Vremenska kapsula – Koliko su nam za 20 godina poskupeli računi

racuni

Kada bi se moglo živeti u Srbiji sa platom iz 2019, a sa cenama iz 1999, bio bi to standard. Pod uslovom da napolju ne padaju bombe, razume se.

Stan od 40 kvadratnih metara sa pogledom iskosa na deo Novog bežanijskog groblja koji tad još nije bio „useljen“ – a danas jeste – postojao je i pre dve decenije. Plate su bile male. Penzije još manje. Stereotip devedesetih, bolno tačan. A još više je bolelo ono što se dešavalo izvan stana. Trafo-stanicu na Bežanijskoj kosi gađali su bombarderi NATO. Gađali su, zapravo, šta stignu. A trebalo je živeti – u savremeno doba, to se često prevodi sa: „Treba plaćati račune“. Mesec maj 1999, račun za Infostan iznosi 253 dinara i 70 para.

Gledamo u priznanicu iz 2016. godine, manje-više to su cene koje opstaju do danas: 6.886,00. Nešto je, verovatno, kamata zbog kašnjenja, ali, red veličina je isti. Tranzicija.

Da li je 1999. bilo zlatno doba? Znamo sa sigurnošću da nije. A 1998? Na uplatnici Infostana iz maja meseca te godine piše: 174,62. Ali, tada se već ratovalo po Kosovu i Metohiji, Obilić je bio prvak u fudbalu, a neposlušne medije su enormnim kaznama gušili sudovi za prekršaje. Ne, hvala, ne zvuči primamljivo.

Slučajno, međutim, negde u sećanju je ostalo da je početni novinarski honorar u pozicionim novinama te, 1998. godine, bio oko dve hiljade dinara. Više nego deset Infostanova! Ali se dobijao, ponekad, i sa „intermecom“ od tri meseca.

Progresija: računi Infostana za isti stan iz 1998, 1999. i 2016.

Već prve godine po promeni vlasti, ukidanju svih sankcija i (pre)hrabrog iskoraka u slobodnu međunarodnu trgovinu, nastupila je revolucija cena. I primanja su, u apsolutnim iznosima, značajno porasla. Vlasnik pomenutog stana za februarski račun 2003. već je morao da izbroji 1.196,94 dinara. Uobičajena novinarska plata u najtiražnijim novinama u zemlji bila je tada između 20 i 30 hiljada. „Harač“ se, rekli bismo, u narednim godinama povećavao brže od zarada, barem novinarskih.

Srbija je, međutim, i dalje među jeftinijim zemljama Evrope. Ujedno, i među najsiromašnijim.

Ne plaća narod u Beogradu u naše vreme, niti je plaćao onomad, samo račune Infostana, mada se i pokojni Giga u jednoj epizodi „Boljeg života“ žalio upravo na sistem objedinjene naplate komunalija („Juri me Infostan…“). Telefoniranje u Srbiji prešlo je, u međuvremenu, dugačak put, kao od fiće do fiata 500L. Sada se telefonira sa ulice – i tada su mogli, imućniji, ali je čak i većini njih mobilni telefon služio pretežno za prijem poruka, i za SMS, koji je bio besplatan, a poruke su kasnile u proseku pola sata. Razgovori preko mobilnog su bili skupi, pa se uobičajilo tzv. „cimanje“: poziv se odbijao, a onda se, na osnovu identifikcije na ekranu, razgovor vodio preko zemaljske veze.

Noću, centrala je kucala samo jedan impuls, što je dovoljno zaludnim devojkama otvaralo neslućene mogućnosti, poput šest sati gotovo besplatnog razgovora sa drugaricom, ili sa momkom. I, tako, centrala je za maj 1999. iskucala račun od 93,14 dinara. Naš Telekom, prethodno su 1997. preuzeli Italijani. Te godine, septembarski račun je bio 39,63 dinara.

Da napomenemo da se u to vreme cena pića u kafani merila dinarima, ne desetinama, ili stotinama – kao i iznos karte za gradski autobus, vrednost nemačke marke, ili hamburgera na trafici. Dnevne novine su bile dinar ili dva. Spori internet se prodavao na sate. Sada je brz i sve pamti, pa ćemo, valjda, 2039. moći da uporedimo brojke.

 

Preuzeto sa eKapija
Broj članaka 18

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh