Vremenska kapsula – Otkad Srbi teško plaćaju skupe karte za fudbalsku utakmicu

stadion_navijaci

Navijači Crvene zvezde tek što su se obradovali blagovesti da će prvi put još od proleća 1991, od Bajerna, moći da gledaju svoj voljeni klub na stadionu u Ljutice Bogdana u najjačem takmičenju, kada je dobar deo njih doživeo otrežnjujuć sudar sa srpskom realnošću: uprava je odredila cene kompleta ulaznica za tri meča u grupi – od 7.500 dinara za Sever i Jug, do 18.000 dinara za centralni deo Zapadne tribine. Vlasnici godišnjih propusnica, doduše, imaju popust 50%.

– Klincu sam obećao… Moraću da uzmem kredit – moglo se pročitati po društvenim mrežama. Neki su, dabome, i odustali. A neki, prirodno, nisu.

Klub, logično, želi dobro da unovči uspeh, s obzirom da je domaće takmičenje (tržište) potpuno neisplativo, a da se u Evropi valja takmičiti sa moćnima i bogatima – da bi se nešto zaradilo. Ali, nemalo je navijača koji rade čitav mesec za komplet i po ulaznica. Stvarnost Srbije u ovakvim prilikama pokazuje svoje, ipak oskudno lice.

Pomenuta, za Zvezdu slavna 1991. godina već je daleko, ali mnoga sećanja ostaju kao da je sve bilo juče – ima i šta da se pamti. Među njima je i pomama koja je nastala kad su basnoslovno skupe karte puštene u prodaju. Za zapadnu tribinu tražilo se 1.000 dinara, S obzirom da je kurs tih dana bio 9:1, reč je o nešto više od 110 nemačkih maraka, ili o 55 evra. Dotad nezapamćena suma za prolazak kraj redara na stadionskoj kapiji u nas, ipak je, u to vreme raspada stare države po šavovima, progutana. Dnevnik je izvestio – a to se onomad, s obzirom na uređivačkiu politiku, uz vremensku prognozu činilo kao jedina istinita vest – da su sve karte planule u času.

Ispostavilo se, u narednim danima, da su mnogo ulaznica kupili tapkroši. E, oni su rešili da zarade za ceo život. Novine su pisale, a i tome se verovalo, da na ulici traže 10.000 dinara (1.100 DEM, 550 EUR) za Zapad! Kako naše društvo nije materijalističko – osim što voli novac – u jednoj osnovnoj školi na Novom Beogradu, nazvanoj po legendarnom neprijatelju kapitalizma, među dečacima pubertetskog uzrasta, i to talentovanim za fudbal, nadjačao je stav da, ko ima kartu, treba za te pare da je proda, i da onda ide u inostranstvo, u šoping. Drugim rečima, po patike u Trst ili u Solun.

Onda je televizija uzvratila udarac. Mlađi verovatno ne znaju, ali u to vreme se smatralo da niko neće doći na utakmicu ako bi bila prenošena na TV. Zato smo direktno gledali samo gostovanja naših klubova po Evropi, a skandal je nastao marta 1987, kada je u Beogradskoj hronici, bez dozvole kluba, praktično „prošvercovan“ prenos dvoboja Zvezde i Reala sa Marakane (4:2). Izgleda da su oni koji su tako razmišljali dobro poznavali ljubav svojih sugrađana prema televizorskoj kutiji. Tek je bio omasovljen daljinski upravljač, a kanala već više od dva… I ko bi tome odoleo.

Slabo se pominje da, uprkos rasprodatim ulaznicama, stadion nije bio sasvim pun na istorijskoj polufinalnoj utakmici protiv Bajerna. TV prenos koji je Zvezda dozvolila, prikovao je ljude za fotelju, a pisac ovih redova se seća kako potučeni preprodavci, sat pre prvog sudijskog zvižduka, do juče dragocene karte nude za pljeskavicu sa obližnjeg kioska na Autokomandi. Da li je nestalo mešanog mesa, tek, nisu ih sve prodali. Najviše praznog prostora ostalo je na Jugu.

Karta za meč Crvena zvezda – Bajern iz 1991. godine

Tapkarošima je propala investicija, „pukli“ su – baš negde u vreme kolapsa devizne štednje – ali je Zvezda ispunila snove i otišla na finale u Bari. Ni tamo, međutim, tribine nisu bile do kraja pune, jer je neko odavde hteo da preproda ulaznice na Zvezdinom sektoru Francuzima, u čemu je, na sreću, sprečen.

Iako utakmice domaćeg prvenstva baš negde od tih sezona i nisu više bilo naročito gledane, pred put u Bari Zvezda je rešila da časti navijače i širom otvori kapije za meč protiv Osijeka. Na opšte iznenađenje i u skladu sa nekim narodnim izrekama, stadion je bio skoro pun.

Zvezdu su, na onom TV-dnevniku, tokom sezone 1990/91. nazivali najuspešnijim srpskim preduzećem. Da prvi zaradi povelike pare na jednom meču domaće lige, negde na početku jugoslovenske tranzicije, tek što je legalizovan kapitalizam, prvi se, međutim, nameračio Zvezdin večiti rival, Partizan.

Prolećni deo sezone 1990. godine crno-beli su dočekali u euforiji: najavljivali su pohod na triplu krunu – prvenstvo, kup i Kup pobednika kupova, u kojem su, na putu do četvrtfinala, prethodne jeseni izbacili i škotski Seltik. Četa trenera Ivana Golca bila je hrabra i borila se do kraja. Dobar znak je bio što večiti rival tog proleća dolazi u Humsku, jer, na Zvezdinom stadionu crno-beli tada već nisu bili osetili slast pobede duže od decenije. Još kada se shvatilo da će Zvezda igrati bez Piksija i Deje… klupski čelnici su zadovoljno protrljali ruke i odredili bogovske cene ulaznica za „sedenje“ (Istok i Zapad) od 200 dinara. Štampa se iščuđavala takvoj odluci, a derbi je mnogo skupih stolica dočekalo – prazno. Utakmicu je pratilo 35.000, umesto očekivanih 50.000 gledalaca. I bez Stojkovića i Savićevića, Prosinečki i Pančev su sa po jednim golom bili dovoljni za domaćina, koji je kasnije ostao bez ijednog trofeja, dok je Zvezda uzela dva.

A, koliko je, zapravo, Partizan onomad tražio od navijača na Istoku i Zapadu? Prema originalnom kursu koji je fiksirala vlada Ante Markovića, jedna marka je tada vredela sedam dinara, dakle, za najskuplju kartu trebalo je platiti manje od 30 maraka. Petnaestak evra, ili oko 1.700 današnjih dinara. I to je, očigledno, bilo previše.

U narodu je rasprostranjeno verovanje da je u to vreme imao najviše para. A ono je verovatno i tačno.

Ideje da se Partizan učini uspešnom biznis-mašinom sežu znatno pre ere Ante Markovića, sve do privredne reforme Kire Gligorova iz sredine šezdesetih. Tada je na sceni bila sjajna generacija Partizanovih beba. Batrić Jovanović, značajan državni funkcioner i Partizanovac, došao je na ideju da se ofanzivno uđe u nastupajući profesionalizam u sportu, da se igrači dobro plate i da se stvori moćan tim. Nisu se složili sa Batrićem, koji se više nije pojavljivao u Humskoj, Partizanove bebe su usvojili strani klubovi i usledila je decenijska dominacija Zvezde, sa Hajdukom pri vrhu. Partizan se dosta konsolidovao u kasnijim godinama, nadrastavši, devedesetih, u finansijskom smislu najljućeg rivala. Pul sponzora je tu odigrao važnu ulogu. Ali, od karata, klub teško teško da bi ikad platio i račune za komunalije.

Zvezda je od vremena istorijskih uspeha tek tri puta uspevala da igra grupnu fazu Lige Evrope, slabijeg od dva evro-takmičenja. U sezoni 2007/08 kompet od dve karte za susrete sa Bajernom i Boltonom koštao je do 7.000 dinara. Stadion nije bio pun.

Upitno je, dakle, da li bi u Srbiji narod „dao sve što ima za fudbal“ (pa i za kafanu – retko gde za tako male pare može da se popije piće). Ili, možda, sve vreme narod i nema baš mnogo? Vreme će pokazati i ko će puniti najavljeni Nacionalni stadion, koji treba da bude sagrađen, prema jednom tumačenju, u Surčinu, prema drugom, u Ostružnici – i po kojoj ceni.

 

Preuzeto sa eKapija

Broj članaka 10

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh