Nikola Draganić radi u sudu, uzgaja maline, pravi inkubatore i kaveze za živinu, a osmilio je i jedinstveni medicinski aparat
Život Beograđanina Nikole Draganića (37) mogao bi da bude odličan scenario za neki film. Momak iz “Jerkovića”, član je Mense, ima završen Ekonomski fakultet i dve više škoke, aktivno je trenirao boks, atletiku i fudbal. I bio je opasan dečko sa asfalta. Danas živi na obroncima Jelice, u Dragačevu. Radi u sudu u Čačku, gaji prepelice, prodaje jaja, gaji maline, pravi inkubatore, a izumeo je i jedinstveni medicinski aparat kojim bolesnici koji primaju peritonealnu dijalizu, mogu da uvek imaju pripremljene kese koje se koriste u terapiji. Javnosti je postao poznat zbog toga što njegove sokove od maline nije hteo da prodaje jedan trgovinski lanac, jer su etikete na ćirilici. Za “Urbane strane” on otrkiva delove svog života.
Još kao dvanestogodišnji dečak, zaradio je prve pare. Sa dedom je prodavao voće i povrće na pijaci u naselju Braće Jerković, da bi imao za džeparac. Nemirnog duha, odrastao sa mangupima iz Braće Jerković, gde ga je pored porodice, vaspitavala ulica. Ipak, spoznao je značaj obrazovanja. Zagrejao je klupu i stekao čak tri diplome.
- Radio sam u struci, u jednoj firmi koja se bavila prodajom računarske opreme. A na našem placu na Avali za sebe i prijatelje gajio sam prepelice, čija su mi jaja bila preporučena zbog manjka gvožđa u krvi. U životu mi je lepo išlo do novembra 2009. godine. Firma u kojoj sam radio je bankrotirala, lekari su mami dijagonstikovali tešku bolest bubrega, a krajem decembra iste godine izgorela nam je kuća sa celokupnom imovinom. Stradala je i farma prepelica. Preko noći, ostao sam bez igde ičega – priseća se Draganić.
ZADRUGA
Da bi napravio dobar štos, Nikola je na svojoj Facebook stranici objavio anketu sa pitanjem da li treba da uđe u “Zadrugu”. Dobio je mnogo negativnih komentara, jer su svi pomislili da je reč o rijaliti programu. Međutim, reč je o poljoprivrednoj zadruzi koju u njegovom selu otvara jedan imućniji komšija, koji je nedavno došao iz inostranstva sa svežim kapitalom. Taj gazda ga je pozvao da se priključi, da udruže kapital i robu.
Život ne mazi. Morao je brzo da reaguje. Iako je delovalo suludo, odlučio je da se preseli u rodno selo svoje supruge Tanje. Za tada jednogodišnjeg sina Marka morao je da obezbedi neki krov nad glavom. Otišao je kod tasta i tašte. Bez dinara.
Krenuo je mukotrpno, kako on kaže, ne od nule, nego iz minusa. Supruga se zaposlila kao nastavnik u školi, a Nikola je opet oformio jato prepelica. Počeo je da prodaje inkubatore za koke nosilje. Mic po mic, biznis je krenuo. Već 2012. bio je na svojim nogama. Zarada je prevazilala njegova ranija primanja, a višak novca ulagao je širenje biznisa.
- Kupio sam jednu kuću, a pazario sam i dosta zemlje. Sada prepelice gajim na šest lokacija. U međuvremenu sam zasadio maline. Pravim i prodajem kaveze i inkubatore za jaja. Imam i nešto koka nosilja, autohtona sorta. Sezonski, ubiram plodove sa svojih voćnjaka. Po ceo dan sam zauzet, jer pored rada na selu, imam i posao u Osnovnom sudu u Čačku. Jedva sve stignem, ali ne žalim se na zaradu. Potrebni su mi radnici, a njih je teško naći. Niko ne želi “prljav” posao sa živinom – priča Draganić.
Izmet od živine se ne baca. Daje ga proizvođačima cveća, a u zamenu dobija ruže, koje dalje plasira cvećarama.
Kao Čkalja u “Kamiondžijama”, koji je prodavao šešire, goblene i piliće, tako se i Nikola probio na tržištu. Želi još. Međutim, postavlja se pitanje, kako urbani dečko iz prestonice, uopšte krenuo da gaji živinu.
- Prepelicama sam počeo da se bavim 1999. godine, jer sam imao manjak gvožđa u krvi, a pokojna baka je imala problem sa šećerom. Prepeličija jaja su nam pomogla. I tako sam počeo da ih uzgajam za svoje potrebe, prvo na Lekinom brdu, a potom na našem placu na Avali. Čulo se u komšiluku, pa sam dobijao narudžbine. Kako student ekonomije, odlučio sam da na praktičnom primeru primenim biznis. Rešio sam da ih gajim u većem broju, prodajem i zarađujem kao dodatni posao. Vremenom, zavoli se posao sa životinjama. Danas imam 3.500 prepelica, koje se nalaze na šest lokacija. Četiri u Srbiji, a dve farme su u Crnoj Gori – za “Urbane strane” priseća se Draganić.
MALINA GA PROGURALA U MEDIJE
Pre dve godine Draganić je posadio maline na 20 ari. Tada je cena bila 240 dinara. Već sledeće godine, kilogram “crvenog zlata” je bio 160 dinara. Te godine uspeo je da vrati uloženo. Ove godine, cena je bila 100 dinara. Nije želeo da voće daje nakupcima, već je odlučio da pravi sirup od malina po babinoj receturi. Sa jednim trgovinskim lancem je dogovorio distribuciju, međutim, njima je zasmetala ćirilica na etiketi. Taj skandal se pročuo u medijima, pa je Nikola gostovao na nekoliko televizija.
- Ljudi iz Srbije, Bosne, Austrije su me zvali svakodnevno. Napravio sam spisak porudžbina i shvatio da nemam dovoljnu količinu da svakoga ispoštujem, da im pošaljem litar sirupa. Prelomio sam. Sav sirup sam spakovao u male flašice i poslao sam na njihove kućne adrese, ali kao poklon. Znam da sam izgubio mnogo para, ali to mi je najbolja reklama za sledeću godinu. A u kvalitet ceđene maline ne sumnjam – kaže Draganić za “Urbane strane”.
DONIRAO SVOJ APARAT “TIRŠOVOJ”
Moja majka je na kućnoj peritonealnoj dijalizi. Mora četiri puta dnevno, preko trbušne maramice da ubacuje lek, koji je u kesama. Te kese moraju biti zagrejane. Običnim aparatima treba dva sata da se zagreje. Majka je morala u četiri ujutru da ustaje, da bi primila prvu dijalizu u šest. Ja sam osmislio aparat (kutiju) sa grejačem, gde je kesa u svakom trenutku spremna za upotrebu. Jednom prilikom su me iz Tiršove zvali za moj aparat, jer je njihov bio u kvaru. Ja sam otišao i poklonio im moj izum. Javljaju mi se ljudi iz cele Srbije, šaljem im na kućnu adresu po ceni izrade aparata. To je 8.000 dinara i ja nemam nikakvu zaradu od toga, niti želim. Ja nažalost znam šta znači ima bolesnika u kući – priča Nikola Draganić za “Urbane strane”.
One thought on “Ima tri fakultetske diplome, a bogatstvo mu donele prepelice”