HIPSTER IZ LJUBOVIJE: Elita iz našeg sokaka

Hipster

Pre nekoliko godina letovao sam na Ohridskom jezeru. U zemlji koja se trenutno zove „Severna Makedonija“, ali će verovatno do kraja čitanja ovog teksta, nekoliko puta promeniti ime. Da li treba da pričam koliko sam puta od prijatelja, nakon što bi im rekao gde sam bio na moru, čuo rečenicu – To nije more, to je jezero? Putujući ka Ohridu videli smo na kolima više albanskih zastavica nego na rođendanskoj torti Hašima Tačija. Ipak, najveće iznenađenje Ohrida bio je omanji džez-klub. Usidren u starom gradu, opkoljen kafanama i diskotekama, bez ijednog prozora, ovaj ambijent je delovao kao iščupan iz brushaltera punačke striptizete iz Džordžije. Unutra nas je sačekao talas dima, gust kao u pušnici na Palama i pitanje – Ko sluša džez na letovanju?

Novu 2014. godinu ja i prijatelji smo rešili da dočekamo u maniru Mirka i Slavka – u zasedi. U to je vreme je Skadarlija, boemska četvrt, toliko skupa da Đura Jakšić ne bi danas imao za četvrt bureka, rešila da vrata svojih kafana otvori za domaću sirotinju ali tek od ponoći. A do tad je trebalo čekati. Naš „osmatrački kombi“ bio je klub, tik pored kuće poznatog pesnika. A u njemu muzika, toliko nepoznata da se mogu kladiti da je nisu znali ni muzičari koji su je napravili. Sa stanovišta melodike, set lista te večeri delovala je kao kombinacija onih melodija iz liftova i pokvarenih CD-ova koje pušta di-džej koga već 18 godina ne puštaju na EXIT. Ipak, kada je ostalo pola sata do ponoći, svetla su se upalila a ja sam se ponadao da će atmosfera Četvrtog atomskog rata od dočeka, bar na kratko prestati. Nada mi je bila uslišena, donekle. Začule su se pesme Zvonka Bogdana i Đorđa Marjanovića a na kraju je čak i Toma Zdravković uspeo da se prošvercuje. No, u čemu je bila (Bora Spužić) kvaka? Na svakih 15 sekundi vrli di-džej ubacivao je semplove iz crtanih filmova! „Cele noći lutam , ulicama pustim… ŠEFE, KOJ TI JE VRAG!?“ Ko tako kasapi Novu godinu?

Leto ove godine ostaće upamćeno po dva događaja: Slavko Banjac objavio povratnički album i Hrvatska je uzela srebro na Mundijalu u Rusiji. Što se Srba tiče, naš odnos ka sportu je paradoksalan. Smatramo ga nacionalnim simbolom a opet nikada nismo nagradili onog ko je iz Evrope doneo najviše zlata i srebra. Mislim naravno na Kristijana Golubovića. No, to nas ne sprečava da o sportu toliko pričamo da smo u stanju da ga pretvorimo u prizmu kroz koju posmatramo apsolutno sve. Navijanje finalne večeri Mundijala uspelo je, po ko zna koji put da podeli Srbiju. Sva sreća pa kvark nije pronađen u Srbiji jer tada čak ni on ne bi bio dalje nedeljiva čestica. Bilo je onih koji su smatrali da građanska Srbija navija za Hrvate dok su se klero-fašisti opredelili za Francuze. Bilo je onih koji su toliko navijali za Francuze da su Šešeljevu glavu u foto-šopu, montirali na buduće šampione, dok su pak drugi pisali tolike hvalospeve Hrvatima da bi u slučaju pobede, verovatno u parku ispred SIV-a, emitovali pornić sa Severinom.

Srbe koji patološki mrze Hrvate a obožavaju Hrvatice kojima je životni proritet da vikendima dolaze u Beograd da sa njima imaju seks, ne treba posebno analizirati. Pravi fenomen su ovi drugi. Takozvani, salonski obožavatelji Hrvatske, Albanije, koka-kole, muftije Zukorlića i Drine bez filtera. Ko su ti ljudi? Upravo oni isti koji u sred letovanja slušaju samo džez i smatraju da im je ispod časti da Novu godinu dočekaju uz išta manje od Rundeka. Svetom hodaju odvajkada. Oblače se uvek drugačije. Zvali su ih raznim imenima, a nama su trenutno poznati kao – hipsteri.

Ruku na baj-pas, originalni hipsteri jesu slušali džez. Krajem 40ih godina prošlog veka, kada je džez polako posrtao pred bržim pravcima, pojavili su se obrazovani ljudi iz urbanih sredina koji nisu hteli da budu deo mase. Za njih je Džon Vejn bio ono što je ovdašnjim hispterima danas Radoš Bajić a pupeći rokenrol –  „Mesam“ sa Borisom Bizetićem (sa Doris koja cupka u ćošku).

hipster

No, kako to biva i ta revolucija je pojela svoju decu. A potom i podrignula. Već sledeća generacija hipstera slušala je drugačiju muziku, molila se drugim boogvima i kupovala prezervative druge arome. I tako svaki sledeći put. Šta je onda ostajalo isto? Potreba za različitošću. U tom smislu, hipsteri se donekle mogu izjednačiti sa institucijom kontraša ili lokalnih namćora. Među njima ipak postoji fundamentalna razlika. Kontraši teraju kontru. I to je sve. Kad svi piju žuti sok, oni pređu na crni. Kad svi pređu na crni oni se prebace na običnu vodu jer sad ne može ni kako ja hoću. Oni ne poseduju osobinu koja je esencija modernog hipsterluka – ideju da si bolji od drugih.

Ta aristokratska predstava o sebi gura hipstere ka stvarima koje su andergraund. Ali samo dok se ne povampire i izađu iz zemlje. Hipsteri devedesetih obožavali su serijal „Star Wars-a“. Grebali noktima sve ono što je moglo da se pronađe o Dartu Vejderu i ostalim članovima Vlade. Orgazmično gutali svaki frejm filmova sa izlizanih video-kaseta. Dokle je to trajalo? Dok se pomenuta franšiza nije podnovila i postala nova korporativna zlatna ribica. Dostupna običnom čoveku. Kamiondžiji koji ni ne zna engleski i jede leskovačku gurmansku a ovamo se trti da gleda svemirske opere! Kako da ne! Modernim hipsterima „Ratovi zvezda“ ogavni su kao „Zvezde Granda“.

Treba li pominjati Bajagu? Gospodin Momčilo je nekadašnjoj „urbanoj omladini“ bio tek nešto malo prihvatljivije od Cece. Bio im je beogradska varijanta Miroslava Ilića. Zvali su ga inventarom „Winamp-a“ koji se ubacuje  u kompjuter po difoltu a čuveni vozić u koji se ljudi na svadbama hvataju, proglašavan je vrhuncem kiča i srpskom seljanom par ekselans. Šta se onda desilo? Bajaga se sa svoje strane malo umorio u prošloj deceniji, jureći Lepu Janju ribarevu kći, dok su ondašnji hipsteri dobili po koju sedu, poženili se i našli stalni posao, pa im je Bajaga najzad legao. Danas mu bukvalno pišu srceparajuće blogove u kojima do poslednjeg stiha analiziraju čak i one pesme koje je i Bajaga zaboravio da ima. Više se ne stide da priznaju da ga vole.

Slično je i sa Novakom Đokovićem. U jeku slave, kada su mu Tapovci ostvarili dečački san i pevali mu na uvce, kada je igrao kolo kod Džeja Lenoa, Novak je za hipstere bio šou biznis ikona. Čola sa reketom. Za njih on nije bio Novak već „Đovak“. Po društvenim mrežama stalno je nazivan ironičnim krajiškim oblikom svoga imena „Nolo“. Ipak, čuda se dešavaju. Godine provedene u porazima i udaljavanju od mesta broj jedan na ATP listi, uspeli su da Đovaka učine prihvatljivijim. Kad više nije bio u modi, postao je dobar. Ili je razlog taj što je postao vegan i budista?

Da se razumemo, niko ne treba da ima ništa protiv ekipe koja ne izbija iz Cetinjske, ulice koja je sa Skadarlijom paralelna ne samo geografski već i kao paralelna stvarnost. Sasvim je u redu nositi naočari sa ramom toliko debelim da to na sebe ni Kardelj ne bi stavio. Brada do pojasa ume da bude simpatična. Posebno u maju mesecu na Ravnoj Gori. Svako treba da živi kako voli. No, isto tako, hipsteri treba da puste ostatak sveta da radi to isto.

Biti različit, manjina, izuzetak – sve je to u redu, ali samo ako je ta pozicija nastala slučajno. Ne ako vam je to bio cilj od početka. Kada umetnik stvara svoje delo, on najpre oseti inspiraciju, portebu za kreacijom i onda svoje delo materijalizuje. Da li će to delo biti mejnstrim ili andergraund, on ne odlučuje. Delo spontano završi u centru, na marginama popularnosti ili najčešće negde između. Ako nešto stvarate sa predumišljajem njegovog statusa, vi vršite deformisanje svoga duha i osećaja za realnost. Isto je i sa nama koji konzumiramo svet oko sebe.

U čemu je rešenje? Nećete verovati, jednostavno je kao diplomski radovi naših političara. Uključiš recimo radio. Slušaš muziku i tek kad ti se nešto dopadne, pođeš da saznaš šta je. Ili gledaš TV. (Sećate se? To je ono plastično, u obliku kvadra, na kojem je vaša baka držala milje a vi držite bronzani kip Sinana Sakića koji je postao kul čim se smrtno razboleo). Umesto da danonoćno silujete torente, dajte šansu uredniku filmskog programa. Možda će da vas pogodi. Ukratko – radiš ono što voliš i konzumiraš sadržaje koje voliš i uopšte ne razmišljaš da li te to čini drugačijim ili istim. Nekad ispadneš čudak a nekad se rasplačeš uz „Rokija 7“. To je život.

U suprotnom, ostvariće se zlokobna opservacija benda „Mortal kombat“ sadržana u stihu:

„Hipsteri, hipsteri, biti drukčiji da bi bio isti…

Reč hipster mi pomalo zvuči kao Hitler…“

Rođen 1982. godine u Vladičinom Hanu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2007. godine. Radi kao TV i radio scenarista (Veče sa Ivanom Ivanovićem, Mali Marko zove ljude, Karavan) i kao voditelj (Šta je sPorno, Kućni savet 202, Ispod Adamovog lista). Autor nekoliko samostalnih knjiga poezije i proze (Mis mokre oči, Mačka bez jedne cipele). Dobitnik nekoliko nagrada za doprinos srpskoj satiri (VIB 2008, Nagrada za humoresku 2013, Šabačka čivija 2012). Osnivač i frontmen prvog srpskog stand up kabarea "Grbave Tange Šou". Autor i izvođač stand up programa "Prvi alchajmer zaborava nema". Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 4

2 komentara za “HIPSTER IZ LJUBOVIJE: Elita iz našeg sokaka

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh