Tačno 75 godina od bitke na Sutjesci
Naša hrana je bila sremuš, zelen, trava, ljuta… Skupljali smo po šumi ili po livadama puževe… List od bukve… Zob smo jeli dok ga je bilo… Po mojoj nesreći, onako izgladneo, pojeo sam puža i otrovao se… Našu hranu, koprive, list bukve ili sremiš, zvali smo „paša“.
Mi smo imali hrane negde do Čelebića, dokle je bilo sela i dokle smo imali konja… A posle, puž, sremuš, bokov list… Sve dok nismo probili neprijateljske obruče – za “Urbane strane” priča Tripo Vučinić (94), borac Prve proleterske brigade i jedan od retkih preživelih boraca Bitke na Sutjseci.
TIFUSARE JE TEŠKO I VIDETI
I tufisari, to je bilo mučno gledati. Kad smo prelazili Taru u nekom selu su nam dali kuvani krompir. Nismo imali vremena da jedemo nego, onako u koloni, usput nosimo. Nailazimo na grupu tifusara, okupljeni su oko nekakve vatre. Gledaju nas i traže hranu. Neću nikad zaboraviti da sam dao taj krompir jednom od njih, a on ne ume, onako gladan, da ga pojede. Gladan… umire od gladi, a ne ume da pojede taj krompir. Tuga.
E, prijatelju moj dragi, nas je Hitler i pre Sutjeske hteo da satre. Na Neretvi. Međutim, zahvaljujući rušenju mosta uspeli smo da prođemo i potučemo 20.000 četnika Draže Mihailovića. Naš proboj preko Neretve do Drine bio je ofanzivan i naš put je bio da idemo preko Lima do Sandžaka. Da odemo na Kosovo, da se tamo razvija ustanak i da tamo prenesemo ranjenike. Ali Hitler je naredio novu ofanzivu.
RANJAVAN SAM SEDAM PUTA
Rođen sam 1924. godine u selu Orah, između Bileće i Trebinja, ali sam sa 12 godina otišao za Beograd i bio sam šegrt, u trgovini. Razočarao sam se, pa sam otišao u fabriku, u Rakovicu. Sećam se 1. maja 1940. i uranka na Košutnjaku. Potuku se žandarmi i neki radnici. Kamenicom su pogodili nekog poručnika i on je preminuo. Nisam se ja tukao. Dođem sutra na posao, kad majstora nema, odveli ga. Neki narednik Ćosić dođe i po mene. Bio sam u Glavnjači 56 dana. Odatle su me prebacili u zatvor u Zenicu, pa u Bileću, gde je radio moj otac. Imao sam 16 godina, pa su me kao maloletnika pustil, ali mi je zabranjeno da se vratim u Beograd. Nisam izdržao ni dva meseca, našao sam posao u kafani preko puta Hotela „Astoria“. Decembra 1940. primljen sam u SKOJ. Tokom aprilskog bombardovanja Beograda sam ranjen. Čim sam se oporavio otišao sam pod Avalu i postao dobrovoljac Jugoslovenske vojske.
Ranjavan sam posle, u partizanima još šest puta. Jednom baš gadno, negde između Tuzle i Zvornika. Bio sam raznesen. Poslednji, sedmi put ranjen sam opet u Beogradu 14. oktobra 1944. godine. Prošao sam sve ofanzive. Imam četiri ratna odlikovanja. Dva puta sam odlikovan za hrabrost. Kada se završio rat imao sam 23 godine.
TRI RAFALA IZNAD GLAVE
Na Sutjesci nisam ranjavan, prošao sam sve na nogama. Negde pre borbe na Sutjesci napravio sam sebi opanke. Naiđe neki Luka Božović, stariji čovek, pametan, vidim u nekim je vojničkim čizmama. Kaže mi: „Da se zamenimo?“ i ja mu dadoh te opanke. Te čizme sam skinuo posle više od mesec dana, posle Pete ofanzive, pred Zvornikom.
U maju 1943. stigli smo na Lim, kod Bijelog Polja. Razbili smo jednu nemačku komoru i na našu sreću, snabdeli se municijom. Tu je nas iz Prve proleterske zatekla Peta ofanziva, ali to smo saznali dosta kasnije. Na Bavanu je bila naša prva borba, a da mi nismo ni znali da fašisti spremaju veliku ofanzivu. Tu bitku kao da su nam ukrali istoričari. Tučemo se na cesti, oni nas gone na sever. Stigli smo u isti čas na Bavan kad i Nemci. Uspeli smo da ih proteramo i zauzmemo Bavan. Tu smo im uzeli zastavu.
Na Bavanu je bila naša prva borba, a da nismo ni znali da fašisti spremaju veliku ofanzivu. Tu bitku kao da su nam ukrali istoričari.
Došli smo, posle, preko Čelebića na Zlatni bor, na desnu obalu Drine. To je nemačka divizija branila prilaz Foči… Prva velika bitka Prve proleterske bila je na Zlatnom boru, maja 1943. Iznenada smo izbili na Zlatni bor. Nemci nas nisu očekivali. Kako znam?! Pa pustili su konje slobodno da pasu. Tukli smo se krvnički dva dana. Tu je poginulo 12 boraca Prve proleterske. Ranjeno je, bogami, petnaestak, ali smo razbili Nemce. Posle Zlatnog bora ostao sam u zaštitnici mitraljeza. Mi se poslednji povlačimo sa Zlatnog bora. Lala, iskusni borac, ide oko vrzine, a ja preko čistine. Slučaj, ili šta je, tri puta sam se saplitao i padao i tri puta mi je prelazio rafal preko glave. Jedva sam prešao preko te čistine i sakrio se iza stabla neke trešnje, ali mogu samo da sklonim glavu i grudi. Pantalone su mi bile izbušene, ali nisam ranjen. Čudo.
POTPUNO OPKOLJENI
Nismo mi dugo znali da je počela peta ofanziva, sve dok nismo potpuno opkoljeni. Jednom, pođemo Isus, zaboravio sam mu ime i prezime, iz Kraljeva, da noću napadnemo Nemce. Isus nosi minobacač, Živan Maričić u sredini. Padne bomba, ubije Isusa i rani Živana, komandanta bataljona, narodnog heroja. I taj Živan Maričić, siroma’, ostao je u glavnoj bolnici i kada je video da nema spasa, ubio se.
Odatle smo se povukli i na Čelebiću smo držali obezbeđenje. Prva proleterska je prošla Taru i Pivu i izašli smo pred Sutjesku. Izbili smo u Mratinje, ispod Durmitora. U Mratinju je i Vrhovni štab, tu je i bolnica. Tu su Sedma divizija i Treća proleterska divizija. Tito je ocenio da ne može sa svim snagama preko Sutjeske, naročito ne može ranjenike nositi. Naredi da se podeli grupacija, da Prva i Druga proleterska, Deseta hercegovačka i Petnaesta majevačka budu jedna grupacija, a druga Sedma banijska divizija i Treća proleterska Save Kovačevića. Naredi da se ranjenici, Treća divizija i Sedma banijska vrate nazad u planine Crne Gore. Da se ranjenici posakrivaju u pećine i druge jazbine, a da Treća proleterska i Sedma banijska idu u proboj. Ta grupacija se vraća prema Durmitoru. Čekaju ih Nemci i Italijani. Izveštavaju vrhovnog komandanta da ne mogu da se probiju u Crnu Goru, jer su otuda jake fašističke snage. U to vreme Koča Popović je procenio da Prva proleterska nema šta da čeka. Video je mali prolaz iz obruča kod Balinovaca. Kod nas u bataljon dolazi Danilo Lekić, komandant brigade i kaže da se moramo probiti na juriš. Taj deo obruča drže dva nemačka bataljona, dobro su naoružani i utvrđeni, ali je nama to jedini put, jedini spas. U zoru smo, na juriš, na nož probili obruč.
ZNALI SMO SAMO ZA JURIŠ
U vreme kad Treća proleterska traži od Vrhovne komande da se vrati i pođe za nama mi smo već izbili na Zelengoru. Treća, Savina divizija je ostala. Ako me sećanje ne vara oni su 12. juna izbili na Sutjesku. Nemci su poslali jake snage da progone ranjene i nemoćne partizane. Vode pse, pretražuju svaku vrtaču. Tu ih je napala Peta proleterska. Nastalo je nevreme, Sutjeska brza, surova. Tu se sve izmešalo, partizani, ranjenici, bolesni, civili, pakao… Savina grupa stigla je do Košura…Nemci su to osetili i napravili pokolj ranjenih i bolesnih koji su ostali na Sutjesci. Nisam bio tih dana tamo, ali su mi svedoci govorili da su se ranjenici spustili nekako do Sutjeske i da je tu bio kraj. Rasulo i užas. Mi smo se tada već probili na Zelengoru kada smo čuli da je Sava pao. Svako se probijao kako je mogao. Vrhovna komanda nije imala nikakve veze sa tim razbijenim jedinicama.
Prva velika bitka Prve proleterske bila je na Zlatnom boru, maja 1943.
U vreme dok su se oni u dolini Sutjeske još tukli i ginuli, mi smo izbili na put Kalinovik-Foča. Nemci su držali tu cestu tenkovima u selu Miljevini. Srećom, Druga proleterska je mimo Titovog naređenja sačuvala jedan top i omogućila nam prolaz, pošto su poslednjim granatama pogodili dva tenka. Ta grupacija, sa Prvom proleterskom, ide preko Rogatice, osvajamo Han Pijesak, Drinjaču, napadamo Zvornik i zauzimamo ga. Tu je poginuo Filip Kljajić, politički komesar Prve proleterske divizije. Idemo dalje. Ništa nas nije moglo zaustaviti. I posle krvave Sutjeske mi smo bili vojska koja ide napred.
Ta vojska nije znala drugačije, samo juriš.
Naslovna fotografija: http://www.kriegsberichter-archive.com
SUTRA: Miodrag Živković, skulptor, autor spomenika na Sutjesci
Decko, svaka cast za tekst…