Na poslednjim parlametarnim izborima u Kraljevini Jugoslaviji 11. decembra 1938. Beograđani su mogli ne samo da ocene rad predsednika vlade Milana Stojadinovića nego i gradonačelnika Vlade Ilića. Po prirodi posla premijer i gradonačelnik prestonice često su upućeni jedan na drugog, pa su tako Stojadinović i Ilić više od tri godine realizovali zajedničke projekte. Ilić je bio prvi poslanički kandidat za upravno područje Beograd, Zemun i Pančevo na listi Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića. Zanimljivo je da je i Ivo Andrić bio član Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice, a sa premijerom su bili bliski Miloš Crnjanski i Stanislav Vinaver.
Izbori za novi saziv Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije raspisani su 10. oktobra 1938. godine, a privrednici Beograda, Zemuna i Pančeva jednoglasno su predložili Vladu Ilića za poslaničkog kandidata na svojoj konferenciji 9. novembra. Po njihovom mišljenju „interes je svih privrednika, a specijalno industrijalaca, da imaju u Narodnoj skupštini čoveka koji će budno pratiti interese privrede i zastupati privrednički stalež. Takođe, smatraju da nije bilo predsednika, otkad postoji Beogradska opština, koji se ovoliko zalagao za napredak prestonice i koji je pokazao ovakve uspehe“.
„Ja nisam bio političar i nisam ni sada imao nameru da ulazim u politički život, ali ako vi nalazite da kao privrednik treba da se primim kandidature i ako budem pozvan na saradnju, ja ću to prihvatiti kao predstavnik Beograda i vas privrednika“, rekao je u odgovoru privrednicima Vlada Ilić.
Kraljevina Jugoslavija bila je država sa veliim socijalnim razlikama. Nijedna vlada za dvadesetak godina postojanja ove države nije dovoljno ublažila jaz između bogatih i siromašnih. Međutim, najveći pomak na ovom polju učinjen je za vreme Kraljevske vlade Milana Stojadinovića. Vlada Ilić podstakao je razvoj Beograda, koji je od tada postao istinska ekonomska prestonica Jugoslavije. Zato su ekonomski napredak isticali kao jedan od glavnih izbornih aduta.
Predizborna kampanja bila je nešto neviđeno na ovim prostorima. Stojadinović je koristio proverene nacističke markentiške trikove: postojala je posebna sekcija za propagandu, obišao je mnoge gradove, snimani su promotivni filmovi, vodilo se računa o uređenju prostora za mitinge (zborove, kako se tad govorilo), organizovane su posebne izložbe na kojima su prezentovani rezultati vlasti, delila se pomoć siromašnima, štampane su brošure, plakati, leci, pesme…
Sama kampanja namerno se poklapala sa obeležavanjem dvadeset godina od oslobođenja i formiranja kraljevine. Vlasti je sve resurse iskoristila u kampanji, npr. prilikom otvaranja kuhinja za sirotinju preko Crvenog krsta. Postojao je običaj da se za Badnji dan obezbede obroci, tzv. zimska pomoć, najsiromašnijim Beograđanima. Međutim, pošto su bili parlamentarni izbori, kuhinje su otvorene mesec dana ranije, sa većim donacijama nego lane. Supruga premijera Avgusta Stojadinovića i Vlada Ilić razgovarali su sa korisnicima pomoći, pa su čak neki od njih dobili zaposlenje od gradonačelnika.
Beogradski privrednici organizovali su 9. decembra 1938. predizborni miting u trećem paviljonu na Sajmištu na kojem je bilo preko 30000 ljudi. Pored premijera Milana Stojadinovića bio je prisutan i njegov koalicioni partner, slovenački lider Antun Korošec. Vlada Ilić najavljen je kao kandidat koji je „svojim visokim organizatorskim sposobnostima, podižući Beograd, postao poznat i najširim slojevima naroda“. Ilićev govor uživo se prenosio putem radija:
„I kao privrednik, i kao predsednik Industrijske komore, i kao predsednik Beogradske opštine, ja moram lojalno da odam priznanje predsedniku Kraljevske vlade g. dr Milanu Stojadinoviću i njegovim kolegama na njihovim naporima i na njihovim uspesima na privrednom podizanju zemlje. Sređenost državnih finansija, bolja kreditna politika, rasterećenje zemljoradničkih dugova, podizanje i proširenje velikih državnih privrednih preduzeća, stvaranje boljih uslova za svakovrsnu radinost, veliki javni radovi i mnoga druga pregnuća, koja su za poslednje tri godine došla do izražaja, neosporne su i opipljive činjenice, koje pokazuju napredak na privrednom polju.
Mi svi znamo šta znače javni radovi za privredu. Tu su ukopčani i zanati, i trgovina, i industrija i radnici. Novac posvećen javnim radovima obrće se nekoliko puta i koristi svima radnim elementima zemlje. A na javne radove posvetila je Kraljevska vlada milijarde dinara.
Mi svi znamo šta znači kada je zemljoradnik u teškom položaju. Onda nam je svima teško. Rasterećen od svih svojih prevelikih dugova, seljak je danas osposobljen kao potrošač. On prodaje svoje proizvode iznad cene svetskog pariteta, a od njega – osposobljenog potrošača – ima koristi cela gradska privreda“.
Kao što se vidi Vlada Ilić govorio je iz prespektive privednika i gradonačelnika, istaknuvši šta je konkretno urađeno za dobrobit građana i koliko mu je u tome pomogao premijer. Posle njega govor je održao premijer Milan Stojadinović, ali iz presprektive političara i državnika. I on je istakao šta je urađeno u Beogradu za protekle tri godine, ali i objasnio rezultate spoljne politike kraljevine. Jasno je odgovorio Hrvatima da je politika podele Jugoslavije neprihvatljiva. Podrazumeva se da je pohvalio Vladu Ilića kao i druge kandidate sa svoje liste:
„Ako se prenesemo u mislima 24 godine unazad, mi se moramo setiti, da je nad ovom zemljom, gde mi večeras stojimo, nekada vladala pokojna Austrougarska država. Vi ste malopre prošli onaj divni most koji spaja Beograd sa Zemunom, a niste imali verovatno nikakav drugi utisak u duši, do utisak lepote naše zemlje, lepote našeg prestonog grada i tehničke lepote tog gvozdenog kolosa. (Most kralja Aleksandara I Karađorđevića Ujedinitelja ili Brankov most)
Oni, koji su, međutim, pre 24 godine prelazili iz Beograda u Zemun nisu mislili na sve to, nego su samo mislili, da živi i zdravi prođu zemunsku policiju i zemunsku carinu, da im se ne desi da ih sa voza skinu, pa eventualno i u tamnicu bace.
Ta su vremena prošla i mi ih polako počinjemo zaboravljati pred sadašnjom slikom velike i snažne Jugoslavije, čije se granice ne nalaze više na obalama Save, već idu od Đevđelije do Maribora.
Ja moju listu za grad Beograd nisam hteo da napravim ni po kome partijskom ključu. Partija je disciplinovana, partija je organizovana, partija je verna svome šefu. Ali, Beograd je prestonica Jugoslavije. Ja sam želeo da moja lista u Beogradu bude jedna elitna lista, jedna lista koja predstavlja čitave redove našeg građanstva… Prestonica Jugoslavije ostaće verna sama sebi. Pokazaće svima, da je ona dostojna da bude na čelu svih gradova u državi, na čelu velike i nedeljive Jugoslavije“.
Na izborima su pored vladajuće liste bile i dve opozicione, Vladimira Mačeka i Dimitrija Ljotića. Stojadinović je osvojio 54, 09%, Maček 44,9% i Ljotić 1,01% glasova. Po broju mandata lista Milana Stojadinovića dobila je dvotrećinsku većinu, a za upravno područje Beograd, Zemun i Pančevo svih pet poslanika. Tako da je na neki način i Vlada Ilića dobio podršku građana za politiku koju je sprovodio skoro četiri godine. Zanimljivo je da u odnosu na Beograd 76,71% veći procenat osvojenih glasova vladajuća lista imala samo u Dravskoj banovini 78,60%, što je otprilike područje današnje Slovenije. To se svakako može objasniti popularnošću samog Antuna Korošeca, ali i strahom od Hitlera koji je već pripojio susednu Austriju. Stojadinovićeva lista najgore je prošla u hrvatskim krajevima u Savskoj banovini 17,10% i Primorskoj banovini 20.06% glasova.
Knez Pavle Karađorđević uprkos pobedi u februaru 1939, pod engleskim uticajem, smenjuje premijera Milana Stojadinovića zbog bliskosti sa fašistima i nerešenog hrvatskog pitanja. Stojadinović je bio spreman da Italijanima ustupi deo Dalmacije naseljen Hrvatima, a Musoloni bi ga zauzvrat podržao u osvajanju severa Albanije naseljenog Srbima. Englezi su pokušali da smire unutrašnje tenzije u Jugoslaviji, tako što su ubedili kneza Pavla da pristane na Banovinu Hrvatsku. Nažalost, učinjene promene nisu bile dovoljne da se stabilizuje država. Ta smena neće uticati na Vladu Ilića, koji je decenijama bio prijatelj sa knezom Pavlom, a kralj Aleksndar miu je bio venčani kum. Ilić će ostati na čelu Beograda sve dok se svojevoljno nije povukao posle Hitlerovog napada na Poljsku.
(Odlomak iz knjige Vlada Ilić: prvi moderni gradonačelnik Beograda, Saša Z. Stanković, izdavač Albion Books)
