Faust 2019

good and bad

Urastao u bradu i suviše navikao na pižame, Faust je ispijao svoju sedmu čašu lošeg brendija, kada je na vratima začuo zvono. Znao je ko je ispred vrata. Ipak je ustao i krenuo prema njima. Ni sam ne znajući zašto. Možda zato što ovde, na krajnjoj perfireriji grada, niko mu više ne dolazi u posetu. Retkim prijateljima je daleko. Nemaju vremena. Rođaci čekaju da umre pa da naprasno shvate koliko ga vole. Čak ga i Jehovini svedoci izbegavaju, suviše navikli na metro. Koga ovde uporno nema. Stoga je bilo lepo, za promenu, nekome otvoriti vrata. Pa makar to bio i sam Đavo.

“Dobro veče! Ja sam…”

“Znam ko si. Koliko puta ćemo zaboga da prolazimo sve ovo?”

“Mislim da ste me pomešali sa nekim”

“Moguće. Danas mnogi liče na vas. Mada, uvek te prepoznam po osmehu. Nikad ga ne skidaš sa lica.”

“Ja vam garantujem da sam se promenio. Napravio sam veoma radikalnu promenu. Ja sam danas drugi čovek”.

“Ne čovek, već Đavo. I ovde si mi da mi otkupiš dušu…”

“Dušu? Sačuvaj bože! Ja sam ovde zbog nečeg mnogo jeftinijeg. Treba mi nekoliko kockica šećera. Ako će vam biti lakše, nije za mene već za moju baku. Ona je vaša prva komšinica ovde u ulici…”

“Šećer? Samo to?”

“Apsolutno!”

“Dobro… Toliko mogu. Ali posle toga ideš smesta napolje?”

“Kao rukom odnešen! Šta god vi mislli o meni, ja nemam mnogo vremena. Retko kad viđam baku a jako je bolesna. Na mobilni telefon ne ume da se javi. I jako slabo vidi…”

“Žao mi je… Ne poznajem je, ali ako mogu nešto da učinim…”

“Zapravo, možete… U stvari ne. To je već previše!”

“Recite sad. Ne pravite se fini, kad već svi znamo ko ste.”

“Ja živim veoma daleko. I mnogo bi mi značilo kada biste s vremena na vreme posetili moju baku i omogućili mi telefonski razgovor sa njom. Ili još bolje video- poziv.”

“Video poziv? Ali… ja nemam laptop. Imam neki krš na kojem pišem, a i on će eksplodirati svaki čas…”

“Ako je samo to problem, onda problema nema! Nećete verovati šta upravo imam u rancu! Najnoviji primerak laptopa! Moja kompanija ih pravi!”

“Ne mogu to sada da platim…”

“Imate sreće! Imamo sreće, tačnije! Ovo je test-primerak. Štaviše, ispašće da vi nama činite uslugu. Evo uzmite ga, sve je podešeno….”

“U čemu je kvaka?”

“Kvaka? Ovde nema kvaka gospodine. Vi postajete dobar komšija a ja dobar unuk. Prosto kao sendvič, zar ne?”

“Ako se ovo čudo pali iglicom koja će da mi uzme uzorak krvi, onda ga bolje nosite odmah…”

“Pa nisam ja DNK emisija za utvrđivanje očinstva, molim vas… Tehnologija nije više bauk. Da su se ljudi bojali tehnologije danas ne bi bilo ničega. Ni lekova! Lek koji je preko potreban mojoj baki stiže svakog meseca u centar grada. Problem je što se plašimo da ga šaljemo poštom jer je u tankim staklenim epruvetama.”

“Ona bi trebalo da ga neko prebaci dovde vrlo pažljivo… Ja sam nemoćan, nemam auto… još uvek”

“Ali vozite?!”

“Vozim, ali nemam šta! Osim u video – igricama! Mada, kakav sam baksuz i tamo će da mi ukradu kola!”

“Znate li šta se nalazi u mom desnom džepu?”

“Malteški soko?”

“Ni blizu, dragi moj! Ni blizu!”

Gost je počeo da skakuće i zvecka kao član romskog orkestra. Na pod su ispali ključevi.

“Kakav je ovo svežanj?”

“Od kola! Mečka!”

“Znao sam! Dobro sam znao da ima neki trik! Izađite smesta napolje! Posećivaću vašu baku kad god to bude trebalo, donosiću joj lekove taksijem, ali mi od vas lično ništa ne treba!”

“A šta ako… ako baki nekad bude loše?”

“Pozvaću Hitnu pomoć”

“Hitnu? Dobro, ja razumem da ona nije vaša baka ali ne morate da budete tako surovi prema njoj. Da se nađemo na pola puta? Ovaj auto će biti u bakinoj garaži. Koristite ga kad njoj bude bio potreban… I naravno, bože moj, što se kaže… ako vama nekad iskrsne nešto neodložno…”

“A šta meni može da iskrsne? Zar ja delujem kao neko ko ima gde da zakasni?”

“Iskreno, deluje kao ste zakasnili na mnoga mesta. Ali vremena bar imamo u neograničenim količinama. Možda vam uleti neki posao…”

“Svaki posao danas zahteva auto…”

“Pa eto! Sve se samo namešta! Vidite!”

“Baš ste duševni… Da nemate neki posao za mene?”

“Posao? Ja sam natprirodno večito biće. Nisam Deda Mraz. Da nemate vi možda koji posao za sebe?”

“Posao… Ono što bih ja hteo je nemoguće…”

“Probajte me”

“Želeo bih da budem umetnik i živim od svoga rada”

“U pravu ste. To je zaista nemoguće. Čak i ja to moram da priznam… Ali mora da ima nekog kome možemo da pomognemo. Vaš otac? Brat? Sestra…”

“Ne pominji mi sestru. Nedeljama se ne javlja na telefon.”

“Da nije ljubav?”

“Ne. Hleb. Devojka je bila treći najbolji student prava a sada tavori bez posla dve godine. Na ivici je da ode na Novi Zeland.”

“Zeland? Fuj! Što bi nekao išao među te ovčare kada ovde može sasvim lepo da radi…”

“Gde ovde?”

“Pa šta ja znam.. Recimo… Možda… U Sudu za privredni kriminal, drugi sprat, soba 13. Ima tamo jedno fino mesto…”

“To je na drugom kraju grada. Kako će tamo?”

“Kolima. Mojim… mislim našim kolima.”

Poskočio je još jednom I začulo se zveckanje.

“A dete?”

“Dete? Tu ne mogu da vam pomognem. Ali imam odličnu vezu u Klinici za veštačku oplodnju… Ili možda želite neko koje je Anđelina Džoli izgustirala? Dolaze u svim bojama!”

“Moja sestra već ima dete! Ali nema muža. A u vrtiću nema mesta!”

“Nema mesta u vrtiću? O bože, kakav je ovo svet?! Pa za koga ima mesta, ako nema za decu!? A recite mi, jel to onaj vrtić “Pčelica”?”

“Ne, ovo je “Maslačak”.  Na drugom kraju grada…”

“Znam! Znao sam da mi je odnekud poznat! Imate sreće! Tačnije, vaša sestra i mališa. Moj poznanik baš treba da postane direktor tog vrtića. I sasvim slučajno imam u desnom džepu njegov plakat…”

“Misliš vizitku?”

“Tako nekako. Naime, on je kandidat za odbornika. Ili tako nešto. Mislim, njega politika ne zanima… kao ni mene… ali baš želi da pomogne ljudima poput vas…  Muka ga naterala u politiku a pre toga je samo dresove po utakmicama nosio… Fin čovek. Fin… A ljudi finima uvek nađu manu. Te nema škole, te bio u zatvoru… Kao da je to danas raritet?”

“Šta ja treba da radim? Da pogodim – treba da ubijem protivkandidata?”

“Da ub… šta? Kakva je to terminologija iz petparačkih romana? Mondiue! Neko je kanda preterao sa bindžovanjem stranih serija! Ubistvo je tako passe!”

“Šta onda hoćete?!”

“Ništa! Skoro pa ništa! Treba samo da dođete na njegov mali skup, sutra u tri popodne. I eto… da vam ne bi bilo dosadno… povedite neko društvo… biće tamo ića i pića!”

“Samo to? Sigurno?”

“Imate moju reč. Moja baka ima laptop a vaša sestra posao, kola za tamo-vamo i naravno, mesto u vrtiću za dečačića – bombončića! Vi niste dobili ništa! Kako ste na početku priče I želeli. U redu?”

“U redu”

“Treba samo ovde dole da se potpišete. Ne bih ja to tražio, ali procedure su pravi Pakao…”

Kada je gost bio na vratima zaustavio ga je Faustov glas.

“A kako vam se zove baka?”

“Koja baka?”

“Znao sam… Vi uopšte nemate baku!”

Gost je obrisao naočare krajem od košulje i pogledao ga

“O da, dragi gospodine. Imam baku. Mnogo njih. U svakom komšiluku ove zemlje imam po jednu…”

“Đavole prokleti!”

“O bože… Koliko puta ćemo da prolazimo kroz sve ovo?”

Rođen 1982. godine u Vladičinom Hanu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2007. godine. Radi kao TV i radio scenarista (Veče sa Ivanom Ivanovićem, Mali Marko zove ljude, Karavan) i kao voditelj (Šta je sPorno, Kućni savet 202, Ispod Adamovog lista). Autor nekoliko samostalnih knjiga poezije i proze (Mis mokre oči, Mačka bez jedne cipele). Dobitnik nekoliko nagrada za doprinos srpskoj satiri (VIB 2008, Nagrada za humoresku 2013, Šabačka čivija 2012). Osnivač i frontmen prvog srpskog stand up kabarea "Grbave Tange Šou". Autor i izvođač stand up programa "Prvi alchajmer zaborava nema". Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 8

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh