Probojem Solunskog fronta 15. septembra, ubrzao se kraj Velikog rata i slom Centralnih sila
“Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa…“, pre tačno 100 godina, 15. septembra moj pradeda Periša Kovačević, sa šajkačom na glavi, sa puškom u ruci krenuo je kući. Posle tri godine izgnastva. Da oslobodi Srbiju. Tog 15. septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima naredbu – juriš! U depeši koja je pročitana vojinicima u tovovima solunskog fronta stoji – „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci napred u otadžbinu.”
Bitka kod Dobrog polja bila je uvod da 620.000 vojnika Antante krene u konačnu ofanzivu. Oko 150.000 srpskih vojnika, posle dvogodišnjeg mirovanja silovito je krenulo u konačni obračun. Sa druge strane fronta su se nalazili Bugari i Nemci.
NEZADRŽIV JURIŠ
Francuski maršal Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi pri proboju solunskog fronta krajem septembra 1918. godine saopštava:
„Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred.“
Sa oduševljenjem krenuli su u proboj Solunskog fronta, što se kasnije pokazalo da je bila i odlučujuća ofanziva koja je ubrzala kraj Velikog rata i slom Centralnih sila.
Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 ujutru srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj.
Već prvog dana front je probijen u širini od 11 kilometara, a bugarske trupe počele su da se povlače. Vest o proboju fronta prvi su u pozadinu doneli naši piloti, koji su dali veliki doprinos u borbama i tako pokazali sve veći značaj ovog vida ratovanja:
„Bugari beže, beže Nemci… Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video. Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen”, navodi se u sećanjima pilota Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske.
Bugarska je 29. septembra u 23.00 časa potpisala konvenciju primirja. Već 1. novembra 1918. srpski vojnici ponosno su oslobodili Beograd. O ovoj veličanstvenoj pobedi pisane su knjige i monografije. Sigurno najiteresantniji citat je telegram nemačkog cara Vilhelm II bugarskom kralju Ferdinandu oktobar 1918. godine:
„Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!“
Francuski Maršal Franše d’Epere je u svom izvešataju krajem oktobra 1918. godine napisao sledeće reči:
SAVEZNIČKA POMOĆ
Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, posle oporavka na Krfu nakon Albanske golgote. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su sa druge linije, dobro ukopani u rovove bile austrugarska, nemačka i bugarska divizija.
„To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…“.
Periša i Radiša Radovanović (rođeni brat pradede Tome Radovanovića) su se kao pobednici živi vratili kući u Čestobrodicu kraj Požege. Imali su sreću. Porodica Kovačevića izgubila je tri muške glave, a od Radovanovića čak pet muškaraca je palo braneći i oslobađajući otadžbinu.
Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919., izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god. Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916—18. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34. 781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine. Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914/15 odnela je 360.000 ljudi.
Srbija je u ratu izgubila više od 28 odsto stanovnika, odnosno 62% muškog radnog stanovništva (53% poginulo i 9% trajnih invalida) između 18 i 55 godina. Od tih gubitaka, tri četvrtine otpada na užu Srbiju i Kosovo i Metohiju.
Ono što smo u ratu „dobili“, poništili smo decembra 1918. kada je stvorena Kraljevina Jugoslavija. U 20. veku, dva puta nas je skupo koštalo „bratstvo“ slovenskih naroda.
Za nauk i buduća pokoljenja – dosta.
BORBA PRSA U PRSA
Srpska Prva armija, čiji je komandant bio general Petar Bojović delovala je na frontu Soko – Lešnica (16,5 km.) Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete. Već prvog dana probijeno je 11 km fronta, drugi dan je širina proširena na 40 km i time otpočinje slom centralnih sila na solunskom frontu čija linija se raspada. Posle proboja l. i 2. srpska armija nastavile su energično nadiranje da bi onemogućile bugarsko-nemačkim snagama uspostavljanje nove linije odbrane. I pored teško prohodnog zemljišta, zamora i neurednog snabdevanja, elan trupa bio je veliki. Bugarsko-nemačke trupe pokušavale su da daju uzastopne otpore, ali su bile prinuđene na brzo povlačenje ostavljajući, pri tom, i velike količine materijala.
One thought on “Dan kada je Gedža poterao Švabu”