Rat za otadžbinu u kome su stradali otac i sin

Prvi svetski rat 2

Vek od završetka Velikog rata u kome je stradalo 62 odsto muške populacije Srbije

Povodom obeležavanja stogodišnjice proboja Solunskog fronta u utorak je u prepunoj dvorani Centralnog doma Vojske Srbije u Beogradu pred više od pet stotina gostiju odigrana duodrama „Lujza“ u režiji Vesne Stanković, glumice JDP-a. Briljantnom glumom Sonja Jauković, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, i Vesna Stanković publici su dočarale mukotrpan i častan život Nemice Lujze Krihner, supruge slavnog srpskog vojvode Živojina Mišića, ali i stradanje srpskog naroa tokom XX veka. 

Uvodni govor pred nastup poznatih umetnica održao je Dejan Milić, profesor retorike Pravnog fakulteta univerziteta Union u Beogradu. 

„U Velikom ratu stradalo je 28 odsto stanovništva Srbije i 62 procenta njene muške populacije. Od tridesetogodišnjeg rata u prvoj polovini 17. veka, kada je slično, no, pod drugim okolnostima i u procentima ipak manje, desetkovana nemačka nacija, istorija ne pamti veću golgotu. U prve dve godine rata u smrt je otišlo pola miliona Srba, a samo tokom prelaska preko vrletne Albanije stradalo je njih četvrt miliona, da bi se u Srbiju, koja je u leto 1914. mobilisala 350.000 svojih najboljih sinova, krajem 1918. vratilo tek sedamdesetak hiljada njenih branilaca. Bio je to, neka nam ne zamere braća iz zapadnih srpskih krajeva, rat Srbijanaca za kućni prag, ali, istovremeno, i nesebično bratsko plaćanje goleme cene za njihovu slobodu.

Ima nacija, istorijski srećnih, kod kojih sve što rat ukalja i upropasti, politika prikrije, umije i popravi. Mi smo u proteklom veku dokazali da smo nepopravljivo istorijski nesrećna nacija, čiju svaku ratnu pobedu, viteštvo, junaštvo i čojstvo sopstvena politika nabije u sengrup istorije. Ćosićevo vajkanje da smo nacija koja pobeđuje u ratu da bi sve izgubila u miru nije tek puka floskula, iako smo u poslednjoj deceniji HH veka zbog politike u dva rata teško poraženi. Jer još nigde osim kod nas danas nisam video svet kome do svoje Otadžbine toliko ič nije stalo. Da jeste ponašali bismo se drugačije još od devetsto četrnaeste.

„Termopile“ na Ceru i „Bitku kod Maratona“ na Kolubari upropastili smo Niškom, a povlačenje preko Albanije, koje se može porediti s Hanibalovim prelaskom preko Alpa, unizili smo Krfskom i Ženevskom deklaracijom. Mitsku hrabrost srpskog ratnika u proboju Solunskog fronta pogazili smo Prvodecembarskim ujedinjenjem sa onima kojima je to bila tek špekulacija na političkoj berzi. Trampili smo, kako neko reče, malu zemlju sa velikim narodnim potencijalom za državnu skalameriju bez ikakvog rezona.

Pravi dokaz porazne istine ovih mojih reči je odnos nas, potomaka, prema njima, slavnim precima, i prema njihovom viteštvu.

Prvi svetski rat 3

Negde na Pacifiku 1942. godine, hiljadama milja daleko od obala JU-ES-EJ, stradala su na jednom brodu četiri rođena brata Salivan. Tu statističku grešku na tadašnjih 180.000.000 Amerikanaca danas u toj zemlji slave kao da je bilo milion takvih slučajeva; o tome se pišu knjige, snimaju filmovi, drže istorijski časovi uzduž i popreko te velike i moćne države koja nikad nije ratovala na svom kućnom pragu. Malena Srbija je na oltar slobode u zimu 1914, kao kockar u zadnjoj ruci deljenja, podnela 1.300 kaplara, nesuđenu intelektualnu elitu Srbije, koja je trebalo da živi za Srbiju, da bi Srbija od te pameti živela. Rat je preživeo svaki četvrti od njih. Gde im je spomenik u prestonici? Ogroman kao njihova hrabrost, lep kao njihova mladost, uspravan kao njihova pamet?

Varšava, prestonica Poljske, okićena je sa tri, četiri, pet, ko zna koliko velelepnih spomenika oslobodiocu maršalu Pilsudskom. Zašto ova nacija za sto godina nije smogla snage da u svojoj prestonici sagradi jedan, samo jedan spomenik kralju Petru Prvom Oslobodiocu, dostojan njegovog imena i njegovog dela?

Zidove pariskog Doma invalida krase spomen-reljefi generala koji su makar jednom pobedili neprijatelja u slavu Francuske. Ispod svakog od njih stoji napisano „Priez pour lui!“ – „Molite za njega!“. Na kom mestu mi molimo za Putnika, Stepu, Mišića, Bojovića, Šturma, Božu Jankovića … ?

Čitav vek saborna srpska pamet dokazuje da uopšte ne razume tragičnu i gorku poruku stihova pesme „Tamo daleko“, koji kažu: „Tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali zajedno otac i sin“. Uopšte ne razume zašto su u Velikom ratu za spas Otadžbine ratovale i ginule odjednom ne jedna, već dve, nekada i tri generacije Srbijanaca. Zašto je posle tog rata na mnogo koje ugašeno ognjište stavljen trn.

govor_dejana_milica
Govor profesora Milića u Domu vojske

Braćo i sestre, ko ne veruje u sumornu istinu mojih reči, neka ode na Zejtinlik, i u jednoj od aleja neka pronađe, na primer, krst na kojem su isklesana imena oca Vasilija Čolančevića i sina Rafaila V. Čolančevića. I, gledajući u njihova imena, ako mu suze dozvole, neka razmisli o pesmi „Tamo daleko“, koju danas svaka pripita srpska šuša zabalavljenim ustima melje na svadbama, osamnaestim rođendanima, saborima i panadžurima. Pa, ako u taj krst dovoljno dugo gleda možda mu se ispod uklesanih slova i ukaže knjiga naših sopstvenom rukom skrivljenih stradanja.

Generacijama već, ne godinama i decenijama, srpskoj politici nije stalo do srbijanske tradicije, iako bez srbijanske tradicije ni srpske politike ne bi bilo. Da joj jeste stalo ne bi deceniju trebalo da se posmrtni ostaci vojvode Putnika iz Francuske prenesu i polože u srpsku zemlju. Ne bi srpska politika tri puta prevremeno penzionisala i, kad zagusti, tri puta, reaktivirala vojvodu Mišića. I čula bi srpska politika njegove sumnje u mogućnost zajedničkog života sa Hrvatima. Da joj je bilo stalo do srbijanske tradicije, ne bi tako olako srpske zemlje prišila Banovini Hrvatskoj, potonjoj N-D-H, ne bi na srpskom Kosmetu širokogrudo poklonila ikakvu autonomiju čoporu dovaljanom preko Prokletija, niti bi Mitrovicu i Ibarski Kolašin stambolićevski glupo pripojila toj autonomiji. Da tako olako ne podrazumevamo svoju Otadžbinu, čuvali bismo pamćenje na gunj i opanak koji je stvorio ovu državu. I tom gunju i tom opanku sagradili bismo spomenik visok 120 metara.

Generacijama već srpska politika srpskih jubileja seti se samo kad joj je potrebno i onoliko koliko joj je potrebno. Za pijetet prema srbijanskom seljaku – ocu moderne srpske države, mi, kao nacija, nikada nismo imali nikakav program, nikakav plan. Pijetet je prepušten entuzijazmu pojedinca. Hvala Bogu što takvih pojedinaca i pojedinki srećom još uvek ima.

Ponosan na uspeo golem trud svoje prijateljice Vesne Stanković Milekić da od zaborava otrgne heroinu Milunku Savić, i zahvalan njoj i gospođi Sonji Jauković što svojom umetnošću svedoče život časne Nemice Lujze, žene srpskog vojvode Mišića, kroz čiji život se svedoči stradanje naše jedine, neponovljive Otadžbine, u želji da mrvicu svog siromaštva pridodam bogatstvu njihovog talenta, ja, Dejan Milić, profesor retorike na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Bogradu, ovom prilikom drznuh se da obučem čakšire i anteriju, da nazujem opanke i reknem koju, sećajući se neumrlih stihova Ivana V. Lalića:

Stojte, galije carske!

Nek mrtvima se pošta makar nesvesno oda!

     Ne smem da ištem više! A istorija košta!

Krv ipak nije voda!

Broj članaka 3

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični članci

Unesite pojam za pretragu i pritisnite enter. Pritisnite ESC za izlaz.

Nazad na vrh