Kada iz Beograda, vozom ili autoputem krenete kroz centralnu Srbiju, put će vas, nakon nekih stotinak kilometara naneti na malo selo velikog imena – Veliko Orašje. Smešteno na ušću reka Jasenice i Velike Morave, Orašje živi životom tipične srpske varošice. Prema predanju i izvorima, ovo mesto je nastalo delimičnim raseljavanjem nekadašnjeg sela Livat, o čijem postojanju danas svedoči staro groblje, na tromeđi seoskih atara Krnjeva, Trnovča i Velikog Orašja (napušteno još sredinom 19-tog veka), kao i toponimi selište, ravorine (razvaline) i livadsko brdo[1]. Ovo selo je poznato i kao jedna od poslednjih životnih stanica Karađorđa Petrovića koji je, nekoliko poslednjih noći pred ubistvo u radovanjskom lugu, proveo upravo u Orašju, u brvnari Stojana-Coke Jovanovića. U znak zahvalnosti, Karađorđe je svom domaćinu poklonio ćilibarsku muštiklu koja se i danas čuva u Orašju, u domu porodice Stojanović.
O starini Velikog Orašja svedoče mestimične iskopine i istorijske dragocenosti, od kojih, nažalost, samo deo bude zvanično dokumentovan od strane stručnjaka, dok većina završi u rukama preprodavaca antikviteta. Tako je ostalo zapisano da je prilikom zidanja seoske crkve, tokom 1890. godine, na temeljima nekog starog i zaboravljanog hrama, pronađen sledeći natpis: 1173 leta od Hrista obnovljena – sei manastir Sveta Petka[2]. Takođe, tom prilikom je u crkvi pronađen i nadgrobni spomenik sa natpisom „Stevan, vojvoda kovinski“. Imajući u vidu broj i očuvanost istorijskih izvora vezanih za srednji vek na ovim prostorima, životopis i sudbinu vojvode Stevana, verovatno, nećemo saznati nikada. U prilog pretpostavci da se u vreme izgradnje pomenutog hrama, na teritoriji današnjeg Velikog Orašja nalazilo razvijeno naselje, govori i jedan slučajni nalaz. Naime, 2012. godine, prilikom kopanja kanala za postavljanje ograde u Železničkoj ulici br. 19. sasvim neočekivano pronađen je ženski skelet, sa izvesnom količinom nakita[3]. Odmah nakon tog događaja su pozvani policija i muzejski stručnjaci. Intervencijom arheologa, pronađeni skelet i grobni nakit su datirani u 11-12 vek. Bitno je napomenuti da su na tom potesu (poznatom kao Radićski breg), i ranije nalaženi skeleti i starine, tako da se može pretpostaviti da je dokumentovano grobno mesto samo deo nekropole.
Međutim, budući da se časopis Omaja bavi temama iz oblasti folklorne fantastike, treba napomenuti da, poput većine sela širom Srbije, ni Orašje sa svojom okolinom ne zaostaje sa brojnim pričama o priviđenjima, mitskim bićima i sadržajima koje prevazilaze okvire objašnjivog. Primera radi, u susednom Kruševu postoji legenda o vodenom biku koji je živeo u jednom bunaru, na imanju porodice Mihajlović[4]. Takođe, veliki broj priča o priviđenjima vezan je i za dva orašanska mosta (drveni i žuti), između kojih se nalazi i tema naše priče – zmajevo stablo.
Ovu priču sam čuo od nekolicine starijih meštana koji, budući da je radnja priče smeštena u 30-te godine prošlog veka, neke detalje pamte jako dobro. O zmajevom stablu je najbolje i najslikovitije pričao pokojni Dragomir Lekić, bivši železničar i darovit pripovedač, koji je imao jedva 6 ili 7 godina kada se sve ovo dešavalo. Naime, u pomenuto vreme je u Orašju, u blizini reke Jasenice, živela familija doseljenika Markovića. Nevelika ali složna, porodica je dane provodila u poljskim radovima, veselju i tuzi, živeći životom tipičnim za seosku sredinu. Jedne godine, negde oko Božića, ukućani su primetili da jedna od ćerki, najmlađa Milica, pokazuje znake iscrpljnosti, slabosti i mrzovolje. Do tada vedra, poletna i razgovorna, devojka je najednom postala pospana i povučena. Članovi porodice su prvobitno posumnjali na neku bolest. Međutim, ni orašanski lekari, ni crkvena pojanja, ni manastirski darovi a, najposle ni seoske vračare, nisu uspevali da uklone devojčino iznenadno stanje. Nakon nekih mesec dana, jedna starija žena iz komšiluka je sasvim slučajno, u zoru, primetila nekakvu plamenu buktinju kako izleće iz dela kuće u kome je spavala devojka. Nakon što je o ovome obavestila porodicu, devojčina braća su dobila zaduženje da narednih noći motre na devojčin prozor. Nekoliko večeri se nije dešavalo ništa a onda je, u zoru, jedan od braće primetio plameno-zlatnu buktinju sa ovnovskom glavom, kako izleće iz kuće i nestaje u pravcu Jaseničkog vrbaka. Braća su odmah krenula putem kojim je prikaza nestala. Po priči meštana, stvorenje je za sobom ispuštalo nekakve zlataste ljuspe, nalik ribljoj krljušti, te ga je bilo lako pratiti Nakon izvesnog vremena su se iznenadili, shvativši da se tragovi neobičnog stvora završavao u velikoj staroj vrbi, nedaleko od njihove kuće. Vrba je imala ogromnu duplju u kojoj se, po svojoj prilici, stvor skrivao. Vrativši se kući, o ovome su obavestili oca koji je, sa nekoliko muških članova familije, došao do stabla i naredio da se istog momenta spali. Grupica muškaraca je, očas posla, opkolila stablo snopovima šaše i sena i stara vrba se ubrzo pretvorila u buktinju. Kako bi bili sigurni da stvor neće da odleti, prethodno su duplju zatvorili panjevima i granama. Ubrzo pošto se vatra razgorela, začulo se i nesrećno stvorenje iz stabla.
Po rečima prisutnih a u kasnijim prepričavanjima meštana, iz stabla se čula mešavina piske i vrištanja odraslog čoveka. Nakon nekog vremena, od stabla je ostao samo poveći panj. Neki stariji ljudi u selu su govorili kako nije trebalo spaliti stablo jer je u njemu živeo zmaj, kako zmajevi štite selo od ala i gradonosnih oblaka i kako će porodicu sustići nekakva nesreća. I zaista, nedugo potom, nesrećna devojka je pala u postelju iz koje su je ubrzo ispratili na seosko groblje. Porodica je još neko vreme boravila u selu a onda nestala u vihoru Drugog svetskog rata, odselivši se negde preko Drine. Ostaci zmajevog stabla su, vremenom, počeli da dobijaju konture ljudske glave, sa jasno vidljivim obrisima lica, a priča o njemu je polagano počela da bledi, ostavši u sećanju tek nekolicine seoskih pripovedača naklonjenih neobičnim pričama.
Ukoliko prolazite jaseničkim nasipom, od žutog ka drvenom mostu, možda vam pogled privuče usamljeno vrbovo stablo neobičnog izgleda. Ne dirajte ga, to je zmajevo stablo čije oči, nalik ljudskim i dalje gledaju put Jasenice… Otprilike u mesto gde se nekada nalazila kuća nesrećne Milice.
Slučajnost ili ne, pre desetak godina tokom radova na košenju i raščišćavanju jaseničkog nasipa i okoline, jedan od radnika je, slučajno, delom traktorske kosilice zakačio i oštetio stablo. Ubrzo potom, iako odličan plivač, radnik se udavio u Velikoj Moravi.
[1] Selo Livat se više puta pominje u izvorima austrijske vladavine Srbijom od 1718 – 1739. Tako se, između ostalog, pominje i slučaj izvesnog kneza Sime “zu Livata“, koji je na jednoj sednici Administracije tužio kneza Marčića, hajdučkog kapetana iz Hasan-Pašine Palanke, zbog otimanja vinograda. D. Pavlović, Austriska vladavina u severnoj Srbiji (od 1718 – 1739), Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1901. str. 121.
[2] Darko Ivanović, Velikooraška crkva i parohija, Mesna zajednica Veliko Orašje, 2009. str. 413.
[3] Mlađan S. Cunjak, Slučajni nalaz iz Velikog Orašja kod Velike Plane, Mitološki zbornik 33, Centar za mitološke studije Srbije, Rača, 2014. str. 159-178.
[4] Ovu legendu je zabeležio istoričar Darko Ivanović u pomenutoj knjizi.
Divno je da je jedan mlad covek napisao nesto ovako! Za mene, velikog ljubitelja proze……je ovo kao dragulj u poplavi uzasnih, vulgarnih i prizemnih tema. Bravo! Podrska za Mladena Milosavljevića, da istraje u ovome sto radi….. Ovo je za mene jedno izuzetno prijatno iznenadjenje.