Kako smo tragajući za Dražinim grobom, pronašli zaboravljenu česmu kralja Aleksandra

Prodorno je zvonio telefon u praznoj redakciji. Pospan, par sekundi sam kroz poluotvorene kapke posmatrao izum Aleksandra Bela koji se nalazio u drugom kraju kancelarije. Lenjo sam se digao sa stolice i mrzovoljno prošetao do susednog stola, gde se nalazio sivi „panasonik“. Tog jutra, juna 2009. glava mi je pucala, kao posledica konzumacije alkohola prethodne večeri. Nije mi bilo do razgovora.

– Dobar dan, treba mi novinar Milenko Kovačević – čuo se prozukao, stariji glas.

– Izvolite, dobili ste redakciju Kompanije „Novosti“ – mrzovoljno sam odgovorio.

– Ja znam gde je Dražin grob. Bio sam poštar na Dedinju posle Drugog svetskog rata. Da li ste zainteresovani, pratio sam Vaš rad u „Reviji 92“ – udario je „u glavu“ čovek sa druge strane žice.

Dremež je nestao u sekundi. Štrecnuo sam se, te 2009. godine vladala je medijska pomama za mestom gde je ubijen i sahranjen vođa Jugoslovenske vojske u otadžbini. Za večnim počivalištem generala Dragoljuba Draže Mihailovića su tragali novinari, istoričari, avanturisti… Niko nije imao pravi dokaz. I ja sam ga bezuspešno tražio po Staroj planini, Ratnom ostrvu, Adi…

Bio sam mlad novinar, željan ekskluzive. Bombe koja bi me iz „Revije 92“ (revijalno izdanje „Novosti“) pogurala na naslovne strane Večernjih novosti, tada najčitanijeg dnevnog lista u Srbiji.

– Molim Vas ostavite mi podatke, broj telefona. Pozvaću Vas za deset minuta – kratko sam odgovorio i upisao adresu.

Nazvao sam urednika Uglješu, koji mi je kratko rekao „gazi“. Da bi priča jaka, potreban mi je stručnjak. Prva misao mi je bila da pozovem prijatelja dr Srđana Cvekovića, istoričara sa kojim sam radio nekoliko reportaža. Tematiku Drugog svetskog rata zna u mali prst. Već posle treće rečenice, i on se upalio kao kutnjak. Osetio je da ima nešto iz tajanstvenog poziva. Dao sam mu broj telefona neznaca.

– Milenko, hajde zajedno da idemo sa njim u Lisičiji potok. Nemamo šta da izgubimo – spreman za akciju, odmah je preložio Srđan.

Za pola sata bili smo u „škodi“, a uz put smo pokupili neznanog poštara, koji nam se predstavio kao Obrad Mladenović. Ovaj deo ulice Velisava Vulovića, pre deset godina potpuno je drugačije izgledao. Drum je bio okružen šikarom i niskim rastinjem. Zaustavili smo automobil na sredini strme ulice. Krepki starac izašao je iz automobila i sigurnim korakom ušao u šumarak. Čulo se pucketanje suvih grana, a onda je tišinu pocepao njegov uzvik „evo tamo“.

Trava je bila visoka preko kolena. Pored zelene prepreke, u uvali, nalazile su se naslage odbačenog građevinskog šuta. Od gustog bargremovog lišća, nije se videla utroba gustog šumarka. Nevoljno, ušli smo u šikaru. Šuštanje trave nadjačalo je negodovanje pokojnog Dušana Mišića (fotoreporter). Tvrdio je da tu ima krpelja i zmija.

Posle pedeset koraka, ispred nas se nalazila neka kamena građevina. Na nju je do pola bio nabacan šut, zemlja, đubre… A od gustog bagrema, česma je bila potpuno skrivena od pogleda prolaznika.

– Ovde je nekada u šumi bila jedna izdvojena kuća, u kojoj je živeo stari železničar Veličković. Jednom prilikom, kada sam mu odneo poštu, on me je zadržao da popričamo. I tako reč, po reč, setio se noći iz sredine jula 1946. godine. Tada je sa suprugom oko jedan sat posle ponoći, video vojna vozila da pristižu u i da pored sada već srušene česme postrojavaju vezane ljude. Bilo ih je troje. Pošto mu se kuća nalazila svega 20 metara, prema njegovoj priči, onako iz mraka prepoznao je Dražu Mihajlovića. Upucali su ga nekih desetak metara desno od česme. Nedugo što mi je ispovedio priču o Draži Mihailoviću stari železničar je umro – rekao nam je Mladenović.

Razočarano, shvatio sam da nemam priču iz prve ruke. Deda Obrad to nije video svojim očima, već mu je pričao neki prijatelj. Nedovoljan dokaz za ozbiljne medije. Ipak, saslušali smo ga pažljivo. Bio je uverljiv. Kaže, bio ga je strah da priča o tome. Napisao sam tekst, ali tanko da pokrene medijsku lavinu i prekopavanje lokacije.

Od tada, do danas, grob generala Draže nije otkriven. Nagađalo se oko lokacije, polagali venci na Adi Cigalnliji, ali niko nema siguran dokaz gde je posle suđenja skončao gerilac sa Ravne Gore.

 

KADA BI KAMENA ČESMA MOGLA DA PROGOVORI

Iako nismo našli što smo tražili, Cvetković i ja smo opet skrenuli pažnju javnosti na lokaciju ispod Belog dvora. Za razliku od mene, istoričar Cvetković je nastavio da istražuje ovo mesto. Sa strašću, okupio je tim intelektualaca, sa namerom da otkrije bolnu tajnu. Kada bi samo česma mogla da progovori.

Monument od crvenog kamena, sa lavom iz koga izlazi izvorska voda i danas je mesto zaboravljeno od javnosti. Ispostavilo se da su na toj lokaciji od 1944. do 1946. godine streljani mnogi građani Senjaka i Dedinja. Udruženje

Cvetković i ja smo još dva puta zajedno dolazili na ovu lokaciju. Posle toga, on je sa svojim timom nastavio da istažuje lokaciju. Međutim, istraživanje masovnih grobnica je bilo otežano, jer su se nekadašnje šume oko lokaliteta iskrčile, a na ovom potezu izgradile velelepne vile.

Kao novinar pratio sam Cvetkovićev rad. Ispostavilo se da je tajanstvena građevina, ustvari kamena česma koja je podignuta 1936. godine, u čast tragično preminulog kralja Aleksandra Ujedinitelja.

Pronađene su i arhivske fotografije sa otvaranja.

Postavlja se pitanje, kako je ova lokacija decenijama  bila zaboravljena. Niko nije spominjao Kraljevu česmu. Cvetković je uspeo da okupi deo intelektualne elite, pribavi dokumenta i fotografije iz 1935. godine. A sa svojim timom, delimično je očistio lokaciju.

Svake godine 3. novembra u Lisičjem potoku se održava  komemorativni skup i parastos nevinim žrtvama, koji su stradali od oktobra 1944. godine.

Cvetković ne želi da stane. Želi da se ova lokacija pretvori u memorijalni kompleks. U autorskom tekstu za „Urbane strane“ ovaj srpski istoričar predstavlja inicijativu da ovaj deo Savskog venca postane memorijalni kompleks.

 

U nastavku tekst dr Srđana Cvetkovića:

 

MEMORIJALNI PARK POTREBAN ZA NACIONALNO POMIRENJE

Kralj Aleksandar je čovek za kojeg se slobodno može reći da je obeležio jedno vreme, tvorac države Južnih Slovena i ratni pobednik. Ipak, on nije dostojno ispoštovan kod Srba, ni tada, a još manje danas. Doduše, njegova tvorevina doživela je krah ubrzo nakon ubistva, slično kao što je Socijalistička Jugoslavija  nestala nedugo  posle  smrti J.B. Tita. Obojica su bili svojevrsni titani koji su na svojim plećima nosili svoje države sklone krahu i obe su enstale u ognju rata.

Proteklo je svega sedam godina od njegove tragične smrti do izbinja Drugog svestkog rata u Marseju. Od većih spomenika u Beogradu,  beleži se samo da je bio otvoren 1935. Most kralja Aleksandra koji je kasnije u Aprilskom ratu 1941. srušen. Nije zabeleženo da je neka glavna  ulica nosila ime po njemu. Po Titu su se zvale sve glavne ulice gradova  u svakoj republici i pokrajini.

A i pojedini gradovi su se zvali po njemu. Sa Aleksandrom to nije slučaj (usamljen primer manjih mesta kolonista, poput Banatsko Aleksandrovo). Nastajali  su spomenici u vidu većih statua konjanika u Skoplju, kao i u nekim hrvatskim i slovenačkim gradovima ( kako i dolikuje državniku njegovog ranga),  ali ne i u Beogradu. I ti spomenici su listom nestali još u vihoru rata. U naletu revanšizma prema svemu što je srpsko i što je simbolizovalo trulu „Versajsku tvorevinu“ padali su jedan za drugim.

No šta je razlog da nije bilo monumenta i u Beogradu? Mislim da je postojala namera ili bar ustezanje, da se tim činom, u tom vremenu pred rat ne remeti unutrašnja politika pomirenja konstitutivnih naroda. Da se eventualnim monumentalnim spomenikom ne ističe njegova uloga, kod tih naroda prokazanog Kralja Aleksandra. Kao što znamo, on je optuživan za unitarizam, hegemonizam čak i „monarhofašizam“.

Kraljeva česma na Lisičijem potoku je kao spomen-park  izrađena 1936., dve godine posle atentata na Kralja Aleksandra. Još uvek nije utvrđeno, da li je monument urađen po projketu Nikolaja Krasnova ili člana njegovog tima. Nalazio se u sklopu dvorskog komplekasa. Pred Drugi svetski rat to je radak spomen kompleks  u glavnom gradu, koji je podignut u slavu najvećeg  državnika prve polovine veka. 

Verovatno, planski, nije postavljen u centru. Iako velelepan, nikom nije previše upadao  oko. Posle 1945., u vreme pobede, taj spomen park je iz razumljivih razloga gurnut u zapećak, prepušten zubu vremena. Devedesetih je dodatno devastiran kada u neposrednoj bizini česme počinju da niču  prve zgrade, od kojih su mnoge podignute na mestima gde su  posle Drugog svetskog rata bile tajne likvidacije od strane OZNE. Na nekim lokacijama su bile i  masovne grobnice.

Tokom devedesetih se nije se pomišljalo na neki monumentalni spomenik  kralju Aleksandru, verovatno iz dva razloga. S jedne strane što je bio simbol, za tada vladajuću elitu, „starog režima“ i antikomunizma, a s druge strane nekim srpskim nacionalistima je smetalo  što je kralj bio „Jugosloven“ .

Sam prostor česme  je  ipak najviše urušen upravo posle 2000. godine, kad je potpuno zarastao u korov i postao gotovo nepristupačan za građane.

Poslednjih  deset godina divlja gradnja je uzela maha na ovom područiju. Nesavesnim investitorima to je postao prostor za odlaganje šuta, ispuštanje otpadnih voda, mesto zaraslo u visoku travu, kroz koju se jedva može proći do izvora. Čak je i gradsko „Zelenilo“ prestalo da održava taj prostor. Zavod za zaštitu spomenika Beograda nije ovaj spomenik označio i zaštitio kao spomenik prvog reda, iako po svom zanačaju i rangu zaslužuje. 

Od 2009. postoji inicijativa da  obnovi spomen park „Kraljeva česma“, a da se u sklopu njega podigne i spomenik žrtvama komunističkog režima koje su voljom sudbine, baš stradale u blizini mesta gde je podignuta spomen  česma ubijenom kralju. Prošle godine Udruženje žrtva komunsitičkog režima otkrilo je i spomen krst na jednoj od okolnih stena ubijenim u Lisičjem potoku. Nekoliko udruženja građana, SPC, javne ličnosti  i pojedinci, od 2015. godine  nastoje da kroz Inicijativni odbor ostvre ideju o uređenju spomen parka Kralju Aleksandru  i vraćanju dostojastva prema tvorcu Jugosoavije, ali i zvaničnom utvrđivanju spomen obeležija žrtvama komunističkog režima na ovom mestu.

Svake godine početkom novembra održava se ovde nezvanična komemoracija. Udruženja i građani čiste spomen park. I za ovu godinu 20-21 oktobra najvljena je velika akcija uređenja,  a komemorativni skup i parastos žrtvama će se održati 3. novembra. Tada će biti ponovljen zahtev gradskim vlastima da preduzmu korake ka uređenju ovog prostora.

Odnos prema spomen parku Kraljeva česma na Lisičjem potoku predstavlja donekle paradigmu odnosa prema našem istorijskom nasleđu. Svedočanstvo naših strašnih dugogišnjih podela ali i lagane propasti. Osim toga, sa druge  sa druge strane, svedoči o društvu o njegovom civilizacijskom nivou, nerazvijenoj  društvene svesti koje se ne  brine  dovoljno za  istorijske spomenike kao takve.

Početak obnove spomen parka Kraljeva česma i podizanje spomenika žrtvama komunisitičkog režima predstavljaće stoga simbol početka ozdravljenja društva i nacionalnog pomirenja. Ili bar imamo za to šansu.