Danas je udarna vesti u svim medijima snimak iz tramvaja GSP, gde siledžija I.M.(37) pokušava da obljubi maloletnu devojčicu staru 12 godina. Niko od putnika nije reagovao. Putnice na susednim sedištima, nezainteresovano, okreću glavu. Devojčica se brani. Drama, a pomoći nema.
Slika našeg društva! Dok je bespomoćno dete u problemu, slučajnim uzorkom, desetak građana, ne želi čak ni policiju da pozove. Da li je uvek bilo tako u Srbiji? Setimo se događaja iz 1983. godine. Tada su ljudi, goloruki, išli na naružane terosriste.
Dvadesettrogodišnji Haručion Krikor Levonijan i dve godine mlađi Rafi Aleksander el Bekijan, 9. marta 1983. u 11 sati pre podne, sačekali su kod semafora na uglu Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije, „mercedes“ turske ambasade. Namera im je bila da ubiju turskog ambasadora Galipa Balkara.
Kad se upalilo crveno svetlo, pritrčali su automobilu i otvorili vatru. Levonijan je ispalio tri hica u ambasadora, a El Bekijan je samo jednim zrnom pogodio šofera Nedžati Kaju. Obojica su pucala iz pištolja „duge devetke“ u Balkara koji je sedeo na zadnjem sedištu. Sve se desilo munjevito, dok je kolona vozila u sve tri trake stajala na crvenom svetlu.
Atentatori su počeli da beže, a za njima su potrčali građani! Levonijana je pokušao da zadrži, hvatanjem oko pasa, penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, a Milivoje Nikolić ga je uhvatio za ruku. Terorista se, međutim, otrgao i ispalio dva hica u Brajovića. Jedan je pogodio pukovnika, a drugi prolaznicu Zoricu Zolotić.
Za El Bekijanom su potrčala trojica prolaznika – student Željko Milivojević, Borislav Jovanović i Srećko Bugarski. Zločinac se okrenuo u jednom trenutku i sa tri hica pogodio i ubio studenta. Ambasador Balkar umro je u bolnici, dva dana posle atentata.
Pre 35 godina, građani su goloruki jurili za naoružanim napadačima, koji su ubili turskog ambasadora, a danas, svi okreću glavu, bez namere da pozovu policiju, kada manijak napada devojčicu.
Šta je sledeće?
