Urbana užička legenda, o podoficiru JNA i nevernoj ženi
Ovo je istinita priča koja se odigrala u Užicu sedamdesetih godina prošlog veka. Zlatno doba SFRJ. Junaci kolumne su zastavnik tadašnje JNA i njegova supruga. Živeli su u skladnom braku bez dece. Oboje zaposleni u državnoj službi. Lepo se, Boga mi, živelo. Nedelja, dan za odmor i uživanje. Odlučili su da tog vikenda odmaraju. Drugarica zastavnikovica spremila je lep nedeljni ručak i desert. Pečeno pile, krompirići, sezonska salata…Idilično letnje popodne. Muž je voleo belo meso. Kada pojede parče koje je bio izabrao, u ruci mu ostade misteriozna koščica. Jadac! Seti se da još od detinjstva nije “lomio jadac”. Predloži zeni da to, baš kao deca, urade. Gospođa je bila lepo raspoložena i uz osmeh pristade. Dogovoriše se da onaj ko izgubi, ide do samoposluge da kupi po litar vina i mineralne vode. Polomiše jadac i vreme nadmudrivanja poče.
No, đavo nikada ili baš retko spava. Nije prošlo ni petnaestak minuta, a telefon zazvoni. Hitan poziv za druga zastavnika iz kasarne. Uzbuna. Psovao je sebi u bradu sve po spisku. Znao je da to znači da će najmanje 24 sata biti odsutan. A dan je tako obećavao. Sila Boga ne moli i podoficir se spremi, pozdravi sa ženom i ode.
Gospođa nije dangubila. Nedugo po njegovom odlasku pozva telefonom ljubavnika. Objasni mu novonastale “srećne” okolnosti. Ni ljubavnik nije bio lenj. Za pola sata je bio kod nje u stanu. Prepustiše se strasti potpuno bezbrižni znajući da opasnosti nema. Ali đavo baš, baš retko spava. Još su bili u bračnoj postelji drugarice zastavnikovice, kada se začu kucanje na vratima. Pomisliše prvo da je neko od dosadnog komšiluka i rešiše da ne reaguju. Glas koji se začu ih zaledi. Muž je glasno dozivao. U pitanju je bila lažna uzbuna i vratio se kući. Nastupi neopisiva panika. Vremena ni načina za ljubavnikov beg nije bilo. U tih tridesetak sekundi, žena učini ono što često čitamo u jeftinim ljubavnim romanima. Nagura ljubavnika u ormar i zaključa vrata. Ključ stavi u džep. Uredi se koliko je mogla munjevitom brzinom i otvori mužu vrata. Suprugu beše već čudna činjenica što toliko čeka pred vratima. Baci pogled na rasčupanu i zarumenelu suprugu. Poveza te dve činjenice u glavi. Prođe pored nje pravo u spavaću sobu. Izgled kreveta samo pojača njegove sumnje. Zaviri ispod kreveta, pogleda iza zavese… Ništa. Uhvati za ručku od ormara. Zaključano. U sekundi mu sve bi jasno.
– Otvaraj ormar! – naredi on.
– Šta ti je čovece, šta te spopalo?
– Otvaraj, sve ti na svetu j…m! – reče muž i ode po pistolj.
Uperi ga u ormar i teškim glasom reče:
– Otvaraj ili ću ga svog izrešetati! – odlučno izusti.
Žena nemade kud. Izvadi ključ iz džepa i skrhano mu pruži. Muž slobodnom rukom uze ključ.
– E, to ti je za jadac – izgovori žena trijumfalno.
Muž u trenutku zaneme.
– Da li je moguće? Sve ovo si smislila zbog jadca? – u neverici pita on.
– Jok, glupane, držim stvarno ljubavnika u ormaru u po bela dana, ko u romanima sa trafike – odgovori ona.
Žena se zasmeja i baci zastavniku oko vrata. Njemu laknu.
– Idi, gubitniče, po vino i vodu. Nikada mi slađi špricer u životu neće biti – trijumfalno će ona.
Zastavnik uze ceger i ode. Zadivljen ženinom visprenošcu i sa vidnim olakšanjem što su njegove sumnje bile pogrešne. Čim zamače, žena drhtavim rukama otključa ormar i oslobodi ljubavnika izbezumljenog od straha.
Tridesetak godina kasnije ovu priču ljubavnik iz ormara je pričao dvojci svojih cimera u sobi Uzičke bolnice. Sva trojica starci i svaki preziveo po infarkt. Kada je priču završio jedan od cimera krenu da ga zeza.
– Ti kad izmišljaš ne izmišljaš malo.
Drugi cimer je ćutao. Posle par minuta progovori.
– Ništa te nije slagao. Ja sam zastavnik u penziji i ja sam toga dana otišao po vino i vodu – reče on tihim glasom.
U sobi muk. Ma, ljudi, đavo skoro nikad ne spava, kad vam kažem.
