.

Na mikroplanu, Bog se kod nekih doživljava kao Deda Mraz za odrasle. Kao biće koje treba da nas nagradi što smo bili dobri. Lista želja je neiscrpna. Od polaganja Metodologije na Političkim naukama, preko želje da nam prođe tiket, pa sve do neizdržive želje da nas Džastin Biber doda na Tviteru.

Ima naposletku i onih koji su “malo vernici”. Što genijalno prokomentarisa jednom Toma Nikolić – Oni koji su “malo trudni.” Oni ” ne veruju baš u Boga ali veruju da ima Nešto…”

Ne treba zaboraviti ni njihova veličanstva, Umetnike! Za njih je Bog poezija, umetnost i nadasve ljubav! Oni će Bogom nazvati Džeka Nikolsona, na šta bi se i Sotona lično slatko nasmejao i potapšao ih po ramenu.

Tu su naravno i sportisti koji se krste ispod slika Bodiroge i Deje Savićevića, koji su takođe bogovi. Dobro, Dejo više nije. Od kad je postao Milogorac. Ali je zato Đoković Bog lično! Osim kad gubi.

Šta je to problematično u našem doživljaju Boga? Pre svega nešto što bismo mogli nazvati “Svojatanjem”. To je pojava kojoj su skloni pripadnici svih religija, posebno oni raspoređeni u nacionalnim državama. Kako što rekoh, srpstvo i pravoslavlje su danas neraskidivo povezani. Ne kažem da je to loše, ne poričem dobrobiti toga. To je tako. Problem je međutim, što su Srbi upali u zamku gledanja Boga kroz nacionalni monokl. Da se razumemo, jasno i glasno – Isus nije Srbin. Čak i najveći laici i vernici to znaju. Srbi jesu zidali nacionalnu zgradu u skladu za Hristom, ali on nije nikakav Dragiša iz Nezgraje, već predstavnik ekumenske religije koja sve ljude tretira jednako.

Zato mu nije mesto na američkom dolaru a ni u pesmama Baje Malog Knindže. Zar neko misli da bi Isus, nakon Drugog dolaska, rešio da živi u Knezu? Da će ga naša vrhuška dočekati na balkonu Predsedništva? Snaga učenja Isusa Hrista je upravo u ideji da nema povlašćenih. Braća su ti čak i pripadnici drugih vera. Čak i “nevernici”. Narodi koji misle da Bog treba baš njima da podari poseban tretman su kao neko dete iz mnogočlane porodice koje smatra da otac baš njega treba da voli najviše. Ako tako razmišljaš onda nisi dobar vernik. Samo si razmažen.

Podsvest naroda je našla načina da Boga pretvori u pridruženog člana Srpske unije. Nenamerno, lik Isusa je u našoj kolektivnoj svesti zamenjen Svetim Savom a kasnije i Patrijarhom Pavlom. Na isti način na koji katolici koriste Papu. Oni su božiji avatari na zemlji. I kroz te avatare vrši se nacionalizacija a potom i regrutacija Boga. I tu je odgovor na pitanje zašto se katolici i pravoslavci mrze kad se mole istom Bogu. U svetu osvešćenih ljudi to bi bilo apsurdno, kao tuča navijača istog tima koji nose iste dresove. To bi bilo smešno čak i u beton ligi. Ali oni se ipak ponekad jako mrze, jer ne vide sebe kao pripadnike iste vere, upravo zahvaljujući avatarima.

Druga pošast koja je zahvatila verujući svet širom sveta, pa čak i neke Srbe koji prate trendove, je “Relativizacija morala”. Najkraće rečeno – svi znamo božije zapovesti i smrtne grehove. I gotovo svi ih tumačimo onako kako nama odgovara. Neko vara ženu ali posti. Drugi je ponosan ali krade od bogatijiih od sebe. Treći ulazi u “Zadrugu 2”. Broj kombinacija je neiscrpan.

Mnogi vernici ljute se kada se u medijima lik Hrista prikaže kao kombinacija hipika lenonovske provinijencije i člana LDP-a. Kažu da je to svetogrđe. Nažalost, ta slika je tačna. S tim što ona nije nastala po Biblijskom Isusu, već po onome kako ga mi doživljavamo a da toga nismo svesni. Da je Isus ovde, sad, da je naš drugar, kolega s posla, student… mi bismo ga gledali upravo kao nekog idealistu koji je “suviše naivan i dobar za ovaj svet”. Kao nekog ko ne razume ljude, koji uči iz knjige iako ima skripte i koji je zlatan ali će propasti. Jer dobar i budala, dva brata rođena. Mi takvi nećemo biti, jer smo mi realni. Svaki put kad napravite svrdlom svoje požude, rupu u nekoj božjoj zapovesti, Isusa ste pomerili korak bliže onom Pikcu iz “Roda”.

Ovoj tendenciji uveliko pomaže slika popova u našim medijima. Oni se tretiraju tek nešto malo bolje od vatikanskih pedofila. Zamišljamo ih u tojotama, debele i lenje i vazda gladne naših para. Neko bi pomislio da prosto jedva čekamo da se pojavi neki takav pop samo da bismo imali opravdanje više da se ponašamo nemoralno. Dobri, pošteni popovi koji su ogromna većina, ne dolaze do izražaja.

Relativizacija morala vodi ka dve najveće opasnosti. To su: nesposobnost praštanja i nesposobnost žrtvovanja – kameni temeljci pravoslavlja. Razmislite, kada ste poslednji put nekome oprostili, na svoju (materijalnu) štetu? Bibija kaže – Ako ti neko uzme pantalone, daj mu i košulju. Da li ste spremni da uradite makar to? Ili ćete skočiti na lopova, vičući – To sam kupio u “Springfildu”, mamu ti kradljivu! Da li treba uopšte pitati za sposobnost kolektivnog praštanja velikih zločina?

Umesto praštanja i žrtvovanja praštanjem (opet sve samo u materijalnom smislu), naš čovek sledi maksimu – Oko za oko, zub za zub. Koliko ljudi zna da je u pitanju parola starozavetnog boga Jahvea. Isus to nikad nije savetovao. Gandi je prokomentarisao da će tako ceo svet oslepeti. No, sve su to “tresoglavci” (prim.aut.moja baba). Kao što državni aparat sile kažnjava, kažnjavamo i mi privatno. Na bojnom polju, na radnom mestu, na društvenim mrežama. Ponosimo se štaviše time što “vraćamo tri puta jače!”

Mnogi moderni vernici stoga su su spremni za revanšizam, a sve u slavu Boga. Tačnije, da se Bog ne naljuti. Jednom sam u šali predložio da bi na zidu Biroa rada trebalo da stoji slika Isusa i slogan – Ne brinite! I ja sam stalni posao našao tek u 33. godini!” Bio sam sahranjen uvredama “dušebrižnika”, koji čuvaju Bogu leđa kad on nije tu. Pitam vas, da li je Isus ikad tražio telohranitelje? Zar mislite da bi neko poput njega bio toliko sujetan da ga vređa šala nekog tamo pišljivog komedijaša? Isus u koga ja verujem podneo bi to kao Džek. Jer je iznad toga. I ima duha (Svetog). Ljudi ne brane njega. Brane svoj strah od potencijalne kazne. Kao kad vas u kasarni vojnici ćebuju da ceo vod ne bude kažnjen.

Dakle, suočimo se sa istinom koja je jako jedostavna. Praštanje – to je kada nekome dozvoliš da ne bude kažnjen za nešto što je napravio jer veruješ u njegovu ljudskost. Žrtvovanje – čin stavljanja sebe na drugo mesto, onda kada smatramo da neko zaslužuje da bude na prvom. I to je sve. Isus je to uradio. Mi kukamo kad vozač neće da nam stane i vadimo bezbol palicu da mu razbijemo čeonu kost, a Hrist je uspeo da oprosti onima koji su ga bukvalno razapeli i ubili.

Zašto sebi dozvoljavamo da budemo različiti od Boga? Zbog rečenice “Ljudski je grešiti”. Ta rečenica je naša zipovana Biblija. Naš modus vivendi. Jesmo Pravoslavci, kako nismo. Ali ćemo zato da psujemo, varamo, bijemo, lažemo, krademo, mrzimo, imamo predrasude… jer je, bože moj, ljudski grešiti. “Niko nije savršen”. “Čovek je kvarljiva roba”… Izaberite svoju mantru, samo napred.

Problem sa tom rečenicom je tajming. Kod normalnih ljudi, ona dolazi na kraju. Onda kada smo dali sve do sebe da uradimo kako treba, pa tek onda, kad nismo uspeli, možemo da konstatujemo da je ljudski pogrešiti. Moderni čovek tu rečenicu stavlja na početak. Kao mirenje sa slabošću od starta. “Idem večeras da se napijem, kurvam i spiskam ušteđevinu! Ne prija mi to, ali šta ću, ljudski je grešiti!”

U čemu je, na kraju ove priče, problem modernog Srbina, ali i čoveka XXI veka, generalno, a propo religije? U pristajanju. U mirenju sa činjenicom da nije dovoljno dobar i da ne treba ni da pokušava. Znamo da smo svi deca jednog oca, na jednoj planeti, da treba da budemo dobri i požrtvovani i puni praštanja ali eto, nećemo jer je suviše teško! A kad je to neko rekao da će biti lako? Pa božji sin je, glavom i bradom, prošao kao Apolo Krid u “Rokiju IV”, a mi se čudimo što je nama teško da ne pojedemo masnu kobaju na Badnje veče!?

Svrha ovog teksta nije provokacija. Nije čak ni pritajeni ateizam ili želja za skandalom. Napisan je čistog srca od strane nekog ko voli ljude i ko želi da bude bolji i da živi u boljem svetu. To je njegova jedina namera. Ako sam nekog uvredio, praštajte. Ljudski je grešiti.

Rođen 1982. godine u Vladičinom Hanu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2007. godine. Radi kao TV i radio scenarista (Veče sa Ivanom Ivanovićem, Mali Marko zove ljude, Karavan) i kao voditelj (Šta je sPorno, Kućni savet 202, Ispod Adamovog lista). Autor nekoliko samostalnih knjiga poezije i proze (Mis mokre oči, Mačka bez jedne cipele). Dobitnik nekoliko nagrada za doprinos srpskoj satiri (VIB 2008, Nagrada za humoresku 2013, Šabačka čivija 2012). Osnivač i frontmen prvog srpskog stand up kabarea "Grbave Tange Šou". Autor i izvođač stand up programa "Prvi alchajmer zaborava nema". Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 4

Komentari za “Srbi i Bog – Isus Hrist, naš čovek

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh