Od limenog nastao „Zeleni venac“

Umesto Narodnog pozorišta „Zelenjak“ dobio pijacu

 

Na prostoru između današnje Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, pre samo vek i po nalazila se bara u koju se slivala voda sa Terazija i Varoš kapije. Ondašnja beogradska raja, na ovom močvarnom terenu lovila je morke i patke. Putopisci i putnici-namernici ovaj deo izbegavali su u širokom luku, zbog čopora psa lutalica.

U Miloševoj (Obrenović) Srbiji, varoš se „prelila“ izvan kalemegdanskih zidina, a viđeniji trgovci, oficiri i činovnici počeli su da krče ovu oblast. Na samom kraju šikare nalazila se mehana „Manojlova bašta“. Pored kafane bio je lepo uređen vrt, gde su stajali čamci za vožnju po jezeru. To je bilo „uveselitelno mesto“ – prvo izletište za Beograđane u koje su navraćala ondašnja gospoda činovnici na meze i čašu piva koje je ugostitelj nabavljao iz Zemuna.

Ovaj je podrum sa placem docnije pripao ostružničkom knezu Maksimu Rankoviću, koji je podigao dvospratnu kuću po turskom kroju. U toj kući niz godina bio smešten Sud okruga beogradskog, a podrum je služio kao apsana za osuđenike.

Neimari su u Brankovoj izgradili čitav niz činovničkih kuća, a jedna Nemica, Hermanka iz Saksonije, otvorila je kafanu, na kojoj je umesto naziva firme, okačila limeni venac zelene boje. Kako to u narodu obično biva, naziv kod „zelenog venca“ se brzo odomaćio i zadržao do današnjih dana.

Šireći Beograd, sredinom 19. veka, tadašnji upravitelj beogradske varoši, došao je na ideju da se čitava ova oblast do Savamale isuši, ne bi li se podigao nacionalni teatar. Međutim, zbog podzemnih voda, teren je bio jako nestabiln, pa se od temelja, na mestu „Manojlove bašte“, nije dalje gradilo.

U Zarićevom planu Beograda iz 1878. godine slobodan prostor današnje pijace na Zelenom vencu označen je kao trg, a kasnije je pretvoreno u park. Početkom 20. veka prostor su „okupirali“ trgovci i zanatlije iz unutrašnjosti knjaževine. Prva skupština piljara Srbije održana je baš na Zelenom vencu davne 1918. godine. Kada je dve godine kasnije na ovom mestu izgrađena, za ondašnje vreme, izuzetno moderna tržnica. Narod ju je prozvao „kraljicom“ pijaca.

Pijaca Zeleni venac je tada zahvatala i područje današnje autobuske stanice koja vodi za Zemun i Novi Beograd. Roba je dopremana zaprežnim kolima, dok su imućniji prodavci mlečne proizvode, sveže voće i povrće, dovozili kamionima. Tezge su u to vreme bile drvene, a pravili su ih sami prodavci. Pijačna taksa se naplaćivala od količine prodate robe, a tržnica je u to vreme imala savremenu kontrolnu vagu.

Danas je „Zelenjak“ najfekventnija lokacija u gradu, gde svakodnevno, pešice, autobusom ili kolima prođe i po nekoliko stotina hiljada ljudi. Početkom 2007. godine završeni su radovi na rekonstrukciji pijace Zeleni venac, pa je sa novim ruhom, ponovo najmodernija zelena tržnica na Balkanu.

 

ĆORBUDŽAK

Kako je preko Zelenog venca išao glavni put od Varoš-kapije za Savamalu i Vračar, Pozorišni odbor odluči da tu podigne stalnu pozorišnu zgradu. Izradu planova poverili su italijanskom arhitekti Josifu Kasanu – iako je Vuk Karadžić godine 1853. u jednom pismu Jovanu Gavriloviću, smatrao da „…je to mjesto… ćorbudžak prema sredini beogradske varoši“.

 

POZNATE KAFANE

Zeleni venac oduvek je bio „meka“ za ugostitelje i „sigurna kuća“ za ljubitelje dobre kapljice. Kraj je bio poznat po nizu kafana – „Zeleni venac“, „Žirovni venac“, „Zlatno burence“, „Stari grad“, „Zlatna moruna“… Upravo u „moruni“ bilo je zborno mesto pripadnika Mlade Bosne. Odatle su i krenuli za Sarajevo, gde su usmrtili Franca Ferdinanda.