Smrt fašizmu – tačno 75 godina od bitke na Sutjesci (1)

Borba Davida i Golijata – 127.000 Nemaca i saradnika na 18.000 partizana

Narod koji ne poštuje svoju prošlost, nema pravo na svoju budućnost. Ovaj tekst je istraživanje o najkrvavijem boju tokom Drugog svetskog rata na prostorima Jugoslavije. Opis bitke i svedočanstva nisu ideološki obojeni, već nastoje da oslikaju ljudsku dramu.  Oko 127.000 vojnika Hitlerovog Rajha, sa saveznicima – ustašama, Bugarima i Italijanima, u kanjonu Sutjeske i Zelenogore, okružilo je Glavni štab NOVJ sa 18.000 vojnika i oko 3.500 ranjenika i civila. Herojski, stradalo je 7.543 boraca.

Izgladneli partizani, pritisnuti bolestima (tifus), uz nadčovečansku snagu, pokazali su šta znači boriti se za slobodu i ideale. A kao što se može viditi u foto-galeriji, mnogi od boraca su bili dečaci. Pored toga što je tačno 75 godina od proboja fašističkog obruča, povod za pisanje teksta su i fotografije jedanestogodnišnjeg dečaka, kojeg zarobljavaju nemački vojnici.

Ovakvo, dramatično sećanje,  na 75 godina od bitke, mora da postoji kao još jedno svedočanstvo. Nažalost, obrazovni sistemi u zemljama bivše Jugoslavije izbrisali su mnoge lekcije o tome, kako se ovaj narod herojski borio protiv fašizma. Nastavni planovi istorije osnovnih i srednjih škola u Srbiji, Bosni i Hercegovini I Hrvatskoj potpuno su zanemarili ili zaboravili stradanje hiljada ljudi na Sutjesci. Uglavnom, čitav Drugi svetski rat se svodi na dve do tri lekcije. U šturom gradivu deformisanog obrazovnog sistema, tek u jednoj rečenici se spomene Bitka na Sutjesci. Ovim tekstom, svedočanstvima boraca, foto-galerijom, čuva se od zaborava gorostasni deo naše istorije, gde su mahom mladi ljudi dali svoje živote u borbi protiv fašizma i za slobodu pokoljenja koja dolaze.

 

ŠTO TO HUČI SUTJESKA…

Bitka na Sutjesci, Peta neprijateljska ofanziva ili Operacija „Švarc“ (Crno), koja se vodila od 15. maja do 15. juna 1943. godine na tromđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije po razmerama, karakteru, ali i ishodu, odlučujuća je za partizansku borbu u Jugoslaviji.

Glavnica partizanske vojska, ispostaviće se, neobaveštena o namerama fašista, slabo naoružana, opterećena sa 3.500 ranjenika, gladna, iscrpljena od velike Bitke na Neretvi uspela je, i pored ogromnih gubitaka i stradanja da se probije iz neprijateljskih obruča i izbegne uništavanje.

Ovo je bitka na život i smrt, epskih razmera gde su partizani izdržali natčovečanske napore, a požrtvovanje, istrajnost, hrabrost partizanske vojske danas deluju i nestvarno i zastrašujuće. Danas se, istina, o partizanskoj borbi protiv fašista malo govori ili piše… A ljudske drame i tragedije su, ko zna zašto, gotovo zaboravljene.

Oko sebe sam slušao ovaj razgovor i doslovce ga zapisao.

– Božju mu majku, hoće li buduća pokolenja umeti da cene ove naše muke?

– Žderi tu travurinu i ne misli šta će neko posle tebe misliti o nama i tvom herojstvu. Misliš li ti da si sada neki vajni heroj zato što ti je stomak prazan, a noge izranjavane? Daleko si ti, druže moj, od herojstva.

– Pa zar ovo nije herojstvo što mi sada podnosimo za buduća pokolenja.

– Ded ne sviraj, nećemo valjda da budemo „solunci“?!

– O majku mu božju kakvo „solunstvo“. Pa ne bijem se ja ovde za Vladu Mitića, za Bajlonija i Milana Stojadinovića. Šta će meni „solunci“. Ne mastim ja ovde dupe kralju Aleksandru.

– A šta ti hoćeš? Da ti valjda neko podigne spomenik pa da te ljudi obilaze kao „na ćabu“. Pravi heroj nije nikada bio svestan da čini herojska dela. Oni koji će ostati za nama sudiće o našem delu.

Vjeko Afrić*

Klanci Sutjeske bili su klanica i kolevka partizanske borbe, iz čijih je gudura i bespuća glavnina snaga Titove vojske izašla ranjena i gotovo razbijena, ali ne i poražena.

Neposredni komandant fašističkih snaga u operaciji „Švarc“, general potpukovnik Rudolf Liters, nekoliko dana po završetku operacije, zapisao je da je „tok borbi pokazao da su komunisticke snage pod Titovom komandom odlično organizovane, vešto vođene i da raspolažu borbenim moralom koji izaziva čudjenje, da im je komandovanje bilo izvanredno dinamično…“

„Uvek im je polazilo za rukom da izjednače svoj nedostatak teškog naoružanja i da, koristeći se mrakom, maglom i kišom, dođu do odstojanja bliske borbe – prsa u prsa – pri čemu su se pokazali kao fanatični, krajnje uporni, dobri borci, koji odlično poznaju planinsko zemljište“, zapisao je Liters, odajući tako počast Titovoj vojsci, ali i tražeći opravdanja za neuspelu dugo pripremanu ofanzivu, u kojoj je gotovo sve bilo na strani fašističke sile.

U prvoj polovini marta general Aleksandar Ler napravio je plan Operacije „Švarc“. Adolf Hitler ga je 31. marta odobrio polazeći od toga da „posle uništenja Titove komunističke države treba pristupiti uništenju organizacija i oružanih snaga nacionalnog srpstva pod komandom Draže Mihailovića, da bi se obezbedila pozadina u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkan“.

Za operaciju „Švarc“ angažovano je sedam ojačanih divizija sa oko 127.000 vojnika, koje je podržavalo sedam do osam pukova artiljerije, nekoliko tenskovskih bataljona i oko 160 izviđačkih i borbenih aviona.

Nasuprot njih operativna grupa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije imala je oko 18.000 boraca, uz koje se nalazilo oko 3.500 ranjenika. Sama Sedma SS divizija „Princ Eugen“ sa nešto više od 20.000 vojnika, bila je jača od glavnine snaga NOVJ.

Telegramom br. 3860 koji je 14. marta u 19:40 upućen Prvoj brdskoj diviziji, tačno u ponoć počela je operacija „Švarc“. Nastupanje fašističkih snaga kod Bijelog Polja, Mojkovca i Kolašina u Vrhovnom štabu je, u prvi mah, ocenjeno kao jači napad neprijatelja i Josip Broz je uveren da je reč tek o jakom nemačkom napadu. Ubrzo će uvideti da je pogrešio.

 

Terzić kaže da je Nemcima cilj izbijanje na Jadransko more, kako bi sprečili savezničku invaziju: Đido veli da im je osnovni cilj da nas unište“.

Vladimir Dedijer, istoričar*

 

U toku prvih dana operacije „Švarc“ Nemci su uspeli da povežu jedinice na veoma dugačkom frontu i da, osloncem na italijanske garnizone u Pljevljima, Bijelom Polju, Kolašinu, Podgirici i Nikšiću, organizuju široki obruč oko snaga NOV u Sandžaku i Crnoj Gori.

 

„Neprijatelj je težio da spreči prodor naših snaga na istok i jugoistok i da otpočne operativno okruženje, dok su naše snage nastojale da, u duhu ranijeg plana, prodru u Srbiju.“

Peko Dapčević, narodni heroj*

 

Uskoro postaju jasne namere okupatorske vojske, ali i snaga kojom će fašisti udariti na glavnicu partizanskih snaga. „Neprijateljaska akcija ima karakter ofanzive“, javlja 17. maja Vrhovnom štabu Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije.

Josip Broz je 18. maja odlučuje da odustane od prodora u Srbiju, sve jedinice i ranjenike, pod udarima nadmoćnog neprijatelja vraća na zapad, u Bosnu. Broz se tako nada brzom izlasku iz obruča. Tokom 21. maja Nemci si potisnuli delove Druge proleterske i Prve majevačke brigade. Nemačka 118. Lovačka divizija izbila je do Tare i Pive i sa 13. domobranskom pukovnijom izbila nadomak Čelebića. Naredna dva dana traju teške bitke zapadno od Čelebića. Jedinice 118. divizije su zaustavljene i uz velike gubitke potisnute prema Foči, na liniju Trovrh-Zlatni bor.

Na svim ostalim odsecima fašisti napreduju: preko planine Sinjajevine prodirala je prema Durmitoru, u širokom frontu, nemačka 1. Brdska divizija, na pravcu Nikšić-Šavnik i Gacko-Pivska Župa. Jedinice 3. Udarne divizije ulazile su u žestoke borbe sa snagama SS „Princ Eugen“ divizije, iz Sandžaka su napredovale nemačko-italijanske trupe, dok je nemačka borbena grupa „Ludwiger“ (nemački i bugarski puk) nastupajući iz doline Lima potiskivala 3. Proletersku sandžačku brigadu prema reci Tari.

Vrhovni štab je još 20. maja napustio Đurđevića Taru i premestio se kod Crnog jezera, u podnožje Durmitora. Tu se se zadržali do 28. maja, kada je u Vrhovni štab stigla prva šestočlana engleska Vojna misija.

Zbog neuspeha na frontu kod Foče, uz prodor neprijatelja na svim frontovima Vrhovni štab je prisiljen da traži novi izlaz iz sve jačeg obruča. U Vrhovnom štabu 26. maja su i komandanti Prve i Druge proleterske divizije Koča Popović i Peko Dapčević, koji vrhovnom komandantu podnose raport o stanju na frontovima. Tito donosi odluku da se cela grupacija, sa glavnom bolnicom, usmeri za proboj preko Pive, Vučeva i Sutjeske.

„Pivu smo prešli preko visećeg mosta, po danu i pod paljbom neprijateljske artiljerije i avijacije koja je neprekidno tukla kolone i sa jedne i sa druge strane reke, kao i sam viseći most, nanoseći nam velike ljudske gubitke. Krećemo uz Vučev bez vode, bez hrane opet pod ubistvenom artiljerijskom i avionskom vatrom. Put nam obeležavaju poginuli borci. U pokretu smo preko 20 časova. Zastoji i odmori su kratki. Sunce prži. Goran Kovačić je uz mene. U toku jednog kratkog predaha, posle napornog pešačenja uzbrdo, na izmaku snage glasno maštamo o kapi vode“.

Vlado Zečević, sveštenik SPC*

 

Nemačka 118. Divizija poslednjih dana maja uporno pokušava da ovlada Vučevom i zatvori prilaze kanjonu Pive kod Kruševa i Mratinja.

 

„Negdje sa pivske planine počinje artiljerija. Dan sunčan, mi kao na dlanu. Goli krš, nisko grmlje, zeleni drenovi. Tifusari idu ravnodušno: Druže, ima li šta da se jede?“

Dr Irina Knežević*

 

Podržavani artiljerijom i avijacijom 29. maja Nemci uspevaju da izbiju na Vučevo, kada su posle krvavih borbi uspeli da potisnu iznurenu i desetkovanu Prvu Majevačku brigadu. Na krvavo Vučevo izbijaju bataljoni Šeste Istočnobosanske brigade, kao i ostaci Majevačke brigade i Nemci su do noći zbačeni sa Vučeva. Vučevo, pusta visoravan između Pive i Sutjeske, ostala je u rukama partizanskih jedinica i poslužiće kao operativna osnova u daljem probijanju iz obruča preko Sutjeske i Zelengore. Ta krvava bitka za Vučevo, pokazaće se kao presudna za celu ofanzivu.

 

„Počinje kiša. Noć. Odmor pored neke, navodno, „baterije“. Topove ne vidim. Ujutru čekamo. Donose Nuriju Pozderca. Ranjen je dan pre na Vučevu, od aviona. Bez svijesti je. Naređenje Milutina da se spase po svaku cenu. Tu je i Papo. Nurija umire nakon jednog sata. Njegov sin, dječak svojih 17-18 godina plače: Babo, moj babo. Čudno. Sahranjujemo ga na jednom vrhu.

Dr Irina Knežević*

 

Treba žuriti, treba se probiti, treba što pre stići do mesta gde nas preporođena čeka osveta. Kolona ide postojano i čvrsto.

Vjeko Afrić

Nemci su sada nastojali da čvrsto zatvore čitavu dolinu Sutjeske. Naređenje je da se sa svim snagama zaposedne položaj u dolini reke i po svaku cenu spreči prodor partizana preko reke. Već 2. juna kod Mratinja žestoko se sukobila Sedma krajiška, Deseta hercegovačka i Četvrta proleterska sa snagama „Princ Eugen“ divizije. Teško je stradala Deseta hercegovačka brigada  na padinama Bioča i Magliča. Primorani su na povlačenje. Ponovo je zapretila opasnost da Nemci izbiju na Mratinje.

Već 3. juna u kanjonu Pive Vrhovni štab je uvideo da je položaj grupacije NOV sa bolnicom „vanredno težak“ ne samo zbog izvlačenja i spasavanja ranjenika već i samih jedinica, koje teško stradaju u borbama sa nadmoćnim neprijateljem, koji neprekidno dobija sveže snage.

“Trupe se hrane svežim mesom, kobasicama, ranim povrćem i redovno dobijaju specijalno sledovanje – čokolade, sušeno voće, omot koncentrata šećera i vitamin”

Iz izveštaja intendanta 369. divizije*

Vrhovni štab donosi odluku da se partizanske snage podele. Prva i Druga proleterska sa Vrhovnim štabom ide preko Sutjeske. Treća udarna i Sedma banijska divizija da se, sa preko dve hiljade ranjenika i tifusara probiju u Sandžak. Ova odluka pokazaće se kobnom za stotine, pa i hiljade ranjenika i tifusara. Partzane pored neprijatelja, kose tifus, glad, a danak u krvi uzima i reka.

 

„Nedaleko od nas, na 20-30 metara, nalazio se panj prečnika oko jednog metra. Oko njega je bilo nekoliko naših ranjenika. Najednom se moj partner, takođe, zagleda u taj panj, skoči na noge, zgrabi svoju porciju i potrča ka njemu. U prvi mah nije mi bilo jasno čemu sve to. Zapitam kolegu šta je po sredi, a on mi pokazujući na panj, sa čuđenjem odgovori: „Zar ne vidiš kazan, za koji minut će gulaš biti gotov!“

Dr Ivo Hirlinger*

 

Ispred nas, na nekoliko stotina meta hučala je Sutjeska – krvava, hladna i gladna. I ona je tražila žrtve. Za snažnijeg i zdravog čoveka Sutjeska ne bi ništa predstavljala. Međutim, za pešake-ranjenike, koji već četiri dana hleba nisu okusili, predstavaljala je ozbiljnu prepreku. Gazili smo vodu do pojasa, a neki  i do grudi. Čvrsto smo se držali da bi odoleli snazi vode. Prvi je prešao, a za njim i drugi i tako redom. Ali Sutjeska je kod gaza bila brza kao vihor i za tren oka iz lanca iščupala i odnela jednog druga. Videli smo – glavom je lupio o stenu koja je iz reke virila;voda se zacrvenela…Kolona je za momenat stala. Ubrzo, ponovo uspostavljamo lanac, ali se i on kida. Sutjeska je odnosila i gutala umorna, iscrpena i izgladnela tela naših drugova.

Radomir Burić*

 

Na desnom krilu trećeg bataljona četa je napadala na jako pošumljen neprijateljski položaj. Kosu smo zasuli ručnim bombama i puškomitraljeskom vatrom i već počeli ovlađivati nemačkim položajem kad osjetih jak vreo udarac preko grla. Krv me poprska po bluzi, a poteče i iz usta. Nijesam mogao da progovorim. Kuršum mi je prošao kroz vrat i dušnik. Pritrča Stanko Begović i još neki, ali im ja dadoh znak rukom da idu za četom. Međutim, vidjeći da povraćam krv, dvojica od njih me odvukoše, na šatorskom krilu prema nekoj usamljenoj kući sela Miloševića. Tamo nađosmo jednog borca. Drugovi ga prekorevaju što nije na položaju. Zovu ga da odmah ide za njima. On odbija – čeka dok se spremi ručak. A kuća pusta. Tek tada smo shvatili da je to tifusar.

Boško Brajović*

 

U istoj grupi ranjenika primetim: uza samo drvo, sedi mlada devojka. Mrtva. Smeđe, malo raščupane kose, rasturene delimično po licu. Iz grudi proviruje krvlju natopljena neka šarena marama. U desnoj ruci drži ćvrsto kašiku, a ispred nje porcija lako izvrnuta i puna zemlje. Videla sam raskomadanog „profesora“ i puno pogibija, ali ova slika me je upečatljivo potresla. U živom sećanju mi je i danas i sivo drvo na koje je jednim delom naslonjena devojka, i šarena košuljica krvava, i crna sveža zemlja u sjajnoj porciji, koja blista na suncu, jer je marljiva ruka devojke i u najtežim momentima našla vremena da je očisti i da joj zablista.

Dr Saša Božović*

 

U potrazi za izlazom iz obruča, podeljene snage pokušavaju prodor, ali bezuspešno. Golgota u kanjonu Sutjeske kao da tek počinje. Partizanska vojska nalazi se pred slomom.Prva i Druga ne uspevaju da se probiju, prvi ne mogu preko Sutjeske, dok drugi ne izbijaju na Košur.Ginu na svakom koraku. „Od 65 drugova s kojima sam došao na položaj, ostalo je svega dvadeset. Naredne noći poslao sam izveštaj da su pogunula još trojica. Sada nas je svega 17!“, izveštava komandir čete Druge proleterske divizije.

Obruči se stvaraju na svakom koraku. Partizanske jedinice jedva izmiču uskim koridorom. Danima ih štiti Dalmatinska brigada. Na početku Bitke na Sutjesci imali su 1.602 borca, na kraju manje od 900. Na Sutjesci ih je palo 715.

 

„Kao rukovodilac te divizije lično sam doživeo nekoliko slučajeva kad su borci Devete dalmatinske divizije, noseći na leđima ranjenike preko Prenja, umiralo pod nosilima…Od napora, gladi, iscrpljenosti…padali su mrtvi spasavajući ranjenog druga.“

Vicko Krstulović*

 

Za vrijeme vrlo krvavih borbi koje vodila Treća dalmatinska brigada na sektoru Kočerina i Širokog Brijega,naši borci zaplijenili su poštu koja je bila poslata iz Širokog Brijega za Mostar. U toj pošti našli smo, između ostalog, i pismo koje je gvardijan – starješina zloglasnog fratarskog samostana na Širokom Brijegu – uputio poglavniku NDH Paveliću. On mu je u tom pismu vrlo opšino pisao o partizanima, o njihovim borbama, o narodnom ustanku u Dalmaciji i mobilizaciji hiljada Dalmatinaca koji dolaze u srpske i crnogorske brigade, pak u vezi s tim predlaže Paveliću da se što hitnije napravi plan temeljitog raseljavanja naroda Dalmacije u istočnu Bosnu i ostale dijelove NDH i upozorava ga „da nigdje ne bi smjela biti – tri Dalmatinca zajedno – jer ukoliko se to ne uradi, Dalmatinci će „kao izrodi hrvatskog naroda“ dovesti do propasti NDH.

Vicko Krstulović*

 

U proboju 9. jula bio je i Josip Broz. Nemačka  avijacija imala je tog dana tridesetak borbenih letova.

 

 

„Ja sam se zaklonio iza jedne bukve: kad je bomba tresnula kraj mene i kad me je obavio mrak, učinilo ni je za trenutak da sam pogunuo. Moj pas Luks koji mi je telom pokrio glavu, bio je raskomadan.“

Josip Broz

 

Tito je ranjen u ruku, a tu su kod Milinklada poginuli njegov pratilac Đuro Vujović i član britanske vojne misije kapetan Bil Stjuart.

 

“Noge mi klecaju i drhte. Moj konj, isto zatrpan zemljom, izdiše. Sav je ranjav. Iz njega se krv razlila po meni, to je ono toplo što sam osetila, jer ja nisam ranjena. S druge strane bolničarka Dragica Dalmatinka leži na zemlji bleda kao smrt. Pritrčim joj… „Ranjena sam doktorice, u trbuh“. Uplašeno izgovara „u trbuh“ . Kako i ne bi bila uplašena? Mlada je , vrlo mlada, a toliko puta je čula od nas lekara šta znači trbušna povreda, a pogotovu u ovakvoj situaciji. Previjam je i tešim. Pričam nešto, a i sama ne verujem u istinu. Ona me drži za ruku, prvo čvrsto, zatim joj ruka labavi. Vrlo brzo je izdahnula.

Pogledam naviše prema stazi gde je bio Vrhovni štab. Pretrnem. Pošla bih gore, ali ne mogu. Ne znam šta mislim, ali očekujem nešto veliko, strašno. Znam da je negde tu bio i drug Tito. Istovremeno ugledam ga. Samo glavu. Malo namršten i bled. Živ je. Okuražih se i pođoh prema njima. Drugovi se razmakoše i vidim drugu Titu ruka maramom obavijena. Zastala sam, a jedan nepoznati drug mi priđe i kaže mi:“Ranjen je samo u ruku. Dobro smo prošli. Ima i mrtvih”!

Dr Saša Božović*

 

Jedinice NOV i ranjenici sabijeni su sada na 35 kilometara od kanjona Pive, do vrhova Zelengore. Potpuni slom kao da je neizbežan. Komandant Liters je u to uveren. On 10. juna naređuje:“Nijedan čovek sposoban da nosi oružje ne sme živ napustiti obruč“.

Međutim Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije, ispostaviće se bez odobrenja Vrhovnog štaba, donosi odluku koja je odlučiti ishod Bitke na Sutjesci. Koča je odlučio da pokuša proboj preko Balinovaca. U zoru 10. juna Prva proleterska gladna, izranjavana i iscrpljena stala je u jednu vrstu. Ušančeni, čekaju ih dva bataljona 369. Legionarske divizije.

„Danilo Lekić je komandovao: Prva proleterska – Juriš!!!“. I, verovatno, ja mislim da je to jedini put kada je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju, Prvi put, svi…Samo ideš… Fanatično napred. U magnovenju sam video ranjenog druga kako puca u sebe.Neće da ostane kao ranjenik. Izleteli smo iz te šume i samo trčali, nezadrživo trčaći… I naš stalni povik, više krik svih nas:“Juriš proleteri! Juriš…Samo juriš… Znamo da nemamo kuda osim – napred. Mora da smo izgledalo strašni, iz te šume, zarasli i neobrijani, izgladneli i iscrpljeni i izmučeni… Samo trčiš, i taj žuti rov sve bolje vidiš: Nemce koji tu leže, njihove „šarce“… Nemci pucaju, ali mi nadiremo:jedan Nemac, vidim,podiže se da pobegne.Sećam se te slike:nemački oficir iz pištolja puca u njega, puca u svoje vojnike. Ne da im da beže.Uzalud, razbili smo Nemce, da ne znam ni kako…Činilo se da ćemo zubima da ih pokoljemo. To je taj Balinovac.

Antonije Isaković, književnik

 

Nemački komandant snaga na Balkanu Aleksandar Ler za ovaj udar kasnije će reći:“Jedan besni napad partizana,koji je pogodio dva bataljona 369. divizije probio je i ovaj front…“.

Koča Vrhovnom štabu odmah javlja da je obruč probijen da za Prvom proleterskom odmah krenu i ostale snage, ali iz Vrhovnog štaba stiže depeša:“Mi nećemo dolaziti kod vas, niti nameravamo da krećemo u vašem pravcu“.

Posle uništenja Titove vojske, treba pristupiti uništenju oružanih snaga Draže Mihailovića, da bi se obezbedila pozadina u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkan.

Aleksandar Ler

Pribijen sa svih strana Broz ubrzo uviđa grešku i kreće za Prvom proleterskom, jer drugog izlaska iz obruča nije imao. Vrhovni komandant nije u prvi mah mogao da prihvati da je Koča na svoju ruku doneo odluku o proboju obruča. Zameraće mu kasnije da je pobegao, ostavio drugove, ali su brocI znali da je ta odluka bila spasonosna. Za Prvom proleterskom krenule su  Druga proleterska i Sedma banijska divizija.

Nemci su po svaku cenu nastojali da zatvore uzak prolaz prema Zelengori, partizani da ga održe. Na jednoj strani koridora, na Košuru od četa Druge proleterske preživelo je svega devet boraca.

Na drugoj strani prevoja, na Ljubinom grobu Druga četa trećeg bataljona Četvrte crnogorske proleterske brigade šalje poruku Vrhovnom štabu:“ Dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucanje naših pušaka Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera.“

„Evo ih na pedeset metara. Nadmoćniji su, ima ih masa, svaki je već pripremio bombu. Neki od nas pritegao mitraljez, neki pušku. Sada nam stoje na mušicama. Zašto komandir ne daje znak pištaljkom? Vidimo i čujemo njihove oficire kako pozadi streljačkog stroja zajapurenih glava, razmahani viču:“forverc, forverc!!!“Dvojica od njih drže na lancu po jednog razjarenog vučjaka, koji su nas, izgleda opazili prije svojih gospodara. Možda je baš onaj veliki preksinoć iskidao ona naša tri sirota tifusara u jednoj vrtači, pa se ostrvio – mlatara Švabom kao torbicom.

– E, vala ću prvo njega…gunđa moj pomoćnik Injac. Njegovu pretnju prekide zvuk pištaljke, koji odmah utonu u prasak naših mitraljeza i pušaka, uz naš poklič – Ura!!! Nastao je takav lom i graja, da se meni samom učini da nas na Ljubinom grobu ima triput više““

 ———–

 „Ovi avioni nisu na prvi pogled toliko opasni, pa ipak, u prvom naletu teško raniše zamjenika komandanta Vojina Katnića i Pavla Janjevića, komesara. I ovog puta su bili skupa. Rođeni su u istom selu, vršnjaci su. Pavle je postao profesor, a Vojin je bio zemljoradnik. Od prvog dana ustanka stalno su zajedno, bili su u pravom smislu drugovi, pa eto skupa su od jedne bombe ranjeni. Katnić kroz stomak i skršena mu lijeva ruka, Pavle na dvanaest mjesta, ali izgleda da bi prebolio kada bi bilo mogućnosti za liječenje.

– Ubij me Vojo!

-Anu, ti mene Pajo! Ti ćeš preboljeti, pa me okaj!

Tišina. Vojo grčevito steže usne i zube, između kojih se pokaza krvava pjena. Pavle izvadi pištolj iz futrole. To isto uradi i Vojo…

Veselin Bilanović*

 

Pošto je Prva proleterska probila obruč na Balinovcu i dok su trajale krvave borbe na Vučevu i Ljubinom grobu fašisti su uspeli da zatvore obruč između glavnine snaga NOVJ i Treće divizije, na čijem čelu je Sava Kovačević. Treća divizija nije mogla da forsira Taru, Nemci su čvrsto držali suprotnu obalu. Radio vezom Milovan Đilas 7. juna od Josipa Broza traži odobrenje da posakrivaju teške ranjenike i da krenu za njegovom grupacijom, jer se Treća divizija sa ranjenicima ne može probiti iz obruča. Dva dana čekaju odgovor:“ Ne možemo ih ostaviti. Ni kao generalni sekretar, ni kao vrhovni komandant, ni kao čovjek ne mogu donijeti takvu odluku“, odgovara Broz.

Ipak, teški ranjenici su ostavljeni, po vrtačama, pećinama, gudurama da nemoćni čekaju svirepu smrt.

 

 

„Stadoh zbunjen. Osvrnuh se prema ranjenicima koji su mi dovikivali, pokazivali rukama i pogledima nekuda kroz sjenovitu šumu kuda sam prošao. Spazih Njemce. Nisu daleko. Do njih nema ni tridesetak koraka. Razvijeni su u streljački stroj. Tek tada nesta moje gluvoće. Sad jasno čujem eksplozije bombe i reske rafale mašinki. Njemci hladnokrvno, metdično ubijaju. Niko od naših ranjenika ne pokušava da se skloni. Oni to ne mogu. Svi su nepokretni. Ostaje im samo jedno, da uskrate Njemcima zadovoljstvo ubijanja, pa se sami ubijaju pretežno bombama. Pred očima mi se magli. Njemci me lako mogu vidjeti. Zašto u mene ne pucaju. Ja sam jedini na nogama od ovih koje imaju pred sobom. Zar to ne vide. Učinilo mi se da neko ponavlja:“Skloni se!“, „Bježi odavde!“. Da li su to bili povici prisebnijih ili moji unutarnji krici, nikad neću saznati. Počeo sam polako da uzmičem.

– Ubij me druže!

– Druže ne ostavljaj me fašistima.

– Idi za našima, druže komesare. Bježi!

-Zdravo drugovi, osvetićemo vas…Da li sam to izgovorio, ili sam želio kazati.

Ljubomir Kljajić*

 

„10. juna oko 9 časova niz strminu ka mostu spuštala se, puzeći, jedna drugarica. Bila je bez obje noge. Vukla se na rukama i trupu. I ona je bila ostavljena u stijenama, ali se nije pomirila s tim, već je odlučila da ide dok može i kako može. Naredio sam kuriru da je prenese do jedne kolibice na lijevoj obali rijeke. Malo poslije nje je naišao i jedan drug iz iste grupe, koji je bio bez jedne noge. I njega smo prenijeli do kolibe. To je bila slika pred kojom čovjeku dah zastaje. Nijesu izgledali preplašeni. Rekli su samo: „Evo, mi smo došli i ići ćemo kako možemo“.

Boško Đuričković*

 

Treća divizija je u agoniji. U opštoj pogibiji Sava Kovačević donosi odluku da još jednom krenu u juriš. Ovaj put preko Sutjeske. Očajnički juriš Treće udarne divizije na ukupane, brojne i dobro naoružane nemačke položaje počeo je u zoru 13. juna. Na čelu je komandant Sava, među prvima i pada.

 

„Ujutru 13. juna dr Izidor Papo je kraj jednog drveta na Sutjesci previjao Savinog sinovca-kurira, malog Dragana Kovačevića. Kad su ga pozvali da brzo ukaže pomoć nekom drugom on je otišao da to uradi, ali kad se vratio Dragana više nije bilo… Jedna granata iz minobacača pogodila ga je i potpuno raznela. Pogibija Savina tog dana, izazvala je pometnju kod boraca. Komandu su preuzeli drugi. Ponovo se jurišalo, ali je izgubljena vera u pobedu. Počelo je izdvajanje u grupe. Više se nije moglo misliti na probijanje i izvlačenje ranjenika. Zato su 13. juna ujutru pozvani iz bolnice svi oni koji su mogli sami da se kreću, da se priključe bataljonima i grupama koje će se probijati raznim pravcima. Na osnovu ove naredne pošla je i Vjera Kovačević. Pozvala je i Stanka Martinovića koji se našao u njenoj blizini. Ali on nije hteo:“Vi idite, spasavajte se kako možete, ja neću da ostavim ranjenike“. I ostao je sa bolnicom.

Vita Cvetković*

 

Moraju napred.

 

„Dvadesetak metara iznad Save – Božo Miletić, pokošen. Bio je još živ, koprcao se u ravnini puta, ne bi li ustao. Bolničari su pokušali da ga izvuku – držim da su i oni izginuli. On je izvadio revolver i ubio se. Ja to nijesam video, zanet nečim drugim. I Strunjo je poginuo. I Moma Stanojlović – istrgao se ranje u juriš“.

Milovan Đilas*

 

Njemci su otvorili strahoviti vatru. Iz prvih rovova su bacali bombe, iz sljedećih su tukli „šarci“ i mitraljezi, a iza visova i kosa artiljerija i minobacači. Cijela prostorija između Sutjeske, Krekova, Košura i Kazana bila je odjednom pritisnuta vatrom. Ginuli su borci koji su jurišali na Njemačke rovove, a i oni što su još bili u pokretu preko Sutjeske. Prvi njemački rovovi su pregaženi i počelo se uskakati u druge. U prvom naletu palo je mnogo boraca i rukovodilaca. Među prvima je pao, pogođen u čelo, komandant divizije Sava Kovačević, koji se nalazio na čelu centra borbenog poretka.

Savo Burić*

 

Obruč je na Balinovcu probijen, ali su mnogi partizani, ranjeni i bolesni ostali u klancu Sutjeske. Spasavao se kako je ko znao I umeo.

 

Od posljednjeg previjanaj prošlo je već oko nedelju dana. Zavoji su usput poispadali, a rane ostale gole. Sam sam previjao one koje sam mogao da vidim po prsima i truhu, ali ne više bijelim zavojima, već zelenim bukovim lišćem. Za nekoliko dana rane postadoše gnijezdo smrada i crvi. Čupao sam ih i čistio bukovom grančicom tamo gdje sam ih vidio i našao. Ali odluka je pala još na Sutjesci, kada sam se odvojio od bolnice. Izdržaću i učiniću sve što mogu u toj borbi za samoodržanje.

Radomir Šćepanović*

 

Šesnaesti jun. Više za vodu niko ne pita. Sada nastupa teška glad. Bolničarki nema da nam bjeru srijemuš, lukomaču i bukovo lišće. Drugovi bi puzali po nekoliko metara da nađu neki struk te hrane ili neku kost od crknutih konja, koji su zaostali iza partizanske komore. Tako je drug Jure Martinović, tražeći hranu, našao bolničarke pobijene na gomili. Čim nam je to ispričao, drugovi su optuzali tamo, da se i sami uvere. Bolničarke su poubijane i izmrcvarene verovatno od Italijana. Među njima bila je i sestra Marka Stipića, komesara čete iz Prve dalmatinske brigade, koji je bio bez obe noge i nalazio se sa nama.

Slavko Čvoro*

 

„Brojni očevici su poslije povlačenja neprijatelja sa Sutjeske tuda prolazili i bili užasnuti svedoci strahovitih prizora. Na obalama rijeke, na stijenama i šumarcima oni su vidjeli stotine nepokopanih leševa, položenih obično u grupama od po 15 do 20, jedan pord drugog crna lica, kože odvojene od prstiju, s rupom od metka na lobanji, sa  ostacima pepela od vatre na prsima, a neke i uspravno prikovane uz debla. U samom Tentjištu oni su na jednom mjestu izbrojali 126 nosila, i u svakom ranjenik iznakažen ubodima nožem“.

Moni Finci, „Na Sutjesci“

 

Partizanske snage su, ubrzo po probijanju obruča na Balinovcu izbili na put Kalinovik – Foča, proširili koridor za proboj prema Jahorini. Nemci su zvanično 14. juna okončali operaciju „Švarc“. Na poprištu te velike bitke u bespućima, liticama klisura i kanjona, u talasima divljih reka jedinice Udarne grupe NOV ostavile su više od trećine svojih boraca. U kapitalnoj knjizi „Borci Sutjeske“ Viktota Kučana precizira se da su partizani imali 7.543 poginulih boraca – 6.946 muškaraca i 597 žena.

Fašističke snage su imale ukupno 913 poginulih 2467 ranjenih, dokse 2132 vode kao nestali. Tokom trideset dana i noći partizani su se borili protiv osam puta brojnijeg neprijatelja. Sve je bilo protiv partizana:

 

„I najedanput vidimo da se u našoj blizini pored jedne bukve mladi naš hodža klanja – moli se bogu. Tek je od pre nekoliko meseci došao u partizane i ovo mu je „najgušća“ sutuacija, pa se setio, valjda, Alaha. Obratim se Nazoru rečima: Imenjače, vidiš li šta onaj radi, sunce mu jarko! Sad samo ti kao katolik, da zatražio pomoć od boga i pape, a ja od pravoslavnih svetaca, pa da napravimo – opšte bratsko molepstvije“.

Vlado Zečević, sveštenik*

 

Mora biti da su ih bogovi čuli. Borba se nastavila.

 

 

Izvori:

• SUTJESKA – Zbornik radova Zbornik radova IZDAVAČ: Vojnoizdavački zavod JNA ‘Vojno delo’
• Borci Sutjeske – Viktor Kučan
• Sutjeska u dnevniku jednog partizana – Milosav Bojić
• Foto: http://www.kriegsberichter-archive.com

SUTRA: Sećanje preživelog ratnika Tripa Vučinića (94)