“Gledao sam Džokera” – rečenica je koja po svojoj učestalosti u svakodnevnom govoru, stoji rame uz rame sa sentencama poput: “Disao sam”, “Jeo sam” i “Posetio sam porno – sajt sa južnokorejskim bliznakinjama u toaletu svoje firme”.
Rođen sam 1982.godine i za mene će Džoker uvek biti Džek Nikolson. Na filmskom platnu ali i van njega. No, budući da ne gajim fašističku zadrtost i sujetnu zatucanost modernog vremena, uvek redovno overim svaku sineastičku inkarnaciju ovog lika. Zaboga, neće mi pasti kruna s glave. A neće ni prestolonasledniku Aleksandru.
Film Toda Filipsa, autora “Hangover” trilogije koja je bila Sveto pismo mog studentskog života, bio je privlačan i zbog činjenice da je postao globalni fenomen. Najpre ga je zavolela kritika. Pa onda publika. Publika ga je toliko zavolela da je kritika počela da ga mrzi. Jer kritika sebi ne može da dozvoli da voli ono što merači tamo neko pučanstvo, koje ide na Čolu i gleda fudbal. Fuj, stoko!
Sve u svemu, danas je svetu preteško ugoditi. Tako da, kada neko uspe da pomiri mejnstrim i andergraund, a da nije Sinan Sakić, tu mora biti neki keč. Ili po Vuku, neki Bora Spužić Kvaka. (Mada Sinan više nije andergraund. Zapravo baš jeste, ali… da se vratimo “Džokeru”.)
Nakon što su se svetla “Takvuda” upalila i raskrinkala mrvice tofu-bureka koji sam prošvercovao u gaćama i pojeo tokom filma, bio sam razočaran. Ne zbog filma kao filma. Film se ka meni poneo kao seksi bibliotekarka: dao mi sve ali me je tretirao kao klinca.
U čemu je stvar? Pomenuta kvaka koja je ovo ostvarenje učinila maltene filmom godine je ideja da na svetu nema dovoljno dobrote i da je to uzrok svih zala. Molim? Ozbiljno? Ko bi rekao!? Da me je juče zgazio stranački autobus umro bih u neznanju! Na svetu nema dovoljno dobrote? Eureka!
Šta da očekujemo sledeće godine? Film o Pingvinu u kojem će mega-tvist biti frapantno saznanje da muškarci vole devojke sa velikim grudima? A tamo one godine će blagajne da napuni filmčina o Spajdermenu gde u poslednoj sceni saznajemo da Dragan Marković Palma voli ćevape!
Ljudi se neprestano iznenađuju očiglednim stvarima. U našoj ličnosti kao da postoji neki mehanizam polusvesne amnezije. Kao da u foto-šopu mozga zamutimo sve ono što nam se ne dopada na fotografiji života, samo da bi nam trenutno bilo lakše. To je otprilike način nastanka optimizma u koji se ziloti “I can do it!” religije danas kunu.
Ipak, malo koji oblik mentalnog ljudskog bežanja može da prismrdi bežanju od ideje da je dobrota danas retka kao konobar koji se seti da donese vodu bez leda. Da li to znači da je manjak dobrote najveći problem koji čovečanstvo danas ima? Da li je zaista tako teško biti fin? Da bi se našao odgovor na ovo pitanje neophodno je, najpre razlučiti sam pojam dobrote.
Od kad je sveta i veka, ljudi pokušavaju da odgonetnu vaskoliku misteriju univerzuma: Šta znači biti dobar? U svrhu nalaženja odgovora ljudi su potezali za raznoraznim alatkama kao što su: religija, moral, filozofija, umetnost a u novije vreme “Marvel” filmovi.
Uz uvažavanje, u manjoj ili većoj meri, svih ovih pristupa, ja bih istakao jednu osobinu koju svako mora da poseduje da bi bio smatran dobrim od strane svoje zajednice, a koju gotovo nigde nisam našao kao posebnu istaknutu. U pitanju je: trpeljivost. Ili što bi na Jugu Srbije rekli, imati živce ko slonov… polni organ.
Da pođemo od početka. Kada se zrelije pogleda, vrlo malo ljudi na svetu se može oceniti kao zaista zlo. Pogledajte svoje okruženje i teško da ćete naći otelovljenja Sotone, koja ne rade ništa drugo sem što idu okolo i smišljaju kako da drugima zagorčaju život. Takvih monstruma je tek možda nekoliko procenata i društvo je uglavnom uspelo da ih identifikuje i na neki način stigmazituje. Nekima je dat nedefinisano dug boravak iza rešetaka ili psihijatrijskog stakla, dok druge prepoznajemo po tome što i dalje nose džempere Saše Popovića, koje više ne bi obukao ni Saša Popović.
Otkud onda toliko problema na svetu? Neko mora da ih čini. Ne prave se valjda u kragujevačkom “Fijatu”?
Tačno je. Mnogi ljudi se ponašaju loše. Neki čine čak i velika zla. Međutim, ja ih ne bih spakovao u fijoku sa natpisom “Iskonsko zlo”. Ukoliko nekog želite da razumete morate da shvatite šta ga pokreće. Koja je njegova motivacija, inače jasnim delima?
Kod ogromne većine ljudi koji se ponašaju loše, motivacija nije urođena žeđ za destrukcijom već uglavnom strah, povređenost, neznanje a najčešće koktel svega toga. Bez maslinke mira.
Kada razgrnete šovinizam, rasizam, socijalne konflikte i ostale maskote naših prostora naći ćete strah u ljudima. Strah, koji udružen sa dvoprstom neznanja biva utrostručen a u neposrednom konfliktu pretočen u bes i na posletku u destrukciju. Na identičan način može se analizirati i mnoštvo mikroprimera iz našeg svakodnevnog života.
Kako se ponaša naš famozni, dobri čovek? On se razlikuje od većine jer poseduje dovoljno inteligencije da sve ovo ovako sagleda i, što je jednako važno, poseduje mnogo snage da bude strpljiv i da na svojoj koži i duši istrpi sve udarce onih koji nemaju njegove kvalitete.
Jasno je o čemu govorim. Ukoliko ste jedini trezan za stolom imate odgovornost ka svojim prijateljima. Baš zato što ste jedini trezni. I ta vas odgovornost tera da trpite njihovo psovanje pa čak i fizičke nasrtaje na vas. Ćutite, trpite i trpate ih u taksi i smeštate u krevet. Pa čak i ako su muškarci.
U čemu je problem? Čini se sasvim normalnim to da nekada budete tu za one koji nisu u stanju da sebe nateraju na dobrotu ili koji prosto nemaju u sebi taj registar, onako kako ga vi imate? Problem je u statistici.
Vremena u kojima živimo, posebno u velikim gradovima, stvaraju vrtlog informacija I događaja. Stvari oko nas se odvijaju brže nego ikad. Film u kojem živimo ima više aktera nego novobeogradska kineska garsonjera. Veš – mašina socijalnih odnosa pretače se na patos društvenih mreža, koje simuliraju bliskost. Sve to stvara klimu da se nakon te inkubacije pojavi mnogo ljudi kojima treba pomoć a malo ljudi koji poseduju saosećanje, vreme i strpljenje.
Mi živimo danas u svetu u kojem je manjina, obdarena inteligencijom, snagom I saosećajnošću prosto opterećena, prebukirana. Naravno, u početku svako kome je pomoć potrebna kuca na prva vrata pored. Ali kada se ona ne otvore, nastavi dalje. Malo, po malo, po slepim zakonima statistike, na jednog trpeljivog čoveka načičkaće se ogromna masa ljudi prema kojima on mora da pokaže razumevanje, da nađe vremena za njih i pomogne im da budu bolji. Naš pojedinac se neko vreme bori, pokušava ali ubrzo počinje da pati i mentalno i fizički jer je njih suviše.
I ne samo to. Oni nisu svesni svojih “kolega”. Nedostatak percepcije ili prosto inteligencije, onemogućava tim ljudima da sagledaju širu sliku. Da vide da su samo jedni u gomili. Vide samo svoje probleme i legitimno (iz svog ugla gledano), žele da im se pomogne.
Možda je reč “žele” preteška? Ona implicira izbor. A poniženi i uvređeni nemaju izbor. Oni su prosto primorani da traže pomoć. Bez ikakve zle namere, bez želje da ikome smetaju ili da kvare, oni naposletku to čine, jer ne vide svoju brojnost niti efekat koji vrše na strpljivog čoveka koji će na kraju pući.
Suočen sa sopstvenim krajem, i paradoksom dobrote, dobar čovek polako prestaje da bude dobar. Ili naglo, to već zavisi od tipa ličnosti. Smanjuje svoje kontakte, ograničava svoje kretanje. Uz sve to, suočen je sa sopstvenom savešću jer se ona ne isključuje na dugme. Pati zbog onog što radi ali rešenja nema.
Rešava da se obrati izvorištu apsolutne istine i mudrosti . Ne jutarnjim programima naših televizija već “Bibliji”. Ne mora da je čita ispočetka. Zna kraj. Hrist biva razapet. I tek tada shvata sve. I Hrist je tražio dobro u ljudima. Nudio apsolutno strpljenje. I kako je prošao? Razapet na krstu. Za njega nije bilo spasa iako je bio božiji sin.
Nakon svega, “Biblija” ni ne izgleda više kao samo putokaz za život već kao svedočanstvo da dobar čovek prosto ne može da uspe da promeni svet. Osim ako se taj svet ne promeni sam. Ako ne evoluira u svoj bolji oblik. Prevaziđe strahove, malo po malo. Naoružava se poverenjem, znanjem i pre svega saosećanjem sa sabraćom. Prošlo je više od 2000 godina. Čini se da smo i dalje na početku. No dobro, prva dva milenijuma su najteža. Posle se čovek navikne.
Dakle, jako je teško biti dobar. U vremenu u kojem živimo postaje neizdrživo da dobra manjina nosi na svojim leđima sve ostale. Oni moraju da se promene. Da jačaju. Da umesto straha koji bi ograđivali zidovima ideologija, lažnih aksioma i malih bogova, nauče da žive sa svojom neizvesnošću i da je se plaše sve manje.
Ukoliko to ne učine nastaviće da vide sebe kao žrtve. Kao ljude koji su pregaženi i društvom i pojedincima. Kriviće dobre zato što nemaju dovoljno vremena za njih. Na kraju će početi da ih mrze kao što ostavljena devojka mrzi svog bivšeg spasioca. Počeće da misle da imaju opravdanja da uzvrate istom merom.
Na kraju će se pretvoriti u “Džokera”. A to vam ipak ne bih savetovao. Šminka je danas preskupa, pa čak i kad je “Crni petak”.
Zato pokušajte najpre da se manje plašite. Izdignite se iz situacije i pogledajte svet oko sebe. Ljudi su naučeni da se stide da pokažu strah pa zato radije pokazuju bes. Naučite da vidite taj strah u srcima onih koji su zli prema vama. I pokažite milost. I razumevanje. I na kraju praštanje. Znam da mi većina vas neće verovati ali izreku “Oko za oko, zub za zub” nije smislio Isus već starozavetni bog Jahve. Hrist se rekao “Oprosti im oče, ne znaju šta rade”. I umro je na krstu. Mrtav ali živih uverenja.
Zapitajte se u šta zaista verujete. Ja već znam. Ja verujem u vas.
