Vremenska kapsula – Prvi beogradski saobraćajni kolaps

traffic-jam

Dok ovih dana robijaju u svojim automobilima, mnogi Beograđani razmišljaju o smislu života čijih desetak odsto otiče na vozačkom sedištu, a poneki se, verovatno, i zapitaju – kako je sve, dođavola, počelo?

Približavanjem Nove godine i Deda Mraza, Beograd postaje, u saobraćajnom smislu, pakao. I dalje postoji poneki štos, rupa u sistemu ulica koju vešti vozači koriste da pobede sistem kolapsa, ali je toga sve manje. Još koliko pre neku godinu Most na Adi su kritičari umeli da nazovu „mostom duhova“ (valjda, priželjkujući gužve?), a danas je i on zakrčen. Žute trake za autobuse, iako ih automobilisti poštuju, ne mogu da se zaštite od onih koji se uključuju zdesna. Kao da se Beograđani svakog jutarnjeg, a naročito popodnevnog špica, susreću sa onim smešnim dedom iz „Ko to tamo peva“, koji leži ispred njih i viče im: „Dalje nećeš moći!“

Dakle, kako je počelo? Pa, otprilike, ovako: o gužvama koje su pravile dvokolice u Singidunumu nema raspoloživih podataka, a ni Evlija Čelebija onomad, u 17. veku, dok je Beograd bio poveliki osmanski grad sa 100.000 duša, ne ostavi mnogo pisanih tragova o predmetnoj tematici. Za Kneževine Srbije Nemci su tek patentirali automobil, a u Kraljevinu je prvi stigao 1903. (trivijalnost: na levoj obali Save, u Zemunu, Bežaniji i po današnjem Novom Beogradu, u Austro-Ugarskoj, do 1918. vozilo se levom stranom kolovoza, kao u Engleskoj). Prvi savremeni automobilski kolaps Beograd je po svemu sudeći doživeo u Kraljevini Jugoslaviji, baš dok su Krstić i sin (a i deda autora ovog teksta, koji je sa braćom držao Koncesionarsko saobraćajno preduzeće „Plava ptica“ u Peći) razvijali biznis sa autobusima.

Tada, naravno, nisu nastajali čepovi na dnevnom nivou (tek 8% motorizovanih kretanja u prestonici se potkraj tridesetih godina odvijalo automobilima, a prvi semafor proradio je tek 1939. kod Glavne pošte), ali, ptice zloslutnice bili su – avioni. Na beogradskom aerodromu, koji se nalazio u ataru današnjeg Novog Beograda, održana je, počev od 28. maja 1938. godine velika vazduhoplovna izložba. To je bio mega-događaj, jer je pod Bežanijsku kosu doletelo najbolje iz razvijenog sveta. I valjda svaki treći Beograđanin je rešio da se pojavi na otvaranju, dakle, kako su pisale novine, stotinak hiljada ljudi. Novine su izvestile i da su tom prilikom, od Mosta kralja Aleksandra, duž (uzanog) državnog puta Beograd-Zemun, pa sve do aerodroma u Bežaniji, automobili bespomoćno stajali u koloni. To je, koliko znamo, prvi dokumentovani veći slom motornog saobraćaja u Beogradu.

Dalje su, više-manje, gužve tekle poznatim tokom. Posle rata jedva da je bilo kola, sedamdesetih je bilo gusto na tada postojećoj polovini Brankovog mosta, a osamdesetih je bilo najkritičnije kod Sajma, prema Banovom brdu. A i ostale centralne ulice su se dobro popunile. Pod sankcijama, gužve je bilo samo u autobusima, a u drugoj polovini devedesetih već je sve to počelo stidljivo da nagoveštava današnju apokalipsu. Jedino, tada se nije, kao danas, radilo masovno na Novom Beogradu, pa je smer gužvi u špicevima bio suprotan. Tranzicija je Beogradu, između ostalih blagodeti, u amnet ostavila – totalni haos u saobraćaju. Polovinom prve decenije novog veka kolone su postale dugačke i nepomične. Posebno tamo gde je sve 1938. i počelo, na Novom Beogradu.

Nepogoda koja svakim radnim danom, a posebno petkom, ovoga decembra muči Beograđane, ipak, nije najgora do sada. Najveće gužve koje Beograd pamti bile su u poslednjem mesecu 2007, tokom obnove Starog savskog mosta. Sa Novog u Stari Beograd tada se najbrže stizalo – peške. Ne postoje pisani tragovi da se današnji gradski čelnici toga sećaju, jer, prošla je, zaboga, čitava decenija, ali se zato zna da jesu smislili odveć mudar plan, koji, kako se veruje, neće nauditi životnom ritmu i navikama Beograđana: Stari most nameravaju da sruše i da na njegovom mestu grade novi. Ranije je ideja bila da se novi most podigne – pored starog. Te zastarele zamisli značile su da Beograđani ne bi, bar na dve-tri godine, ostali bez jednog mosta na Savi i u još mnogo većem haosu nego što su ovih dana.

Kako radovi još nisu počeli, možda, ipak, nije kasno da se planovi revidiraju i Beograđanima, i onima koji u Beograd dolaze, makar ublaži kazna koju će izdržavati do otvaranja nikad započetog metroa.

 

Preuzeto sa eKapija

Broj članaka 16

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh