Anegdota kaže da jedan mladi novinar svojevremeno, pitao svog starijeg kolegu: „Šta mislite, kada je počela prva cenzura?“ „Počela je sa listom…“ – mirno je odgovorio kolega. „Sa nekim dnevnim ili nedeljnim?“ „Sa Adamovim“.
Srpsko novinarstvo prešlo je veliki put. Od Toplice Milana i Kosančić Ivana, prvih objektivnih izveštača sa lica mesta o stanju na Kosovu, preko frau Gabrijele, „Seoskog telegrafa“ iz Sremčevog dela „Pop Ćira i Pop Spira“, koja je munjevito reagovala na sve sukobe u SPC, pa sve do modernih tabloida, kojima je najnormalnije da ljubav prema Putinu i bratskoj Rusiji iskombinuju sa polnim organom jedne pevačice.
Šta karakteriše moderno sprsko novinarstvo, i zbog čega bi drevni Latini nakon čitanja današnjih novina graknuli: In medias – stres!? Pre svega pojava novih termina, koji se baš i nisu mogli naučiti na studijama novinarstva. Zašto? Jer zvanično ne postoje. Dakle, nešto kao vanbračna deca Miroslava Ilića.
Na zadnjici jednog dnevnog lista volšebno se pojavila, do tada neviđena, „Skala verovatnoće tačnosti“ vesti. Tu smo mogli pročitati vest, a ispod nje je roze (ili bolje reći – pink) skala pokazivala procenat tačnosti. Na taj način se urednik pomirio sa tim da, bože moj, ništa nije zapisano u kamenu (osim verovatno krštenice Dragoljuba Mićunovića). No, ta gandijevska smernost je u stvari prefrigani način da apsolutno sve može da bude objavljeno a da za to niko ne odgovara.
Da li idejni tvorac dotičnog „istinomera“ zna da je prva maksima novinarstva oduvek bila Tačnost? Da čak ni Gebels lično nije smeo da se usudi, čak ni u svom prajmu, da pušta ljude da sumnjaju u njegove tirade, već se kleo da vest i istina moraju da budu nerazdvojive. Kao Rasim i Vlada.
Još jedan novi termin je i „klikabilnost“. Narodski rečeno, u pitanju je svojstvo onlajn članka da izaziva učestalo kliktanje na njega. Nešto kao RedTube sajt. Naravno, da se članak najpre objavi, pa se njegova klikabilnost konstatuje kasnije, problema ne bi bilo. No, ovde je po sredi nešto drugo. Pojedini tekstovi se pišu sa predumišljajem. Sa idejom da izazovu kliktanje, jer samo kliktanje, izraženo ne samo u upali kažiprsta, već i u brojkama, vlasniku portala donosi novac. Otuda još jedan, srodni izraz, pod nazivom „klik-bejt“. Što bi stari Sloveni rekli – mamac za kliktanje.
Stoga, i mi kao građani koji povremeno učestvujemo u vestima moramo da postanemo klikabilni. Zamislite da krenete na posao i noga vam upadne u rupu autobusa GSP-a. Zovete medije da zabeleže to, ali ljudi imaju preča posla. Sami ste krivi. Slomili jednu nogicu i mislite da je posao gotov!? Šta ste vi? Kraljica Elizabeta? Umesto što izigravate uobraženog bolesnika, bolje obucite majicu sa likom Ere Ojdanića a pre ulaska i prijavite se za ulazak u „Parove“. I recite da ste menjali pol proletos. I da vam je premijerka tetka. E tada će vest o vašoj nozi možda moći da se prošvercuje u medije. Ali samo možda.
Naravno, ako budete klikabilni. I ako postanete kraud-plizer. Tada vest o vama možda postane viralna. (Prim.aut: Ne brinite, buka koju upravo čujete dolazi od Vuka Karadžića koji se upravo prevrće u grobu, u maniru tehnodroma Kranga iz „Nindža kornjača).
Pored toga što su neki novinarski termini mutirali, neki su potpuno nestali ili pevaju svoju labudovu pesmu. Bez šanse da se pojave na Budvanskom festivalu. Jedna od tih, rahmetli vrednosti novinarstva je nepristrasnost.
Sećate se kada ste bili mali i gledali vesti, političke intervjue ili direktna uključenja sa najnovijih sahrana u gradu? Da li pamtite novinare? Ne? Ni ja. A to je normalno jer su bili dosadni. Tako i treba da bude. Novinari deci treba da budu dosadni, jer su deca populacija koju mogu da animiraju junaci koji su već animirani. Betmen, Popaj i Boban Zdravković.
Šta međutim danas imamo? Novinare koje deca znaju odlično. Kao da razmenjuju sličice sa njihovim likovima. Zašto? Jer su pomenuti novinari smešni kao crtani film. I opasni, dapače.
Zadatak novinara, ako pritom mislimo na spikera vesti, reportera sa terena ili voditelja u studiju, je da bude maltene robot. Ne u smislu da ga treba stalno podmazivati da bi radio kako treba. Njegova robotičnost mora da bude izražena u vidu njegove objektivnosti. On mora da ima pravičnost jednog sudije koji ne sudi na osnovu toga koliko mu se klijenti dopadaju već na osnovu ledenog slova zakona. Pa makar ispred njega sedeo Al Kapone lično. Što se srpskim novinarima, realno i dešava.
Nažalost, ogromna većina naših novinara ponaša se danas onako kako bi se u normlanim društvima ponašali recimo kolumnisti ili urednici trač – rubrika u „Saboru“. Kada na nacionalnim frekvencijama gostuje neki političar, voditelji se ponašaju kao ona dva gosta na slavi koja sede pored najpijanijeg gosta. Od njega se uvek očekuje da napravi neki džumbus, da istrtlja svašta što će se posle nedeljama prepričavati po selu. Zato ta dva gosta stalno „lože“ trećeg. Navode ga na klizav teren i prosto navijaju.
Između voditelja i gosta nema distance. Ponašaju se kao da su ovce zajedno čuvali (što je verovatno bukvalno tačno). Trude se da otmu posao dežurnim komičarima. Zbijaju šale, mešaju karte tema, od gojaznosti, preko pevanja pa sve do genocida. Ima li tome kraja? Naravno. Kad vodvilj prekine hitno uključenje o nekoj nesreći na auto-putu. Koliko god to bizarno i neukusno zvučalo, taj udes nama gledocima bude trenutak kada uzmemo vazduh i osetimo se normalno.
Elvis Prisli, nekrunisani kralj rokenrola (nekrunisan, jer je sve ukrao od Bregovića), bio je na ivici samoubistva kad je čuo da njegovo prvo TV gostovanje, svojevremeno, skinuto sa programa. Zato što je tokom intervjua suviše „cupkao kolenom“. Šta bi vlasnik najpopularnijih zulufa rekao da vidi naše televizije danas, u kojima voditeljke jutarnjeg programa, obučene u deda-mrazice, jašu svoje goste i pevaju?
Na kraju ove priče, vraćamo se na početak. Na list i organ, kao kamene međaše modernog srpskog novinarstva. Početak 2019. godine, u političkom ataru, obeležilo je iščekivanje dva događa. Značajna, svaki na svoj način, za dve strane polarizovane Srbije. Jedan je godišnjica ubistva Olivera Ivanovića, a drugi dolazak Vladimira Putina. Strasti su se podgrevale danima,kao ručak prosečnog beogradskog neženje. Analitičari su debatovali danima, žareći i paleći po društvenim mrežama i jutarnjim programima. Seljaci na pijaci su bistrili politiku, između dva pakovanja praziluka.
Međutim, onda se dogodilo nešto što je potisnulo oba ova događaja na marginu dešavanja. Polni organ Jelene Karleuše. S neba pa u rebra, u medije je dospela navodna afera popularne pevačice koja peva za trojicu i fudbalera Ognjena Vranješa, koji izgleda, nešto drugo radi za trojicu. Kao i svaki skandal i ovaj je bio uredno ilustrovan.
Dok dlanom o dlan, završetak reproduktivnog organa gospođe JK (sa mladežom ili bez), naterao je čitavu javnost da potpuno zaboravi na sve brige i probleme. Oliver? Koji Oliver? Mlakar ili Mandić? Dolazi Putin? Mani me bre njega, on će doći opet a ovakva priča javlja se jednom u karijeri!
Pomenuta vagina usisala je u sebe sve! (Kao da je to već radila…?) Društvene mreže su bile zapljusnute. Naslovne stranice su toliko podsećale na „Pan erotiku“ naše mladosti da smo po ko zna koji put shvatili zašto se više ne prodaje. Niko ne voli ovakvu tabloidnu konkurenciju.
Sve ovo pokazalo je nekoliko stvari. Pre svega, jednu od najgorih osobina našeg društva. Mediokritet. Da se razumemo, mlataranje polnim organom jeste nešto na šta bi obrve podigao svako na svetu. Čak i ako su mu nacrtane. No, čiji organ? Da li je zaista iko na ovom svetu iskreno iznenađen što se Jelena Karleuša (ako je to istina) švaleriše, i po stanu slika svoje telo i šalje to ljudima? Šta ste očekivali? Da ona svoje slodno vreme provodi rešavajući sudoku dok joj oči ne poispadaju?
Da je polni organ pokazao neko drugi, čitava ova šarada postala bi ne ukusna, ali barem logična, psihološki gledano. Recimo da je svoj organ šerovala Mira Adanja Polak. To se naravno nikad neće desiti i stepen poštovanja koji posedujem ka gospođi Polak je toliki da bih pisao o tome do sutra. Ali baš zato bi takva situacija (i samo takva) smela da nam napravi ovakav haos.
I tu dolazimo do finala ove tragikomedije. „Kaki vi Englezi, taki ja Gledston“ – rekao je, narodno-mudrijaški Nikola Pašić novinarima, na opasku da nije baš slika i prilika engleskog premijera. To se danas može parafrazirati lako u „Kaki smo mi prosvećenici, taki su nam i mediji“. Koliko god priče o instrumentalizaciji medija bile tačne, činjenica je da emisija ne bi bilo da nisu toliko gledane, da se tabloidi ne bi štampali kao toalet – da nema stalne potrebe nas za njima.
Postoje i drugi časopisi čija sadržina izaziva osip, dijareju i povratak grupe „Hladna braća“ na scenu. Setimo se „Trećeg oka“ ili „Zone sumraka“. Gde su danas? Na marginama. Prosto zato što nam ih „organizam ne traži“.
Konkluzija: predsednik bratske Rusije već danima dobija našu štampu, čije naslovnice deli sa vaginom Jelene Karleuše. I to je to. Činjenica. Bez metafore, pokušaja humora ili mudrosti. Putin i vagina. Utisak godine, koja tek što je počela.
P.S. Nema mladež.
