Najstarija preživela lokomotiva u Srbiji i u ovom delu Evrope, izrađena 1864. godine, rasporena je u svojoj sigurnoj kući, u centru Beograda, u nečemu što je formalno depo Železničkog muzeja, u ruševnom, ali istorijski dragocenom prostoru davno ugašene ložionice – nedavno ukinute prestoničke Glavne stanice.
Starici je ime bilo „Pula“. Izlili su je dok je u Americi bio građanski rat, a njene vršnjakinje gradile su Suecki kanal. Rođena u tuđini za vladavine kneza Mihaila, bila je starija od železnice u Srbiji, čeda kralja Milana, verno služivši na otomanskim prugama, u okolini Smirne, danas Izmira, dok su u njemu većinsko stanovništvo još uveliko bili Grci. Jugoslavija je staricu dobila u nasleđe od Austro-Ugarske, po čijem gradu su je i nazvali. U Puli su, inače, na koncu Velikog rata, italijanski diverzanti potopili komandni brod nove južnoslovenske države, „Viribus unitis“ („Ujedinjenim silama“), sa kojim je ponosno u dubinu zaronio kontraadmiral Janko Vuković-Podkapelski, salutirajući sa palube. Italijani su ubrzo zauzeli Pulu. U to vreme je i naša starica još jednom promenila gazdu, služeći predano svakome ko je to od nje tražio. Penzionisana, čuvana od 1952, kao nacionalno blago, čekala je bolje dane da zablista kao diva na nekoj izložbi, da bi svet podsećala na zlatno nasleđe epohe koja ga je povukla unapred, ka tehničkom, optimisti će reći i svekolikom progresu. Pre naše starice i njenih sestara, svet, prekraćen srednjovekovljem, nije bio u stanju da kopa kanale kao što su, stolećima unazad, činile prastare civilizacije, poput kineske. A onda je ta čudesna generacija ljudi i gvožđa bila u stanju da spoji, direktno, Evropu i Aziju!
Starica se u turobnom skrovištu držala kao kakva ponosna osamdesetogodišnjakinja iz otmene bečke ili beogradske kuće – iako je bila mnogo, mnogo starija. Nije imala nijednu boru, i zato su razbojnici na nju nasrnuli kao na kakav sladak i sočan plen. Poživela je, Građanka, koliko Bog zapoveda, posrnuvši u vremenima kada je na najvišoj ceni loš čovek i pokoja luda ženturača.
Iskasapili su je.
Direktor Železničkog muzeja, jedne od nebrojenih institucija kulture koje u našoj metropoli nemaju uslova ni koliko da zadovolje potrebe i standarde duboke provincije u drugorazrednoj zemlji, mesecima je, razvlašćen od ljudi i od njihovog antiporetka, nemoćan, obigravao oko Starice i njenih cimerki, upozoravao, preklinjao, molio da se nešto učini, da se pomogne. Iako se neminovan dolazak zla uvek može lako i logično predvideti, to se u trenucima pada – ili raspada – po pravilu nikada ne učini: ložionica, odavno razgrađena, na kraju je ostala i bez čuvara. Povučeni su. Oko nje, grade se objekti od nacionalnog interesa – stambene zgrade za bogate. Direktor je, posle zločina, nemoćno sedeo kraj obeščašćenene Starice, policija je uhapsila grupu osumnjičenih za zlodelo, a javnost je ostala u onoj najtužnijoj fazi kada samoj sebi postavlja čemerno pitanje bez prava na odgovor: „Dokle?“ Pa, Kinezi – a sa njima smo u poslednje vreme dobri – često govore o Veku poniženja, misleći na zbir polovina 19. i 20. stoleća u kojima je njihova zemlja-kontinent trpela sramne poraze od koga je stigla, pa i od pikavaca.
Kinezi danas u Pekingu imaju odličan Muzej železnice. I najbržu živu železnicu na svetu.
Zlo je, dakle, očekivano, iskoristilo svoju šansu. Starica je sečena temeljno i uporno, bremerima. Njeni delovi prodati su kao meso ulične prostitutke najnižeg staleža, na kantar. Imajući u vidu njene godine, bio je to – čist kao najnoviji brend demineralizovane vode u koju su naknadno vraćeni minerali – perverzni sadizam, sa umišljajem i iz niskih pobuda, za tovar metala, i novca. Nije taj rđavi posao mogao brzo, bez otpora i buke da bude završen. A počinjen je – na stotinak metara od Policijske stanice Savski venac. Prozori na onolikoj, ružnoj zgradetini, usmereni su baš na tu stranu. Ali, iza prozora mora neko i da gleda, a ne da se zaklanja iza roletne ili iza sopstvenih mikroskopskih muževnih karakteristika, osnaženih službenim pendrekom. Naknadno su, rekosmo, silovatelje pohapsili…
Inkompatibilitet resornih ingerencija (citat: Z. Nikolić) i jedna tipična boljka naših prostora, čije ime podseća na „glavobolju“ a odnosi se na ljudski organ malo niže od pojasa čije ime u Vukovom Srpskom rječniku počinje na slovo „k“, odigrali su ulogu u ubistvu starice. Nije im, nažalost, prvi put.
Svakog Šestog aprila, naime, Beograd obeležava godišnjicu možda i prvog, teškog i masivnog, terorističkog bombardovanja jednog grada iz vazduha. Takvim ga je smatrao naš znameniti istoričar avijacije, pokojni Čedomir Janić. Nemački avioni (najčešće se nazivaju „nacističkim“) pobili su, u proleće 1941, iz čiste osvete i zla, nekoliko hiljada Beograđana – tačan broj nikad neće biti utvrđen – posuvši, između ostalog, po gradskim četvrtima zapaljive bombe. Jedna od njih potpalila je požar koji je progutao najveće nacionalno blago čuvano u Narodnoj biblioteci na Kosančićevom vencu. Nestale su srednjovekovne povelje i zauvek je naš narod odvojen makar od dela svoje prošlosti, i to onoga što su preci smatrali vrednim pamćenja.
Istina je, međutim, koliko optužujuća po naciste i nemačke pilote, jednako poražavajuća po nas ovdašnje. Zapaljiva bomba, naime, nije bila velika, i satima se, ako ne i ceo dan, tinjajući požar na tavanu neuslovne zgrade biblioteke mogao ugasiti – lopatom. A lopata i pesak su i čekali na tavanu. Ali je zgrada bila zaključana, i napuštena od svoje posade, i od svih. Narodno blago je prethodno trebalo da bude preseljeno u manastir Blagoveštenje, ali su vlasti to odlagale, ne želevši, kako se to birokratski definiše, da podstaknu paniku među građanima – usled čega je znatno više njih i ostalo u gradu i poginulo.
Dok se dim podizao sa najvišeg sprata biblioteke, upravnik obližnjeg Muzeja Srpske pravoslavne crkve Radoslav Grujić u očajanju je pokušavao da dovede pomoć. Negde oko Savskog mosta, žandari ga zbog toga umalo nisu streljali. Radoslav Grujić je, kasnijih godina, zadužio oreol nacionalnog velikana, brinući se da ne nestanu kulturne tekovine srpskog naroda usled zločinačkog delovanja NDH. Posle rata progonjen iz čiste mržnje i gluposti revolucionara, donedavno je bio poprilično zaboravljen, a naposletku smo ga, čak, nagradili i ulicom na Vračaru.
Tradicija uništavanja civilizacijskog nasleđa ima duboko utemeljenje u teoriji i praksi mračnjaštva, ne samo nacističkog.
U prvim mesecima 21. veka, talibani, klika ultra-ekstremista i zatučenjaka koja je tada vladala Avganistanom, uništila je gigantske statue Bude u Bamijanu, isklesane u 6. veku, uprkos protestima celog sveta, uključujući, naravno, i islamske zemlje.
A da li smo mi, u Srbiji, usled prisustva simptoma opisanih u nekoj od gornjih alineja, uspeli da uništimo još nešto, osim naše elegantne železničke Starice? Pa, jesmo, štošta, naprimer – železnicu. Metodično i antisistemski, bez rezona, u slavu sopstvenog siromaštva i odsustva perspektive. A o tome ćemo u sledećoj Vremenskoj kapsuli.
Preuzeto sa eKapija
