Da bi se neka tema objavila, ta tema mora da ima povoda. Pitanje Alojzja Stepinca je za ove prostore ex Jugoslavije van svakog vremena. Uvek aktuelno. Međutim, početkom jula obeležava se 76 godina od krvavog stradanja Srba na Kozari i još jednog odbijanja poglavara Srpske pravoslavne crkve patrijarha Irineja da ugosti papu Franju. Dovoljan povod da se napišu istorijske činjenice o čoveku, koji će još mnogo decenija biti predmet spora Hrvatske i Srbije.
Zvanični Vatikan, zbog stava Srpske pravoslavne crkve aprila 2016. godine nije proglasio Stepinca za sveca. Vlasti u Zagrebu i vernici sa velikim negovanjem su primili ovu odluku. Trag koji je ostavio za vreme Drugog svetskog rata ne može se tek tako gumicom izbrisati. Devedesetih, vlasti u tek samostalnoj Hrvatskoj pokušale su da tamne mrlje operu, a biografiju “ispeglaju”. Prašina se sleže, a nezavisni istraživači čekaju da se zamućena voda izbistri, da bi došli do istine.
Ima delova njegovog života koji su malo poznati široj javnosti, a za koje nema spora. Tokom Prvog svetskog rata Alojzije je bio vojnik Austrougarske. Bio je ranjen i zarobjen na italijanskom frontu. Od 1918. godine, na glavi je nosio šajkaču sa srpskim dvoglavim orlom. Stepinac je bio solunski dobrovoljac i nosilac je Karadjorđeve zvezde! Fleke na biografiji dvostrukog doktora, natapaju se crvenom bojom od aprila 1941. godine.
SVETAC ILI ZLOČINAC?
Jedna od najkontraverznijih licnosti u ovom, samom po sebi kontraverznom delu sveta, svakako je Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački i potonji kardinal katoličke crkve. Još od kraja Drugog svetskog rata lome se koplja, kakava je bila njegova uloga tokom nezapamćenog krvavog pira. Kako među ozbiljnim istoričarima tako i među narodom. Ono kako ga ljudi doživljavaju su krajnosti. Za jedne je svetac, za druge najveći zločinac, koji je aminovao pokolje i pokrštavanje Srba.
Velika prašina se digla u Srbiji kada je sud u Hrvatskoj doneo odluku o rehabilitaciji Alojzija Stepinca. Jedan od razloga zašto se SPC protivi papinoj poseti Srbiji je i pitanje odnosa katoličke crkve prema Stepincu. Proglašenje 1998. Stepinca za blaženog od strane pape Jovana Pavla II samo je intenziviralo spor oko ovog pitanja između dve crkve.
Odgovore na to da li je Stepinac ratni zločinac i jedan od glavnih nosilaca ustaške ideje, znaće se kada svi spisi iz državnih arhiva i dokumentacija iz Vatikana bude dostupna istoričarima. Da li je on đavo u ljudskom obliku koji je kao nadbiskup zagrebački odobravao i podsticao sve ustaške zločine ili nemi posmatrač masakra. Da li je želeo da pokrštavanjem amortizuje i umanji stradanje Srba, Roma i Jevreja?
Svakako, njegova biografija je filmska.
PUT OD SOLUNSKOG DOBROVOLJCA DO HRVATSKOG NACIONALISTE
Stepinac je rođen je 1898. godine u selu Brezarić, nedaleko od Zagreba, u imućnoj seljačkoj porodici. Već 1916. godine mobilisan je u austrougarsku vojsku. Borio se na italijanskom frontu gde je bio i ranjen. Tokom borbi, bio je zarobljen i odveden u italijansko zarobljeništvo. Kada je čuo da je osnovan Jugoslovenski odbor, prijavio se kao dobrovoljac. Prebačen je na Solunski front, kada je on već bio probijen. Posle oslobođenja, služio je kao oficir u Vranju, Prištini i Gnjilanu u činu potporučnika. Demobilisan je 1919. godine. Na papskom sveučilistu Gregorijana u Rimu završava filozofiju i teologiju. Piše dva doktorata. Vraća se u Zagreb gde 1934. godine, gde biva imenovan za pomoćnika zagrebačkog nadbiskupa, teško obolelog Bauera, sa pravom da ga nasledi. To imenovanje podržao je i Vatikan i jugoslovenska vlast zbog njegove ratne prošlosti. Tako je, do tada javnosti nepoznati Stepinac, sa svega 36. godina došao na vodeće mesto hrvatske crkve. Dobio je čak od Vatikana specijalnu dozvolu da prisustvuje sahrani kralja Aleksandra u pravoslavnoj crkvi.
NIJE SE BUNIO PROTIV JASENOVCA
Stepinac se jula 1934. zakleo na vernost i lojalnost kralju Aleksandru, kao i tadašnjoj državi. Njegova je reč možda važila do kraja života kralja Aleksandra, ali ne i do kraja države. Već na samom početku rata, i pre kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, 12. aprila 1941. Stepinac će posetiti vojskovođu Slavka Kvaternika, a četiri dana kasnije i ustaškog poglavnika Antu Pavelića. Njima se zakleo na vernost, kao što je to učinio sa kraljem. Biće to početak kontroverzi koje će kardinala pratiti mnogo posle njegove smrti, optužbi da je podržavao genocid nad Srbima i Jevrejima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, da nikada nije digao glas protiv zla Jasenovca.
Posle smrti Bauera, Stepinac postaje nadbiskup zagrebački 1937. godine. Kada je ratni plamen zapalio Evropu, Stepinac svojim stavovima jasno stavlja do znanja da je žestoki hrvatski nacionalista. Od prvih dana Drugog svetskog rata, zdušno je podržao NDH, koju je nazivao katoličkom drzavom. Već 28. aprila piše pismo u kojem poziva sveštenstvo da podržava i brani novu katoličku državu Hrvatsku. Kako su krenuli ustaški zločini, Stepinac je reagovao. Nakon masakra u Glini, Stepinac je napisao protestno pismo Paveliću, ali ništa nije izneo u javnost. Kada su ustaše iz Zagreba deportovale 2.000 Jevreja Stepinac je napisao protestno pismo zbog okrutnog postupanja, ali ne i zbog samog odvođenja. Učestovao je i sam u pokrštavanju Srba, za šta postoji foto dokumentacija.
Dramatične su crno-bele slike siročića sa Kozare koji su nasilno pokršteni. Ono što njegovi branioci pokušavaju da dokažu, da nije imao kapacitet da se tome suprotstavi, sve i da je želeo? Na suđenju 1946. izjavio je da bi sigurno završio zatvoren u manastiru, da se tome usprotivio, a 7.000 siročića bi bilo pobijeno. A za samo pokrštavanje je rekao da se radi o verskom prelazu već krštenih ljudi.
Nemci su 1943. godine streljali njegovog rođenog brata Maksima, člana narodnooslobodilačkog odbora. Kako je rat odmicao Stepinac je postajao sve kritičniji prema ustaštvu i nacističkoj ideologiji. Počeo je napadati postupke ustaša u propovedima i u pismima Paveliću. Maja 1945. Stepinac nije želeo da beži pred dolaskom snaga Jugosovenske armije, već je ostao u Zagrebu. Nuđeno mu je, ali on nije pristao na saradnju sa novom komunističkom vlasti. Čak je jednom telefonom razgovarao sa Titom. Nisu usaglasili stavove.
Hapšen je dva puta. Suđeno mu je 1946. godine. Advokat odbrane bio je Zdravko Politea koji je, svojevremeno zastupao i Tita prilikom „bombaškog procesa“. U završnoj reči Stepinac je rekao da se ne oseća krivim i da će istorija doneti sud o njegovom delovanju. Osuđen je na 16 godina robije, a kaznu je izdržavao u Lepoglavi sve do decembra 1951. godine. Zbog pritiska hrvatske javnosti i Vatikana, robija mu je preimenovana u kućni pritvor u rodnom selu. Vatikan ga je 1952. godine imenovao za kardinala zbog čega je Jugoslavija prekinula diplomatske odnose sa ovom državom. Umro je 1960. godine u kućnom pritvoru.
Posle osamostaljenja, hrvatski mediji su se utkivali u izveštajima da su Stepinca otrovale komunističke vlasti, da mu je izvađeno i spaljeno srce. Zagrebački Županijski sud 22. jula 2016. godine u celosti je poništio presudu nadbiskupu Alojziju Stepincu, koji je 1946. osuđen na 16 godina zatvora i prisilnog rada i na petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava.
U ARHIVAMA LEŽI ODGOVOR
Sveta Stolica ne želi da gura prst u oko Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pitanje Stepinca biće sigurno na dnevnom redu jednog dana kada se za istim stolom nađu poglavar Rimokatoličke crkve i srpski patrijarh. Rane su sveže. Postoje još uvek živi svedoci zločina NDH. Iako je prošlo 23 godine od kraja rata, odnosi Srbije i Hrvatske su loši. I neće biti dobri u narednim decenijama. Bar dok neke naredne generacije, koje su rođene posle rata, ne preuzmu kormila balkanskih država. Neće moći da se naprave dobrosusedski odnosi, kao što ih danas imaju Francuska i Nemačka. Potezanje pitanja Stepinca nije sazrelo. A upravo arhiva Svete Stolice može dati pravi odgovor. Da li je Stepinac zločinac ili svetac?! Da li se borio da sačuva nejač ili je podsticao genocid. Vrata raja su mu zasad zatvorena.
Tajni nemački dosije, koji je dospeo u Arhiv Vojvodine, svedoči o stravičnim zločinima u vreme NDH, koji su u šoku i neverici ostavljali i okupatore Drugog svetskog rata.Dokumenta je sačinila nemačka tajna policija u Beogradu, a pronađen je i izveštaj koji potvrđuje da je vrh Katoličke crkve u Hrvatskoj bio upoznat sa zločinima koji su bili u toku:“Čitava okrutnost ne leži samo u ubistvima. Starije osobe, žene i deca su prvo tretirani strašno, a zatim ubijeni. Nevini Srbi su bili prikovani za panjeve, a plamen vatre prekrivao je njihova gola prsa. Živi su paljeni u svojim domovima i crkvama. Prelivani su kipućom vodom, gulili su im kožu, a zatim rane posipali peskom i solju“, navedeno je u prevodu dokumenta.Na taj način je u pismu zagrebačkom nadbiskupu Stepincu svedočio o ustaškom zločinima neko ko se predstavio kao „katolik hrišćanin, pa tek onda Hrvat“.
Stepinac nije ubijao sopstvenim rukama,ali on je dao moralnu, duhovnu podršku ustaški ubicama. Stepinac je javno podržavao rasne zakone; odgovoran je za podršku nasilnom pokrštavanju metodom „pokrsti se ili umri“; bio je branitelj ustaškog režima; odgovoran je za izbegavanje i oklevanje u spasavanju dece iz logora smrti u NDH; nije se javno suprotstavio i osudio ustaški režim; krajem marta 1945, kada je bila jasna pobeda saveznika, još jednom izražava podršku ustaškom režimu; prima orden 1944. od ustaškog poglavnika Pavelića; bez griže savesti održavao je „srdačne odnose“ sa nacističkim režimima.