Po službenoj dužnosti Boris Košćal dobio da zastupa čoveka koji mu je ukrao novčanik
Priča se dogodila pre 12 godina, kada je beogradski advokat Boris Košćal, kao mlad pravnik prihvatao poslove nebirajući, a specijalitet mu je bilo zastupanje po službenoj dužnosti. Tako je i poziv iz policijske stanice Voždovac bez pogovora prihvatio.
Trebao je da brani kratko ošišanog momka, koji živi od „džepa“. Tereti se da je u javnom prevozu pokrao desetine putnika. Sitne lopove je lakše braniti, ali njih nešto ne voli, jer je i sam bio mnogo puta njihova meta. Ali, posao je posao. Nevoljno se upoznavao sa predmetom. Pre suočavanja sa sudijom, crnoputog Fazliju L. savetovao je šta i kako da govori.
– Kako i gde džepariš? – nameštajući naočare, započeo je ispitivanje.
– Ovaj posao je takav da moraš da na prvom mestu budeš psiholog. Prvo, na autobuskoj stanici „naciljam“ žrtvu. Lice sve govori. Ako su zamišljeni, posao se lakše obavi. Lice odaje i koliko vode računa o torbi. Jače kočenje i gužva su „okidač“, kada krećem u „operaciju“. Eto, tebe sam „obunario“ pre nekoliko meseci u „sedamnestici“ dok smo prelazili Gazelu – na Košćalovo iznenađenje reče njegov novi klijent.
Muk. Tada mladi beogradski pravnik, ponovo namešta naočare. Ovog puta iznenađen i ljut. Kroz glavu mu je proletelo koliko je sati izgubio čekajući u redu da bi dobio nova dokumenta. A, sada treba da brani „svog“ lopova.
– Sećaš me se?
– Da. Ja pamtim lica. Izvini, ovo je posao od koga izdržavam porodicu. Kume, biznis kao svaki biznis – vajkao se lopov. – Je l’ mi praštaš?
– Pa, praštam – promrlja advokat. Šta je drugo mogao da kaže. Barem nešto da izvuče od ovoga.
Kod sudije, odbrana je prošla kao po loju. Usled nedostatka dokaza, jer niko nije mogao da potvrdi, da ih je konkretno baš on pokrao, Fazliju je pušten na slobodu. Zadovoljan što nije iza rešetaka, inistirao je da svog „spasioca“ vodi u kafanu da popiju piće. I dalje ljut, premoren i pun utisaka, Košćal se zahvalio na pozivu. Nije mu bilo do toga da pije sa čovekom koji ga pokrao. Pošto su se rastali, zamišljen, fatalnom „sedamnesticom“ uputio se kući. Iz poludremeža, prenuo ga je glas kontrolora: „Kartu, molim!“
Dodirnuo se po džepu. Ah, dokumenta su tu, sa olakšanjem konstatova Košćal.
nista dosadnije nisam procitao