Osim filmske borbe davitelja protiv davitelja, večitog derbija i rivalstva pankera i metalaca, ali i rokera i narodnjaka, Beograd je osamdesetih godina bio bojno polje pljeskavice i hamburgera, u kojem je amerikanizovana verzija sendviča sa okruglim parčetom mesa – pobedila.
A pre pljeskavica i hamburgera, bila je – viršla. Jedino što se širom glavnog grada moglo kupiti na kiosku i pojesti „s’ nogu“. Nostalgija je jaka boljka, ali, ukus tih viršli u lepinji, sa senfom sipanim kutlačom iz velike posude, Beograđani zaista pamte po dobrom. Omirisali su, međutim, u to vreme i leskovačke pljeskavice iza Hotela Moskve. Duž Balkanske ulice otezali su se dugački redovi. Preduzimljivi ljudi lako su shvatili da tu ima novca i, čim su birokratske stege malo odškrinule vrata privatnoj inicijativi, kiosci su počeli da se pojavljuju na sve strane. Glupa je fraza da su nicali kao pečurke, ali, zaista bi, gledano iz helikoptera, i sličili kakvim urbanim gljivama, posebno na pravilnom, četvrtastom reljefu Novog Beograda.
Prvi kiosk sa pljeskavicama na onome što se naziva Novim Beogradom ali ne i „blokovima“, zvao se Skver i otvorio ga je gazda Voja prekoputa opštine, na početku Ulice omladinskih brigada. Dobar, sočan osnovni proizvod, sa osnovnim prilozima. Seckani luk kao glavni adut. Bilo je to negde na polovini „vesele“ dekade. Nije prošlo dugo, a ćoškove u kraju su zauzeli tipski SFRJ kiosci, različiti od staromodnog Skvera, u kojima se nudio sličan proizvod pod novim imenom – hamburger.
Srpska javnost se počela susretati sa američkom verzijom pljeskavice još u ranijim posleratnim decenijama, preko savremene književnosti. Prevodioci bi stavili fusnotu i napisali „hamburška kobasica“. Znali su engleski jezik, ali u Americi teško da je iko od njih bio. Kasnije je i JAT poleteo preko Atlantika, pa je greška ispravljena, a vremenom smo, čak, i njujorško poluostrvo prestali da zovemo Manhatan. Baš u vreme studentske pobune 1968. i koka-kola je došla kod nas. Mladi intelektualci usavršavali su se na Zapadu preko Fulbrajtovih stipendija. Bata Živojinović igrao je u vesternu. Jugo je pošao za SAD sa ambicijom da zameni bubu. Zagrljaj Amerike još osamdesetih smo doživljavali kao ljubavni.
Rast popularnosti hamburgera na Novom Beogradu, tada potcenjivački poistovećenom sa velikom sobom za spavanje, brzo je poprimio razmere epidemije, posebno među mlađim svetom, a stari i zaista dobri kiosci sa viršlama su olako prežaljeni.
Na stanici šesnaestice pred kružnim tokom kod Opštine otvoren je kiosk „Pojedem popijem“. Ka Zemunu, naspram ulaza u Stari Merkator (tada samo Merkator), gril „Boban“. Ime kioska na sredini Ulice Goce Delčeva, kod IMT-ovog stadiona i Grafičke škole otkrivalo je korene i nagoveštavalo ono što sledi: „Mek Dragan“. Gazda je nudio prvi čizburger i luks burger. Šta je to? – pitali su se klinci. Pokojni Ilija, odličan drug i dobar đak koji je išao na kurs engleskog u rejonskoj baraci Instututa za strane jezike u Ulici Otona Župančiča, imao je odgovor: „Čizburger potiče od čist i burger, što znači da, osim mesa i lepinje, nema ništa; luks burger je sa lukom“.
Na raskrsnici kod Fontane vodila se prava borba titana: Rojal protiv Kengura. Sada su se u lepinju mogle nasuti razne đakonije, sosevi, kao i list zelene salate. Đaci iz OŠ Vladimir Iljič Lenjin opsedali su kioske na velikim odmorima. Konkurenti iz Gundulića morali su da prelaze dve ulice. I bočno, i naspram dva kioska nalazio se po jedan restoran pod imenom Fontana u društvenom vlasništvu.
Mala privreda je puštala korenje po Novom Beogradu i šire, da bi u narednoj deceniji bila zbrisana sivom ekonomijom. Kod (Starog) Merkatora nadograđen je staklenim spratovima betonski tržni centar. Danas je to veliko ruglo, delom i neformalni javni WC na poluotvorenom prostoru, ali tada je bio moćno sredstvo za dokazivanje domaćeg privatnog biznisa u nastajanju. Butici, picerije, prodavnice budalaština, fotografska radnja koja je slikala fudbalske navijače… I okolo – kiosci. Sa sve razvijenijom ponudom. Prekoputa Merkatora kiosk-poslastičarnica. Iza pijace, kiosk-picerija. Hamburger je, ipak, vladao.
Onda je, pre tačno 30 godina, u Beograd stigao i američki original, McDonalds. Pred prvim restoranom na Slaviji čekalo se stpljivo na ulaz. Svi su naučili šta je čizburger, ali i šejk. Bila je to dika Srbije i njene prestonice. Navijači Zvezde pevali su Dinamovim: „Mi imamo Mekdonalds, Mekdonalds, Mekdonalds, gde je vama“. I Hajdukovim: „Big mek, hamburger, kolu i pomfrit, mi imamo Mekdonalds, što ga nema Split“. Srbi su se razmetali Amerikom. Zajednička država se cepala po šavovima.
Drugi beogradski Mek otvoren je na Terazijama i novine su pisale da je bio najveći na svetu, posle moskovskog. Novi Beograd je, ipak, još jednom uspeo da bude avangarda.
Na poljani dijagonalno od hamburgerdžinica Rojal i Kengur, decenijama neizgrađenom ostrvu u uveliko oformljenom naselju, zabelela se jednospratna palata hamburgera, sa baštom i otvorenom terasom. Prvi novobeogradski Mekdonalds. I prvi Mekdrajv: hrana i piće koji se naručuju i podižu iz kola! Lokalni klinac pitao je radnicu u Kenguru hoće li sada da zatvaraju radnju, a ona je sa visine odgovorila da neće. I, imala je pravo, jer, u Meku kod Fontane tokom prvih godina, pa i prve decenije, baš i nije bilo gužve: siromaštvo je zakucalo na vrata kao nezvani gost, kiosk je ostao prihvatljivi čuvar socijalnog mira među omladinom, a Mek postao svoja suprotnost – mesto za izlazak sa devojkom. A za to ima i boljih mesta.
U vreme današnje, kod Fontane su i Rojal i Kengur već davno zaboravljeni. Prodaje hrane iz montažnih objekata u Beogradu odavno nema, ali se dovitljiva sarajevska ćevabdžinica na vreme obezbedila tvrdim zidovima i sada usred Starog Novog Beograda uspešno prodaje Pet upola. Stari, dobri Mek i dalje radi, temeljno je renoviran, dobio je tamniju fasadu i popularniji je nego ikad. I pljeskavice su povratile deo izgubljenog prostora u stomacima. Servisi nevidljivo raznose hranu do ogladnelih. A klinaca je sve manje na okolnim košarkaškim i fudbalskim terenima, da održe liniju makar dok su mladi.
Preuzeto sa eKapija
