Sredinom osamdesetih Beograd je tek izlazio iz mera oskudice savezne vlade Milke Planinc, iz restrikcija struje, iz nestašice čokolade, banana… potpuno nespreman na još teže žrtve u sledećoj deceniji. Bio je to grad dobre muzike, kulturne i sportske scene, ali i iščupanih telefonskih govornica i zidova Crkve Svetog Marka išaranih grafitima. Betonski, muški grad bez šminke. I grad u čijim samoposlugama su se najlonske kese prodavale za novac.
Poprilično smo, u međuvremenu, zaboraili i taj naš grad, i njegove kese – iščuđujući se, u vreme današnje, raznim pojavama, ne sećajući se da smo sa nametom koji nam, objektivno, ne prija, već živeli. Uostalom, pamti li neko, još, bučne NCR-ove kase i mlinove za kafu u starim beogradskim „samiškama“? Tu čak ni godine ne igraju glavnu ulogu: Orhan Pamuk je u jednoj od svojih knjiga primetio kako njegovi zemljaci, Turci, i njihovi pisci nisu vekovima uopšte primećivali sopstvenu prestonicu carstva. Stambol bi, dakle, ostao zaboravljene prošlosti, da nije bilo nekolicine stranih, uglavnom francuskih putopisaca koji su ga povremeno posećivali. Na kraju je Andre Žid naljutio Turke – toliko, da su se iduće godine temeljito promenili. Nije ni glavni grad Srbije mnogo odmakao u sposobnosti da upamti samoga sebe.
Dolazak iz neokrečenog Beograda u Grad svetlosti, u Pariz, morao je, pre tri decenije, biti nalik sletanju na drugačiju, ako ne na drugu planetu. Nostalgiji skloni neće se složiti, ali razlika u vidljivom i opipljivom je bila veća nego danas. Duhovna ne, au contraire. A u sivom Beogradu smo još voleli Sex Pistolse, London, Engleze, vodili rasprave da li se piše Punk’s not Dead ili Punk’s not Death… Na Francuze nismo obraćali pažnju, osim kroz fudbalsku reprezentaciju, koja im je tada bila jaka; ipak, više klinaca je navijalo za Engleze, za Garija Linekera, Liverpul i Čelsi, a ne za Platinija – osim kada su igrali protiv Nemaca – ne daj bože za Bordo i Sošo, gde je završavala većina naših fudbalera.
U Parizu su plastične kese bile – besplatne. Uzimao je u samoposluzi koliko je ko hteo.
Visoke jugoslovenske cene razne „luksuzne robe“, poput obične kafe, činile su posetu bogatim pariskim radnjama još sjajnijim ugođajem za jugoslovenskog radnog čoveka. Kasirka je vredno kucala, a u redu su se domaći još služili čekovima. U to, pretkrizno vreme na Zapadu, ipak, kasirki je bilo mnogo, pa ni redovi nisu bili naporni za čekanje. Povelika kolica su ispražnjena, kasirka je propričala, a mlada beogradska profesorka francuskog ostala u šoku: treba da plati 54.530 franaka! Iako usmerenog obrazovanja, bila je dobra iz matematike i brzo je preračunala da je to više od 15.000 nemačkih maraka, a dinara…
Prrofesorka je napravila takav izraz lica, da je kasirka počela da se smeje, ali ne grimasi. Pitala je profesorku da nije, može biti, iz inostranstva, pa joj objasnila da mnogo Francuza, posebno stariji, neskloni promenama, dodaju dve nule na cene u novim francima. Stvarna cena je bila 545 franaka i 30 santima. Veliki račun, iznad 150 maraka, ali ipak ne može da se kupi automobil…
Nove franke je uveo još De Gol, a tada je na vlasti uveliko bio Miteran. Francuzi su, po nečemu, bili isti kao Jugosloveni.
Više od četvrt veka, naime, za 100 dinara ovde se govorilo „deset hiljada“. To je bio čuveni crvendać. Imali smo dve cene za jedan proizvod: zvaničnu, u novim, i onu koju smo koristili, u starim dinarima. „Evo ti dve hiljade za žvake“, govorilo se detetu, a u stvarnosti mu se davalo 20 dinara. Nova banknota sa Titom zvala se međ’ narodom petsto hiljada, dakle, pola miliona, a na papiru je lepo pisalo 5000. Pevajući „Dao bi’ milijardu dinara za jedan sekund prvog poljupca“, Jura Stublić je, verovatno, imao u vidu zvaničan iznos od 10 miliona dinara (kasnije je postao revizionista široke ruke, pa je propevao u dolarima).
I to smo, uveliko, zaboravili. U radnjama smo trošili hiljade i desetine hiljada, kasnije milione, na kraju milijarde dinara i pažnja je popustila. Pedantniji hroničar sopstvene povesti seća se, možda, da je računanje u starim dinarima preživelo i skidanje još četiri nule za vlade Ante Markovića, ali, hiperinflaciju koja je dunula sa jugoslovenskog razbojišta nije mogla. Između ostalog, izgubili smo i tu tradiciju. Jaka stvar, reći će neko.
Jugoslovenska carina na beogradskom aerodromu – koji je imao oba terminala kao i danas, domaće letove, manji ukupan broj putnika i nije se još dugo zvao po Nikoli Tesli, začudo, ni po maršalu Titu – revnosno je kontrolisala svaki kofer unošen u SFRJ, načetu ekonomskim nedaćama. Na ceni su bili avioni iz Stambola, iz Dubaija i Singapura, i oni sa Zapada. Prtljag se podizao sa jedne pokretne trake, kraj koje je bio suludi djuti fri šop na prostoru za dolaske, neprihvatljiv i za liberalne ekonomije, zatim se stavljao na drugu pokretnu traku, na skenere revnosnih državnih službenika sa natpisom „Heimann – Safe for films“. Let JU241 iz Pariza spadao je u srednje sumnjive. Kofer jedne Beograđanke, međutim, učinio je da iskusni carinik načkilji oči i netremice gleda u ekran…
Gospođo, šta je u prtljagu (oficijalno obraćanje je bilo „Drugarice“, ali ova žena je ostavljala utisak iznad proseka njegovog sveta). Odgovor ga je začudio toliko da je morao ručno da proveri. Kofer pun kesa iz samoposluge INNO sa pariske Leve obale. Šta je ovo? Slegao je ramenima i nastavio da traži video plejere umotane u odeću.
Suština jugoslovenske privrede u propadanju: avionski prevoz plastičnih kesa za samoposlugu, pijacu i odlaganje smeća!
Kroz neku godinu, ni kod nas više nisu naplaćivali kese. U međuvremenu, međutim, kao da nismo primetili da nam se, promicanjem tolikih nula pred očima, srušila i ekonomija. Dok je bilo starih dinara, ona plastična kesa nije se pocepala.
Preuzeto sa eKapija
