Odlomak iz knjige POSLEDNJA RUSKA ZIMA
„Samo te smrt može spasiti od služenja otadžbini“
Ova rečenica koju je Aleksandar Kutepov izrekao pre više od 100 godina ostaće upamćena kao zlokobno predskazanje njegove sudbine. Ovaj čuveni general i veliki ruski patriota koji nikada nije izdao zakletvu monarhiji i koji je svoj život položio upravo zbog te zakletve doživeo je tužnu sudbinu zaborava.
Posle višedecenijskog ćutanja “majka“ Rusija je počela da traži pepeo i kosti njenih sinova – emigranata i izbeglica rasutih po svetu. Eshumirao je i vratio predsednik Vladimir Putin u Rusiju legendarnog generala Antona Denjikina, potom i filozofa Ivana Iljina. Intezivno je započeo rad i na povraćaju posmrtnih ostataka kompozitora Sergeja Rahmanjinova koji počiva na groblju Kenisko u Njujorku. Putin je ovim potezima nesumnjivo pokušao da nametne najnoviji rusku verziju istorije kojom se ne teži okončanju građansko rata, već se on negira uz pokušaje kolektivnog brisanja iz sećanja Rusa.
Tome u prilog govori pokušaj Vladimira Putina da prenese i posmrtne ostatke generala Vrangela iz beogradske Crkve Svete Trojice (gde oni počivaju od 1928.godine) u Moskvu, koji je naišao na žestoku osudu unuka generala Vrangela – Petra Basilevskog koji je to objasnio sledećim rečima: “Petar Vrangel je govorio da je boljševizam apsolutno zlo, u poslednjih 20 godina se u Rusiji promenilo mnogo toga…osim jedne stvari – država još nije osudila to zlo“. Međutim, dok traje borba za kosti i pepeo emigranata jednog čoveka niko ne spominje. U pitanju je general Kutepov. Iza ovog čoveka ostao je samo simbolično prazan grob, nikada se nije saznalo šta se zvanično desilo sa njegovim telom, mada postoji više verzija. Ono što je zanimljivo jeste da mu je i samo rođenje pod velom tajne. Nedavno se jedna grupa istoričara oglasila izveštajem sa konferencije u Čerepovcu, rodnom mestu nepokolobljivog generala Aleksandra Kutepova koji je ovde živeo prvih sedam godina svog života. Istoričari u izveštaju primećuju da u savremenom Čerepovcu, kao i na drugim mestima u Rusiji postoji mnogo ulica nazvanih u čast raznoraznih komunista, ali imena legendarnog generala Kutepova nema nigde.
Na pitanje istoričara organizator konferencije je odgovorio:“Kutepov nije naš“, on se rodio u drugoj guberniji. Međutim, uskoro je bio demantovan jer u Državnom vojno-istorijskom arhivu sačuvan je službenički list A.P.Kutepova za 1908.godinu (fond 409, delo 2740), i shodno tom dokumentu, mesto rođenja generala je grad Čerepovec Novgorodske gubernije.
Dobivši tu potvrdu, ponovo su istoričari požurili na katedru istorije čerepoveckog fakulteta, i konfuzni rukovodilac priznaje da je pre devet godina memorijalna tabla u čast Kutepova bila postavljena u prostoriji železničke stanice po dozvoli njenog načelnika, ali se nije održala više od tri dana. Tu memorijalnu tablu skinuli su saradnici policije ne toliko po sopstvenoj volji, koliko po zapovesti gradske vlasti (iako stanica nije opštinsko vlasništvo). Ova činjenica sama govori o tome da je Kutepov u Rusiji smatran “monstrumom“ i posle toliko godina, a da je akcija otmice i ubistva OGPUa bila slavni herojski poduhvat.
KO JE BIO ALEKSANDAR KUTEPOV?
Aleksandar Pavlovič Kutjepov (1882, Čerepovac – posle 26.januara 1930.godine) – ruski vojskovođa, plemić, završio je Arhangelsku klasičnu gimnaziju i Sankt – Peterburšku vojnu školu (1904). Učesnik je Rusko-japanskog rata, posle kojeg je “zbog pokazane hrabrosti u borbi“ prekomandovan u Preobraženski puk (1907).
Služio je u njemu do 2.decembra 1917.godine, ostavši njegov poslednji komandant (u činu pukovnika). Iz ovog perioda datira čuveni portret pukovnika Aleksandra Pavloviča Kutjepova, poslednjeg komandanta Preobraženskog puka i čoveka koji je držao Zimsku palatu tokom martovske revolucije kako uklanja svoje naramenice nakon što je saznao za kraj 304-godišnje vladavine dinastije Romanov. Autor portreta “Abdikacija“ je Pavel Riženka.
Za godine Prvog svetskog rata bio je odlikovan mnogim ordenima, među njima ordenom Sv. Velikomučenika i Pobedonosca Đorđa IV stepena i Georgijevskim oružjem. Od 24.decembra 1917.godine komandovao je u Dobrovoljačkoj armiji četom, bataljonom, pukom, brigadom, divizijom.
Od avgusta 1918.godine do januara 1919.godine Crnomorski je vojni guverner. Po romanu V.Rinkeviča “Miraž“ navodno je tu i upoznao svoju buduću ženu Lidiju Davidovu(rođenu Kut), koja je radila u istoj kancelariji. Već 13.januara je imenovan za komandanta Prvog armijskog korpusa Dobrovoljačke armije i dok je bio na njegovom čelu, izvršio se “pohod na Moskvu“ Oružanih snaga Južne Rusije. Na Krimu je 1920.godine komandir korpusa, a od 4.septembra Prve armije. Odlikovan je medaljom Sv. Nikole Čudotvorca II stepena. Istakavši se u borbi tokom Građanskog rata, bio je proizveden u čin general-majora, zatim u general-lajtnanta (1919), pešadijskog generala (1920).
Posle evakuacije Krima 1920-1921.godine komandant je Prvog korpusa Ruske armije (logor u blizini grada Galipolje, Turska), zatim u Bugarskoj, Kraljevini SHS, Francuskoj. Od 29.april 1928.godine predsednik je ROVS-a i pristalica aktivne borbe protiv boljševičkog režima Rusiji. Legenda kaže da je prilikom evakuacije sa Krima Lidija Davidov ostala bez mesta u prevoznim sredstvima koja su napuštala Rusiju i da ju je Kutepov kao bivšeg zaposlenog nazvao ženom i poveo sa sobom. Jako se malo zna o njegovom privatnom životu, sem da je ostao bez majke rano, a da su nakon smrti oca (1912) sve brige o braći i sestrama pale na njegova ramena. Pored tih obaveza nije nalazio previše vremena za ostale aktivnosti pa je smatran izolovanim usamljenikom koji je vrlo teško srađivao sa ostalim ljudima.
KUTEPOV U EMIGRACIJI
Iako se štab generala Vrangela nalazio u Jugoslaviji uz njegovu apsolutnu vrhovnu komandu, ipak je u drugim zemljama Evrope, njegov autoritet u najboljem slučaju bio samo nominalni. U Parizu, general Kutepov, bez dovoljno strpljenja za Vrangela odlučio je da prati nezavisni kurs. Video je kako su boljševici došli na vlast preko brutalne sile i zaključio je da samo upotrebe iste sile može zbaciti boljševike. Smatrao je da će to zbuniti boljševike, primorati ih na činjenje greški i na kraju dovesti do kolapsa njihovog režima. Sa tim ciljem izvukao je iz Vrangelovog ROVS-a (gde je bio zamenik komandanta) nekoliko najhrabrijih i najnemilosrdnijih članova i formirao sopstvenu “borbenu organizaciju“. Obučavao ih je za tajne aktivnosti i sabotaže, i za njihovu zaštitu od sovjetskog prodiranja. Kutepov je uprkos upozorenjima Vrangela insistirao na neposrednom nastavku borbe protiv boljševika. Optuživao je Vrangela za neaktivnost i stvorio nešto poput duboko tajne podzemne organizacije.
Ta organizacija započela je sa izvođenjem sabotaža i sa sprovođenjem terorističkih akcija uz uspostavljanje kontakta sa ljudima koji su imali simpatija za Belu gardu.
Međutim to će rezultirati prodorom OGPUa u redove emigrantskih udruženja. Cena će biti trovanje Vrangela 1928.godine i otmica Kutepova 1930. godine.
MISTERIJA NESTANKA GENERALA KUTEPOVA
Pariz, nedelja 26. januara 1930.godine. Osvanulo je sumorno jutro bez padavina. Oštar zimski vetar se uvlačio u kosti malobrojnim prolaznicima na ulicama glavnog grada Francuske. Za brojnu rusku emigraciju ovo će biti dan kada će se pored hladnog vetra u njihova srca uvući i strah. Nestao je čovek koji je predstavljao poslednju nadu da će “crvena neman“ biti pobeđena… Ulica Rusele, u kojoj se nalazio stan generala Kutepova, uska je, mračna i spaja dve paralelne ulice Udino i Sevr. Na broju 26 već šest godina stanuje general Kutepov. U istom redu, između kuće u kojoj je stanovao general Kutepov, i ministarstva kolonija, nalazila se perionica, u kojoj je, prema izvesnim podatcima, bila osmatračnica boljševičkih agenata. Preko puta stana generala Kutepova nalazila se mala bakalnica iz koje je takođe praćen general Kutepov.
Krenimo redom. U nedelju ujutru general Kutjepov je kao i obično prisustvovao službi u ruskoj crkvi u ulici Dari. Sa službe se vratio u svoj skroman stan u ulici Rusele broj 26, u kome je živeo sa svojom ženom i sinom od 5 godina (njegov sin Pavlik (1925-1983) studirao je kasnije u Ruskom kadetskom korpusu u Srbiji). U 10:30 časova izašao je kao i obično peške u civilnom odelu iz svog stana i pošao ka ulici Mademoazel u kojoj je crkva ratnika sa Galipolja. General Kutjepov trebao je da prisustvuje pomenu koji se održavao u 11časova pre podne u crkvi bivših ratnika sa Galipolja, a koja se nalazi u ulici Madmoazel broj 11. Pomen je bio namenjen generalu Kolbrasu, nekadašnjem guverneru Odese, koji je umro pre godinu dana u izbeglištvu u Parizu.
Put do crkve bi obično trajao 20-ak minuta. Pet minuta po izlasku iz stana naišao je na jednog svog prijatelja sa kojim se pozdravio i od tada mu se gubi svaki trag. U crkvi u ulici Madmoazel uzaludno su čekali šefa bele armije. General Kutepov, čija je tačnost bila legendarna, nije se pojavljivao. Njegovo odsustvo na pomenu bilo je čudnije utoliko što je general Kolbras, jedan od najstarijih ruskih generala, heroj rusko-japanskog rata bio veliki prijatelj Kutepovu.
Iako je njegovo odsustvo na pomenu odmah izazvalo čuđenje, verovalo se da je ostao zadržan nekim izvanredno hitnim poslom. Pomen se održao i bez njega, ali prava histerija nastaje kada su njegovi prijatelji svratili posle pomena u njegov stan i saznali da je davno otišao u crkvu. Otpočelo je traganje i kada se do mraka nije otkrio nijedan trag generala Kutjepova obaveštena je policija. Povedena je hitna anketa, alarmirane su sve granične stanice, pristaništa i aerodromi u Francuskoj i upućene su svugde fotografije generala Kutepova. Traganje je ostalo bezuspešno.
Ubrzo je počela da kruži priča da je Kutepov naredio svom šoferu da ne dolazi kolima tog jutra po njega, iako je imao običaj da svako jutro odlazi automobilom u razne posete i na sastanke. Jedno lice iz Kutepovljeve okoline saopštilo je novinarima, da je Kutepov pristao na jedan diskretni sastanak sa jednim licem, koje je tek ovih dana stiglo iz Sovjetske Rusije i imalo je izvetan zadatak od naših oficira crvene vojske, naklonjenih ideji vojničkog prevrata u Moskvi. Ovaj sastanak je trebao biti održan u jednom stanu. Zbog toga je Kutepov otišao peške do mesta gde ga je čekao automobil. Pošto se pozdravio sa nepoznatim gospodinom, koji je bio pored automobila, general je ušao u automobil i njegov trag se gubi. Apsolutno se smatra da je ovo bila prevare nakon koje je general odveden i ubijen.
Uzbuđenje prouzrokovano ovim nestankom u sred dana u centru Pariza, kao u kakvom detektivskom filmu, senzacionalno, utoliko je veće što je general Kutepov jedna od najsimpatičnijih vojnih ličnosti carske Rusije. Svoju vojničku karijeru general Kutepov je zapčeo u jednom puku carske garde. U ratu se istakao herojskim držanjem i odlikovan je ordenom Sv.Đorđa, ali se njegovo ime naročito pročulo u građanskom ratu. U krugovima ruske emigracije u Parizu vladalo je ogromno uzbuđenje zbog tajanstvenog nestanka generala Kutepova, predsednika Udruženja svih ruskih vojnih organizacija u izbeglištvu i šefa celokupne ruske bele vojske.
TAJNA CRVENOG TAKSIJA – JEDNO ZANIMLjIVO SVEDOČENjE
Ubrzo je stigla i prva ozbiljnija informacija o događaju vezanom za generala Kutepova. Javljeno je da je jedan sluga iz klinike Sen Žen, koja se nalazi na uglu ulice Udino i Rusele prisustvovao otmici generala Kutepova. Kako je njegov iskaz vanredno važan za istragu on je saslušan ponovo u policiji, gde je potvrdio svoju izjavu. On je tresao tepih na prozoru petog sprata koji gleda na ulicu Rusela, i spazio je jedan crveni taksi koji je stajao kraj trotoara. Video je generala gde dolazi iz ulice Udino i skreće ka ulici Rusele. Na časovniku je pokazivalo da je 11:00časova. Dva razvijena momka, stojala su kraj otvorenih vratiju taksija. Pozvali su generala i na silu ga ugurali u taksi.
Treći čovek, obučen kao policijski agent, stojao je na uglu ulice Udino i Rusele. On je prisustvovao otmici, pogledao pažljivo okolo i skočio u isti taksi koji je pojurio iz bulevara. Za to vreme drugi automobil, privatan, kretao se kroz ulicu Udino, i imao je ulogu da preseče prolaz nailazećem automobilu. Okrenuo se i krenuo za taksijem. Momak izjavljuje da je već pet ili šest nedelja taj čovek obučen kao policijski agent dolazio svake nedelje i stajao od 8 do 11 časova pre podne na tom uglu. Njemu je često pravila društvo jedna žena, koja je imala “bež“ mantil i sa kojom je on dugo razgovarao. Policija je odmah utvrdila da nijedan njen agent nije bio postavljen nedeljom na uglu. Direktor klinike je dao najlepše mišljenje o svom momku.
PRVA SAOPŠTENjA ZA JAVNOST POSLE OTMICE
U Parizu je Kutepov energično spremao kadar za kontra revoluciju i stari borci sa Galipolja trebali su da budu elemenat sa kojim je trebala da se izvrši nasilna promena režima u Sovjetskoj Rusiji.
Posle smrti velikog kneza Nikole nade svih belih Rusa bile su položene u generala Kutepova. Ovaj rad i njegov silni uticaj u redovima emigracije izazvali su pravu zaveru OGPU protiv njega. On je bio obavešten da će agenti OGPU izvršiti na njega atentat, ali se hladnokrvno borio sa tim saznanjem o zaveri koja mu se sprema. Ipak preduzeo je potrebne mere, nije se nikada vozio autobusom ili metrom, a još manje taksijem. Išao je uvek peške, a za dalje operacije upotrebljavao je automobil organizacije, čiji je šofer jedan stari odani vojnik. Nekoliko odanih generala bi ga pratilo na svakom koraku.
Odmah po nestanku bilo je jasno da je otmicu organizovala OGPU, nesrećni slučaj je isključen, general je kod sebe imao legitimacije, a kako je policija pretražila sve bolnice, sanatorijume i klinike bilo je jasno da nije tu. Bekstvo je isključeno, bio je poznat kao izuzetno pošten čovek, odan svojoj misiji i veoma vezan za svoju porodicu za koju je i živeo. Onoga dana kada je pošao na pomen nije imao kod sebe nikakvu veću sumu novca. Samoubistvo je isključeno. Ostala je kao jedna moguća opcija organizovana otmica. Navodi se da je Kutepov oprezan ali i veoma jak čovek, te sumnjaju da je otet prevarom a ne silom. Smatra se da je u pitanju izdaja. Da ga je neko od poverenja namamio u automobil a da je potom hloroformisan, vezan i odnet. Agenti OGPU imali su mogućnost da generala Kutepova u nedelju po podne prenesu preko granice pre nego što je podignuta uzbuna.
Na generalovo mesto odmah je određen general Miler koji je odmah dao sledeću izjavu: “Svaka mogućnost bekstva je isključena, Kutepov nije imao novca kod sebe, oženio se pre nekoliko godina i imao je sina od pet godina, koga je obožavao, a bio je i nežan muž. Ostaje hipoteza otmice, otmice prevarom“.
STALjINOV PLAN ZA OTMICU KUTEPOVA
U kabinetu Vječeslava Rudolfoviča Menžinskog sedeli su Staljin i general Artuzov. Tema je bio vođa bele emigracije, general Kutepov. Teško je opisati mržnju koju je Staljin osećao prema Kutepovu, doslednom, odgovornom i dužnosti lojalnom lideru beloemigracije koga su sovjeti nazivali “General – dželatom“ dajući mu često uloge u “crvenim“ satiričnim horor pričama. Pošto im je zadavao mnogo problema, odlučili su da ga likvidiraju. Naravno, plan je bio da najpre bude otet, deportovan u Moskvu, mučen, ispitivan, javno osuđen a tek nakon toga pogubljen. Prvobitno, zadatak su poverili bivšem carskom pukovniku Popovu koji je preko poznanstva sa Italijanom Di Roberom trebalo da se približi Kutepovu. Italijan je, međutim, shvatio o čemu je reč i na vreme upozorio Kutepova šta mu se sprema, pa se on distancirao od Popova. Tada je Staljin promenio plan, Kutepov je otet od strane agenata sovjetske obaveštajne službe kojom su rukovodili šef Prvog odeljenja OGPU Jakov Serebrianski i zamenik šefa Odeljenja za kontraobaveštajne poslove OGPU Sergej Puzitski. Oni su odlučili da pošalju grupu izvršilaca koju je predvodio Mustafa Golubić.
U Istorijskom arhivu Beograda posle 50 godina otvoren je dosije jednog od najpoznatijih svetskih špijuna Mustafe Golubića (1891-1941). Reč je o saslušanjima Gestapoa iz kojih se jasno vidi da je Golubić streljan zbog “ilegalnog pribavljanja i trgovine putnim ispravama“. Mustafa je uhapšen nakon dva dana od diverzije u skladištu u Smederevu, gde su on i Mate Vidaković 5. juna 1941. godine uništili municiju koju su Nemci uskladištili u Smederevskoj tvrđavi. Tada je strahovita eksplozija ubila preko 2500 ljudi, a ranila više hiljada. Grad Smederevo je bio potpuno uništen. Iz dokumenata se jasno vidi da je Mustafa Golubić u vreme otmice Kutepova zaista boravio u Parizu. Ta činjenica samo potkrepljuje priču da je Kutepov, posle smrti Velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i generala Vrangela, postao najveći neprijatelj Sovjetske Rusije, pogotovo jer je uveliko pravio plan napada na Moskvu posle donacije od sedam miliona franaka od Francuza.
„SIGURNA KUĆA“ ZA UBICE GENERALA KUTEPOVA
Posle privođenja sovjetskom ambasadora u Parizu g.Dovglaevskog u policiju zbog sumnje da su otmičari boravili između ostalog i u sovjetskoj ambasadi usledila je oštra reakcija zvanične Moskve. Nastupila je najpre zategnutost u francusko-ruskim odnosima. List “Izvestija“ opominje Francusku, da ne preduzima akcije koje ne bi bile u skladu sa normalnim diplomatskim odnosima a koje bi imale “provokatorski“ karakter. Iz Moskve se tvrdi da se stvara utisak kao da Francuska traži neki povod za prekid diplomatskih odnosa sa Sovjetskom Rusijom.
Sovjetski ambasador g.Dovgalevski posetio je glavnog sekretara francuskog ministarstva spoljnih poslova i skrenuo mu pažnju da se vodi ozbiljna kampanja koju je otpočela francuska štampa i štampa beloemigracije protiv sovjetske vlade i sovjetske ambasade u Parizu. Napomenuo je postojanje indicija da ROVS sprema nasilnu akciju i napad na sovjetsku ambasadu podstaknut simpatijama francuske štampe.
GROB BEZ TELA
Veo tajne nad nestankom Kutepova i danas stoji. Po prvoj verziji priča se da je general Kutepov preminuo od srčanog udara na brodu koji je putovao iz Marseja u Novorosijsk. Pretpostavka je da je napad izazvala velika doza morfina.
Prema memoarima P.A.Sudoplatova, Kutjepov je uhapšen na ulicama Pariza, od strane tri člana OGPU, obučenih u policijske uniforme, pod izgovorom provere dokumenata. Prisiljen da sedne s njima u automobil, general se suprostavio fizički i posle toga usledio je ubod nožem nakon čega mu je ubrizgana jača doza morfina kojom je predoziran. Navodno rana, ali i posledice morfina razlog su smrti koja je nastupila posle srčanog udara. Nakon toga je Kutepov sahranjen u vrtu jedne privatne kuće koja je pripadala jednom od ilegalnih sovjetskih imigranata u predgrađu Pariza.
U prilog tome govori Svatoslav Ribas u svom romanu “Kutepov“, koji tvrdi da je Kutepov tajno sahranjen u bašti jedne privatne kuće u Parizu koja je bila u vlasništvu jednog od sovjetskih ilegalaca. Izvor ove informacije je Moris Oneglija pripadnik francuske komunističke partije koji je bolestan od raka u terminalnoj fazi olakšao dušu poverivši informaciju francuskom istoričaru Žanu Elenštajnu po kojoj je njegov rođeni brat u toku otmice ubo nožem Kutepova jer je pružio žestok otpor. Kutepoljevo telo je nakon toga rastvoreno u koncentrovanoj kiselini i sahranjeno u jednoj garaži u kojoj je bila iskopana rupa. Sada se na tom mestu nalazi novosazidana zgrada velikih dimenzija.
Prema drugoj verziji, iznetoj od strane otmičara Jovana Vlasova iznete u knjizi“ Vatreni krst“, Kutjepov je preodeven u ženu odveden u Moskvu.
Kako god bilo, smrt Kutepova i dalje ostaje državna tajna.
Tekst je odlomak iz knjige u nastajanju POSLEDNjA RUSKA ZIMA, Tamni vilajet ruskog Beograda autora Gorana Stefanovića.
