Vest da postoji neko spreman da uloži dva miliona evra u obnovu bioskopa u centru milionskog grada verovatno ne bi bila značajna, da taj grad nije – Beograd. Reč je o bioskopu Balkan i, kada se vest dovede u vezu sa našim iskustvom, odnosno, sa sudbinom nekada omiljenih gradskih atrakcija, institucija filma, posredi je, zaista, senzacija.
Centar Beograda, danas velika ispijaonica kafe, bio je, dakle, mesto gde se išlo u večernji provod, u blaženi bioskopski mrak. Zaranjalo se u tu tamu, rado, i po danu – gledanje filmova, holivudskih, domaćih i nekih trećih, bilo je nekada glavna gradska zabava. Na Terazijama, međutim, danas nema 20. oktobra – prvog beogradskog multipleksa sa dve zatvorene i jednom otvorenom pozornicom – ni Kosmaja, a bioskop Zvezda je postao simbol otpora mlađeg sveta ovom obezdušenju javnog prostora. Nema ni Kozare, centralne beogradske sale: umesto ostacima od semenki, ofucani pločnik oko bivše blagajne danas je zauzet bahato parkiranim posetiocima noćnog kluba. Ostatke bioskopa dotukao je požar. Vetrovi snažno duvaju kroz Bezistan. Bioskop Jadran na Trgu republike je možda i najčešće bio rasprodat. Ipak je ugašen. Bioskop Beograd je Pozorište na Terazijama. Slavija je odavno porušena. Odeon – zaboravljen. Dom sindikata se drži, ali uz sponzora. Po pomenutom Balkanu, urbani ćošak se nekad nazivao – „kod Balkana“, a danas se raspoznaje po nekom od tri lanca jeftinih uličnih pica, koja je kome draža.
Da ovom prilikom prećutimo staro jezgro Zemuna, i bioskope Sloboda, Jedinstvo i Central, jer je sramota. I Slavicu na Karaburmi, i Voždovac u Vojvode Stepe, Avalu, Drinu, zlosrećni Partizan… Banovo brdo je najbolje prošlo u svemu tome.
Arheologija filma u Beogradu, počev od prve projekcije baš na Terazijama, solidno je poznata. Zlatno doba filma ujedno je i zlatno doba beogradskih bioskopa. Pre Drugog svetskog rata već su radili bezmalo svi gore pomenuti, a bilo ih je još i više. Radili su i za vreme rata. Po oslobođenju, puštali su sovjetske filmove, a prava kulturna revolucija je nastala kada se Tito posvađao sa Staljinom: stigao je Holivud, mladi su dobili pravo na simbolički kontakt sa svetom u koji će, oko decenije kasnije, moći i da otputuju bez da emigriraju.
Kako se sve ovako završilo, da je centar Beograda izgubio ono po čemu je bio sličan, recimo, gradskom jezgru Pariza: velike bioskopske dvorane?
Prvi osumnjičeni je kutija na vrhu stolnjaka na prigodnom stočiću koja je, od kraja pedesetih, takođe puštala igrani program. Ali, to je bila lažna uzbuna – klasična televizija, osim u SSSR-u, nije stavljala u repertoar filmove pre bioskopa. Krivac će, četvrt veka kasnije, postati jedna kutija drugačijeg oblika, koja se stavljala, obično, ispod televizora. Reč je o uređaju za koji mlađe generacije uglavnom znaju iz priča svojih roditelja. To je video rikorder. Zapravo – video rekorder, jer smo ga tako zvali.
Prelom se desio sredinom osamdesetih godina, kada su, što od gastarbajtera koji su imali pravo da povremeno unesu kakvu tehničku spravu u zemlju za sopstvene potrebe, što u komisionima i preko oglasa, jugosloveni počeli masovno da nabavljaju video rekordere (postojao je i plejer, uređaj koji je mogao samo da reprodukuje sa kasete, ne i da snima sa televizije). Dotad, beogradski bioskopi bili su, uz španske, najpuniji u Evropi. Dugo posle premijere u Kozari, ispred novobeogradskog bioskopa Jugoslavija otezao se red za kupovinu karata za film Supermen 2. Kako bi, narednih godina, koje dete dobilo (skupi) video za rođendan, bioskop je gubio jednog ili više gledalaca.
Jugoslovenski filmski radnici imali su veliki hendikep u obračunu sa piraterijom, koju je sve manje i manje disciplinovani socijalistički poredak, tolerisao na veliko: u jugoslovenske bioskope filmovi su stizali sa nekoliko godina zakašnjenja, davno odgledani na videu.
Kakvih sve tu kopija nije bilo! Evo prilike da se sukobe nostalgija za bioskopima sa nostalgijom za magnetnom trakom, tada najbržim portalom do holivudskih visina i do bogatijeg sveta. Kada bi onomad, naime, za neki snimak na televiziji hteli da kažu da je slab i amaterski, govorili bi da je snimljen kao VHS kamerom (VHS je standard koji su podržavali gotovo svi video rekorderi, osim Sonija i njegovog kvalitetnijeg ali propalog Betamaksa). Piratski VHS-snimak, prema legendama, neretko sniman kamerom u bioskopu, spuštao je treš standarde na još niži nivo. Centralne institucije masovne kulture umesto bioskopa tako su postali – piratski video klubovi. Otvarani po ulazima stambenih zgrada, istorijski su prethodili svojoj sirotinjskoj sabraći, prodavnicama piratskih video igara.
Tako smo, na jugoslovenski, oskudan način, ispunili svoju potrebu da budemo deo sveta. Na velikom platnu još su se masovno gledali domaći filomovi, pa su kasni, sve lošiji nastavci Tesne kože, gomilali rekorde, sa stotinama hiljada prodatih ulaznica.
I „odloženi“ dolazak filmova u bioskope bio je osmišljen da sačuva socijalni mir: karte su kod nas bile prava bagatela u odnosu na Zapadnu Evropu. Promene je doneo Terminator 2 – dotad su negde sabrali dva i dva, i shvatili da ipak moraju da puštaju aktuelne filmove, ne bi li im neko uopšte platio kartu. I, začudo, sredina devedesetih, najteže decenije u novije vreme, donela je novi život beogradskim bioskopima, koje je, u srednjoškolskim godinama, usled dobre ponude filmova, jeftinih ulaznica i postojanja agilnih novih distributera, počela da otkriva generacija srednjoškolaca odraslih kraj video rekordera. Zvanični Holivud, alternativni Tarantino, Lepa sela lepo gore – sve je to punilo sale. Bioskop je postao mesto za izlazak koliko i za gledanje filmova, otvorili su se i neki gde se moglo naručiti piće uz film, čak je i Tašmajdanski stadion bio velika letnja pozornica. U centru se pojavio, čak, prvi savremeni multipleks, Takvud. Sve se srušilo 1999, sa bombardovanjem. Publika je, jednostavno, napustila bioskope u centru grada i nije se vratila – ni do zlosrećne, tranzicione privatizacije operatera, Beograd filma, koja će joj zapečatiti vrata, nekada prečicu do raja.
Istorijski centar srpske prestonice deli sudbinu svojih bioskopa. Stručni časopis sa izgradnju i urbanizam je 1983. godine objavio da se 40% ukupne trgovine na teritoriji grada obavi u „krugu dvojke“. To danas zvuči gotovo groteskno. Sada se kupuje, uglavnom, na Novom Beogradu, ondašnjoj spavaonici, a novi šoping centri grade se i na Zvezdari, Čukarici, Paliluli…
Preuzeto sa eKapija
