Bića iz narodnih verovanja i predanja (deo I)

naprata

NAPRATA

Verovanje u mitska bića staro je koliko i sam čovek. Oko toga da li ona zaista postoje ili je sve samo slikovita i alegorična priča za nešto mnogo opipljivije i ljudskije, vođene su brojne polemike. Ipak, iako nas od malih nogu plaše strašnim pričama, naše interesovanje za vampire, vile i veštice s godinama ne jenjava. Neka od njih, poput upravo pobrojanih bića, zahvaljujući prezastupljenosti u popularnoj kulturi danas predstavljaju sinonim za strah. Međutim, postoji čitava silestija ovih bića, u koja je naš narod verovao vekovima i koja su, na neki način, postala sastavni deo našeg kolektivno nesvesnog, a o kojoj se u široj javnosti ne zna gotovo ništa. U narednih nekoliko nastavka ove kolumne pokušaću da ova bića, barem malo, približim čitaocima Urbanih strana.

senovite_price
Naslovna strana knjige “Senovite priče”

Jedno od namanje poznatih bića iz naših narodnih verovanja i predanja jeste naprata, svojevrsni demon osvete koga vračara, nekakvim naročitim vradžbinama izvlači iz vode i šalje na nekoga, kome želi da nanese zlo. Svojevremeno sam, prikupljajući građu za svoj master rad, razgovarao sa nekoliko vračara iz centralne i istočne Srbije koje su, po sopstvenom svedočenju, za račun svojih klijenata imale posla sa ovim ćudljivim demonom. Priznajem da je i moja prva reakcija na njihovu priču bila neverica. Ipak, tragajući po literaturi naišao sam na, doduše skromne, ali prilično ubedljive i upečatljive opise obreda prizivanja naprate, koji vračare u homoljskom kraju zovu „skoaće drači“ i koji sam jedni delom opisao u svom romanu prvencu „Kal juga“. Ovog demona među prvima pominje Radovan Kazimirović u svojoj knjizi „Tajanstvene pojave u našem narodu“, opisujući detaljno slučajeve prizivanja vodenih demona, sa kojima su svojevremeno radile vračare. Interesantno je da je predgovor za ovu knjigu, čije je prvo izdanje izašlo iz štampe 1939. godine, predgovor napisao lično vladika Nikolaj, potonji srpski svetitelj. Ovo naročito čudi, obzirom na činjenicu da je crkva oduvek strogo osuđivala svako pisanje i priču o bajanju, gatanju i svemu što potpada u red narodnog sujeverja.

U svom rečniku straha, autorka Tamara Lujak za napratu kaže sledeće:

„Naprata je demon, kojeg vračara izvlači iz vode (ili gde već demon boravi) i šalje ga onoj kući kojoj želi neko zlo. Naprata može da bude i nevidljiva, bačena na kuću u zloj nameri, tada onaj koji na nju nagazi umire u strašnim bolovima i mukama. Smatra se još da i veštice bacaju naprate na pojedine ljude, kojom mogu da omame ili ubiju čoveka na daljinu“.

naprata_plakat
Plakat za film “Naprata”

U prilog tome u kojoj meri se nekada verovalo u ovakve stvari, govori i jedan odlomak iz svojevremeno vrlo čitanih „Narodnih novina“ koji opisuje slučaj napraćanja s početka prošlog veka.

Želeći da saznam više o ovom mitskom biću, nastavio sam da kopam po dostupnoj literaturi, naišavši pritom na sjajnu zbirku pod nazivom „Senovite priče“, koju je autor Milanče Marković, inače jedan od naših najznačajnijih pregalaca na polju folklorne fantastike, u potpunosti posvetio pričama o susretima sa mitskim bićima, zasnovanim na autentičnim svedočenjima žitelja iz Velike Plane i okoline. U zbirci je čitavo jedno poglavlje posvećeno napratama, iz koga sa odabrao dve efektne priče koje možete pročitati u nastavku teksta. Sav sakupljeni materijal, zapisane i priče koje sam slušao na licu mesta, inspirisale su me da 2013. godine snimim igrani film – Naprata (film možete pogledati na ovom linku – https://www.youtube.com/watch?v=Baz2VSHH80Y&t=507s), što je samo prvi korak u mom nastojanju da bića iz konteksta naše narodne tradicije i folklorne fantastike, bar malo približim široj javnosti.

 

ODLOMAK IZ ZBIRKE „SENOVITE PRIČE“

RIBOLOV

Sveti Nikola je najčešća slava u Srba. Pada u vreme velikog Božićnog posta, pa se za tu priliku, umesto pečenice, na trpezu iznosi riba. Davno, dok se ribom nije trgovalo, slavari su masovno silazili na reku, u ribolov, koji je često trajao i po nedelju dana…

Na obalama Velike Morave sakupio se silan svet. Na levoj Šumadinci, neki čak od Topole, na desnoj Vlasi iz okolnih sela i sa Homolja. Lovili su ribu mrežama, crpcima i guzarima – domišljatom napravom ispletenom od pruća. Dovikuju se preko vode Šumadinci s Vlasima, nadgovaraju jedni druge, a u čitavoj toj gunguli i metežu nije se osećao ni umor, ni pospanost.

Jedne noći, na desnu obalu, dođoše među ribare tri mlade Vlajne, obučene u bogato ukrašenu narodnu nošnju. Svaka je sa sobom o ramenu nosila po jednu veliku torbu. Raskomotiše se, sedoše među muškarce, šaleći se i smejući. Bile su živahne, vesele naravi, stasom privlačne, pa oko vatre zavlada vedro raspoloženje. Tek, u neko doba noći, jedna od njih unese strepnju među prisutnima. Reče:

– Treba nam čamdžija da nas odveze na sredinu reke, da tamo završimo jedan posao. Ima li koga među vama koji bi hteo da nas prati?

Podstaknut znatiželjom, javi se jedan mladić.

– Ali vodi računa – upozoriše ga – da ni glasa ne pustiš dok se ne vratimo.

Dohvati momak poveću motku i veslo, uđoše u čamac i zaploviše.

Noć vedra, okolo tajac. Na sredini reke momak pobode čaklju u muljevito dno i uhvati se za nju, da matica ne bi odnela čamac.

Jedna Vlajna s glave smače kajicu, rasplete kosu i poče da baje na vlaškom. A iz torbe vadi nekakve belutke i baca ih po vodi, oko sebe. Potraja to prilično. Oštar Severac zaljulja čamac, voda se uznemiri i iz dubine zaleluja senka.

U isti mah, dve ruke, slične kandžama, izroniše na površinu. Za njima i glava vojnika sa srpskom šajkačom natučenom preko čela. Bled u obrazima, usne pomodrele, oči mutne. Matica ga prinese čamcu, on se šakama uhvati za stranicu i ostade u vodi, do ramena. Čamdžija ustuknu a Vlajna mirno pokupi kosu.

Ustade druga, ponovi obred, svojim belucima prizva još jednog vojnika. I on se šakama prihvati za čamac. Učini tako i treća.

Mladić jedva da je i disao kad mu napokon Vlajne dadoše znak da ih vrati na obalu. On to jedva dočeka, pusti čaklju i zavesla iz sve snage.

Krstili su se ljudi i čudili vojnicima izvučenim iz vode, koji, čim su zakoračili na obalu, odoše pod jednu staru vrbu, podalje od vatre.

Vlajne sve ponovo okrenuše na šalu i oko vatre se vrati žamor. Iz onih svojih torbi izvadiše čaršave, prostreše ih, pa na njih iznesoše razne đakonije i piće, obilato pogostiše ribare. Kada se ljudi najedoše, rakijom i vinom napiše, čamdžija se odvaži da upita, pokazujući na vojnike:

– Je li, snajke, a koji su vam ovi svatovi?

– Eh, brajko slatki, – odgovori mu najlepša među Vlajnama, – to su ti slavne vlaške naprate…

Na polasku, Vlajne prebajaše na strukove i mreže, poželeše ribarima dobar ulov, pa odoše. One napred, a naprate za njima.

Do jutra slavari nahvataše silnu ribu, napuniše džakove i kola, i jedva je oteraše do kuća. Ali na tim strukovima i mrežama nikada više ništa ne uloviše.

 

NAPRAĆENO-VRAĆENO

Pred kućom Stevana Petrovića, velikoplanjanskog zemljoposednika na glasu, na prostranoj verandi okupio se silan svet, sve njegovi rođaci i prijatelji iz bliže i dalje okoline, oko bogate trpeze kojom domaćin proslavlja mesnu zavetinu Vrtalomu, kako je u narodu nazivaju, odnosno znamenite svece Vartolomeja i Varnavu. Među gostima počasno mesto zauzima suvonjava Stevanova posestrima Melanija, sitna ženica iz nekog vlaškog sela preko Morave. Vreme letnje, milina Božja za lenstvovanje u hladovini, uz dobar mezetluk i ukusno domaće vino.

– Čujem, domaćine, da si nedavno kupio bika – reče u kasno popodne jedna od prisutnih starina, iz mladosti prijatelj Stevanov. – Pričaju da je snažan i od plemenite rase.

Za seljaka nema lepše nego kada mu pohvale stoku. Stevanu veselo zaigraše gusti, čekinjasti brkovi, jer stoku od soja su mogli da imaju samo bogati ljudi, a on je bio navikao da ga cene i poštuju po imanju. Odmah pozva jedno od unučadi i kaza mu da iz štale izvede bika i prošeta ga napolju, pred kućom.

Nešto kasnije, iza mališana je teškim korakom gazio krupan bik, mrke dlake i britkih, zlatnih rogova.

– Nikada nisam video ovakvog! – reče neko.

– Vredi kesu dukata! – javi se drugi.

– U srezu nema boljeg!

Ne beše urokljivih očiju među gostima, ali dok su se oni još divili priplodnoj životinji, bik odjednom riknu, ukopa se u mestu, a iz usta i nozdrva pokulja mu krvava pena. Svom težinom se sruči na zemlju, u ropcu, i ne pomače se više.

Uzalud pritrčaše, nesreća je zaogrnula dom gazda Stevana Petrovića kada joj se najmanje nadao.

Odvukoše bika, a na mestu gde je pao ostala je da stoji samo posestrima Stevanova – Melanija. Pobola je kočić u povaljanu travu i, zabrinuto vrteći glavom, rekla:

– Ovuda više ne gazite. Rekla bih da je to bila naprata.

Zatim se okrenu Stevanu:

– Slušaj me sad dobro, pobratime. Da mi spremiš za večeras jednu pečenu kokošku, veliku gibanicu, raznu drugu hranu i kolače, i sve to da uviješ u čaršav, kao boščaluk. Noćas ću pokušati da ti skinem prokletinju s vrata.

Velika nesreća nagna čoveka i za slamku da se uhvati. Pripremiše sve kako je Melanija naložila.

– Vidi ti nje – šapatom će žene, s nevericom, – ostala gladna, pa će negde u pomrčini sita da se najede.

Noć pritisla, počeše gosti jedan za drugim da se razilaze, a domaćin sve češće pogleda u sat. I pored sve muke, u njemu preovlada radoznalost – odluči da pođe za posestrimom, da je uhodi. Baš da vidi šta će da radi.

Kad izbi ponoć sakri se iza jednog plota blizu senjaka i stade da čeka. A Melanija zađe u voćnjak, prostre čaršav, pa iseče gibanicu, iskomada kokošku, i sve lepo poređa kao za gozbu. Onda smače konđu s glave i rasplete kiku, ispruži ruke ispred sebe i poče nešto jedva čujno da zbori; doziva nekoga iz tame, a okolo baca svoje čini i vradžbine. Potraja to prilično. Visoko se podigao Mesec, čini se sjajniji no ikad, nemo trepere zvezde, i Stevan jasno ugleda kako se oko vračare najednom navuče prozirna, fina, plavičasta izmaglica. A potom oko nje počeše da sleću golubovi, čitavo jato krupnih belih ptica, niotkuda, kao iz neke rupe na nebu dolepršaše. Šepureći se, trčkarali su po belom platnu od jedne do druge posude, kljucajući hranu. Povremeno su zastajkivali, podizali glave i osluškivali šta im Melanija govori svojim bajalicama, prastarim nemuštim jezikom. Gostili su se obilato, a kad iza njih ne ostade ni mrvica hrane, prhnuše svi u jedan mah uvis i izgubiše se iza krošnji stabala. Melanija ih pažljivo isprati pogledom, pazeći na koju će stranu. Zatim pokupi prazne činije, zavi ih u čaršav, a Stevan, zgranut prizorom, uteče pre nje u kuću.

– Pobratime – pozva ga ona čim se vratila, – sutra se nadaj onome što ti je poslao napratu. Doći će da od tebe traži oproštaj. Bilo je namenjeno da ti nastrada neko iz kuće, na sreću, bik je nabasao na zlo mesto.

Posle onoga što je video, Stevan je bio siguran da će se njene reči obistiniti. Besanu noć je proveo iščekujući da svane, razmišljajući. Bio je pošten i dobar čovek, u nevolji uvek spreman da priskoči kome u pomoć. Nije smišljao zlo, i bi mu krivo, ražalosti se što je morao da vrati milo za drago. A morao je.

Sunce je dočekao duvaneći. Čim se prvi zračak promoli iza dalekih brda, otvori se kapija i uđe mu u avliju komšinica, podnadula od suza. Pade na prag kuće ridajući i čupajući kosu, a kad joj domaćin izađe u susret, još niže se povi pred njim.

– Joj, Stevo! – vrisnu. – Što mi, Stevo, umori ćerku!

Kći njena, već devojka u punoj snazi, zdrava i bez mane, naprasno je umrla te noći, odmah pošto su golubovi odleteli od Melanije.

(Dogodilo se ovo 1938. godine.)

 

Sledećeg ponedeljka objavljujemo tekst o Talasonima

Rođen na Mladence 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za Etnologiju i antropologiju. Glavni je i odgovorni urednik portala Omaja.rs, koncepta posvećenog temama iz oblasti folklorne fantastike. Snima filmove i piše priče iz oblasti fantastike. Objavio je roman Kal juga (Strahor, 2018), istorijsku pripovest sa elementima folklorne fantastike. Živi i radi u Beogradu.
Broj članaka 7

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh