Momčilo Tapavica, naš prvi osvajač olimpijske medalje, i to u tenisu
Novak Đoković, osvajač bronzanog odličja 2008. na Olimpijadi u Pekingu jeste naš najbolji teniser u istoriji, ali se bronzom u “belom sportu”, okitio još jedan Srbin, i to na prvim Olimpijskim igrama 1896. u Atini, kada je doslovce važilo ono viteško pravilo: Važno je učestvovati…
Momčilo Tapavica nije imao trenere, kondicione stručnjake, eksperte za life couch… Takva su bila vremena, a ne samo da je učestvovao nego je i pobeđivao – u tenisu, borio se u rvanju i, kako se tada govorilo, dizanju tereta.
Nije Tapavica zaboravljen u Srbiji. Ulice u Novom Sadu i Beogradu nose njegovo ime, ali osim te dve table nad kojim se mnogi zapitaju – ko li je ovaj čovek – drugih sećanja gotovo da nema nema. Da Tapavica dobije mesto koje zaslužuje nedavno se potrudila i Vojvođanska vlada koja je skupštini predložila da se ustanovi pokrajinsko priznanje za značajna ostvarenja u sportu koje će nositi ime Momčilo Tapavica.
Rođen je 1872 u Nadalju, selu kraj Srbobrana, u tadašnjoj Austrougarskoj. Sportom je počeo da bavi u Novom Sadu, gde je završio Gimnaziju, a kao stipendista Matice srpske otišao je na studije u Budimpeštu gde je bio jedan od najistaknutijih atletičara. Zbog retkog talenta i rezultala uvršten je kao jedan od svega 13 članova olimpijskog tima Ugarske za olimpijske igre u Atini. Bio je prijavljen za nekoliko disciplina u atletici (skok udalj, skok s motkom, bacalju kugle), rvanju, dizanju tegova (jednom i dve ruke) i tenisu.
Takmičenja u tenisu na Prvim olimpijskim igrama u Atini na terenima Tenis kluba, održana su od 8. do 11. aprila. Učestvovalo je 13 takmičara iz šest zemalja.
Zrenjaninac Ferenc Kemenji, potperdsednik MOK i generalni sekretar Olimpijskog komiteta Mađarske, ujedno i prijatelj Tapavice u memoarima ga je ovako opisao: „Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena.
PRIJAVLJEN ZA ČETIRI DISCIPLINE
Zbog povrede Tapavica se nije takmičio u atletici,mada je bio prijavljen, a u ostalim disciplinama plasirao se ovako:
• Tenis: u polufinalu je izgubio, a pošto se meč za treće mesto se nije igrao, bronzu su podelili Tapavica i Grk Konstantinos Paspatis;
• Rvanje: grčko-rimski stil je delio četvrto i peto mesta;
• Dizanje tereta: u dizanju tereta sa dve ruke (povređen) podigao je 80 kilograma i zauzao šesto mesto, u dizanju tereta sa jednom rukom je odustao zbog povrede.
Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu: precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini. Momčilo je bio upisan u tri discipline: dizanju tegova jednom i sa obe ruke, a zatim u rvanju grčko-rimskim stilom. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj.“
U memoarima Kemenji ne spominje bronzu u tenisu, ali ona je – zabeležena. Po završetku olimpijskih igara Tapavica se više nije aktivno bavio sportom, već samo rekrativno. Bio je član veslačkog kluba „Danubijus“ iz Novog Sada.
Tapavica je diplomirao na studijama arhitekture i građevinarstva na Visokoj tehničkoj školi u Budimpešti. Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel „Boku“ (koji je uništen u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu.
Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja. Sve međuratno vreme provodi u Novom Sadu, gde otvara svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada.
U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli.
U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „Prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije“..
Mada je olimpijsku medalju osvojio za reprezentaciju Mađarske kako vodi MOK, ITF Međunarodna teniska federacija ga vodi kao jugoslovenskog tenisera osvajača bronzane olimpijske medalje.
Izuzetni sportisti njegove Vojvodine, verujemo, osvajaće olimpijske medalje koju je i Momčilo Tapavica poneo pre 112 godina. Vidite – važno je učestvovati…
