Šta je to splav s praćkom?
Albanska mornarica!
Ovako je, osamdesetih godina, glasio i među beogradskom decom popularan vic o najzaostalijoj evropskoj državi, sa kojom nas nije vezivalo prijateljstvo. Vic nije bio usamljen, jer blistavi um nije mirovao:
Pao albanski avion, poginuli pilot i ložač.
Al’ si razvijen, ko albanska industrija! (varijanta: ko albanska demokratija).
Šta je to elektro-šok?
Š… Albanac električar.
A fataljist?
Radnik gradskog zelenila.
Uđite, uđite.
A, ne, ja sam tu sa džipom
Pa nek uđe i šok Đipi…
Bilo je tu raznoraznih varijacija na temu albanskog izgovora slova „l“: ljopata, ljisica itd. A onda je, u prvom kolu Kupa UEFA, Partizan izvukao Fljamurtari… i tu bi legla setna muzika iz serije Grlom u jagode.
– Trepča radi, Beograd se gradi – glasio je jedan od odgovora, realistički ozbiljan, na beogradske viceve o najvećoj jugoslovenskoj narodnosti neslovenskog porekla. Računi nisu poravnati, do danas. U odnosima dva naroda, vicevi su odavno učinjeni bespredmetnim, što je neko uočio pre, a neko kasnije, ili prekasno.
Mimo zvaničnih kanala, i sarajevski nadrealisti su snimili popularan skeć, u čijem centru je porodična manufaktura boze i tuljumbi. Otac i sin izvode „naučni“ eksperiment, mućkaju nešto sa karamelom i onda iz juniora poput eureke izleti pobedonosni krik: „Taataaaa… pa to je koka-kolja!“
Sarajlije su, tako, nadrealizmom i prebacivanjem loptice iz Baščaršije u Peč i Prizren mudro odgovarale na ofanzivu humora koja je bila usmerena ka njima samima sa suprotne obale Drine. U vreme Zimske olimpijade 1984. u Beogradu se, naime, rado pričalo kako Mujo otvara igre, sričući pet olimpijskih krugova sa papira: „O-o-o-oo-ooo…“
Stanovnici susedne države često, štosa radi i u kontekstu, za sebe kažu „glupi Bosanac“, a urbane Sarajlije umeju da se pohvale kako vole da se šale na sopstveni račun. Beograđani, začudo, ne vole. Srbija bez pokrajina se, do pre nekoliko decenija, uglavnom bavila dogodovštinama visprenog Ere, zdravog i pravednog – što će reći da sama sebe uopšte nije ni ismevala, već samozadovoljno hvalila – a zatim se o jadu zabavila sa osobom mnogo nižeg moralnog kova, Milojicom (Radojicom), narodskom protuvom iz Šumadije/Pomoravlja, i njegovom istom takvom ženom. Disciplina i javni moral u zemlji su proklizavali, ali fabrika viceva nije zaustavljala trake – u jednom trenutku, mogla joj je na crtu jedino da joj izađe štamparija bezvrednog novca.
Narod je gutao, smejao se, brzo zaboravljao. U krug.
Ko, uopšte, smišlja viceve? Narodni pesnik? Kafanski stolovi? Akademija nauka? Besmrtni Mija i Čkalja? Pijanice? Genijalci? Društveno-politički radnici? Matija i Čorba? Udba?
E, ti poslednje pomenuti su svakako sumnjivi, ali, verovatno im se ne mogu pripisati baš sva izrugivanja sa narodima i narodnostima. Ni sa javnim ličnostima. U poznim godinama patrijarha srpskog Germana, osamdesetih, postavljalo se pitanje: Ko će biti novi patrijarh? Odgovor: Nikola Ljubičić (general, možda i najmoćnija politička ličnost u Srbiji). Pa, kako to? Lepo: kad on priča, svi se krste… Udba je to smislila samo pod uslovom da je htela da provocira vojnu službu.
Neki od viceva koje već pomenusmo su, svakako, glupi. Njih bi valjalo obuhvatiti jednom antologijom, a neduhovite ljude koji su ih smislili, prikladno ili po zadatku, kao i one što ih šire kao navijeni, specijalnim zakonom popisati i sprečiti im rodbinu do trećeg kolena da obavlja javne funkcije. Tu se ne misli na inteligentno glupe viceve, poput „Šta su rekli Belgijanci kad su Nemci četresprve ušli u Nemačku? Ulaze Nemci“. Da bude smešan, tom vicu ne smeta ni faktografska greška (vojnici Vermahta gostili su se belgijskim pivom godinu ranije). Stvarno glupi vicevi su trule fore, kojima se smeju truli likovi. Kruna tog duhovnog pokreta su, verovatno, Kursadžije, posredno rijaliti programi.
A evo jednog natrulog vica iz devedesetih. Ponovo je povod Bosna, ovoga puta ratna, i – kao još onomad – Srbin njih sve na kraju pređe:
Doveli Amerikanci Tuđmana, Izetbegovića i Miloševića u Dejton, uveli ih u halu sa 10.000 papagaja, i rekli da će Bosnu dobiti onaj ko pronađe jedninog mužjaka među njima.
Gledao Franjo… i umorio se. Ništa.
Proverava Alija… Mućak.
A Sloba dođe i obrati se prisutnima: Drugovi papagaji, ja sam Slobodan Milošević!
E, boli me…
I tako. Devedesete su bile surove, pa je tada, čak, ispričan i poslednji vic o Muji i Hasi, što je kasnije opozvano. Na međunarodnom planu isto:
Šta je poslednje prošlo kroz glavu princezi Dajani? Karburator (napomena: motor mercedesa u kojem su poginuli princeza Dajana i Dodi al Fajed nije imao karburator, već sistem direktnog ubrizgavanja goriva).
Šta kaže Kiro Gligorov šoferu kad sedne u kola?
Sega, mega drajv! (Ovo poslednje je ime kompjuterske konzole koja se rado igrala u specijalizovanim klubovima, mahom rupama u garažama stambenih zgrada ili u lokalima koje niko nije hteo – taj vic je tada zaista bio smešan… mada, dok se vozio, Gligorov je ranjen u atentatu.)
Bio je i jedan stvarno dobar i urban:
Trči Džordan kroz Rakovicu i pita babu: Baba, je l ono „trojka“?
Nije, Džordane, nagazio si liniju.
Dvehiljadite su donele nove fenomene i nove aktere. I nove-stare žrtve:
Cigo, koje ime ćeš dati sinu?
Zidan!
Zašto to?
Pa, zbog one Čoline pesme: „Prola zidan, prola zinoć, prola zegodine…“
Cigo, koje ime ćeš dati sinu?
Drogan!
Kako, Drogan, valjda Dragan?!
Ne, Drogan. Ima ono na SOS-kanal: „Igraj za život, Drogane“!
Zašto ciga plače dok gleda „Titanik“?
Vidi, bre, koliko gvožđe…
Pa serijal sa tipovima nalik Pikcu iz „Vratiće se rode“:
Idu dva narkomana i vide naziv radnje: „Servis pumpi i dizni“.
Brate, za Diznija znam, a za ovog Pumpija u životu nisam čuo…
Zatim, fenomen sigurnih kuća i borba protiv nasilja u porodici:
Šta je Nedžad Salković rekao Dalaj lami u sigurnoj kući?
Ne klepeći nanu, Lama!
Pa repovi prošlosti:
Kako se zovu Hrvati koji posle ulaska u EU nisu otišli na rad u inostranstvo?
Ostaše“. (I to je varijacija starog vica, kad jedan uđe u kafanu).
Vic je živ i u digitalno doba i, umesto za kariranim stolom, širi se preko tvitera. Intelektualniji svet je ostao više naklonjen situacionom humoru, a manje ponavljanju naučenog smešnog.
I opet, ni u novom veku, kao da su među pošteđenima Beograđani, ta savršena bića, jedini narod na svetu čiji muškarci leti ne nose sandale, da ne bi ličili na nemačke i češke turiste. O njima se, zapravo, ne pričaju vicevi – u Beogradu, dok u Novom Sadu, tvrđavi Lale i Sose, baš i nije tako…
Preuzeto sa eKapija
