Priča o najčitanijem tekstu na prostoru ex Yu „Ima jedna zemlja“

Kako su na Ljubenovićevu rubriku stavili potpis novinara „Tajmsa“

Nema nijednog teksta na Internetu, sa ovih naših prostora, koji je toliko puta šerovan, kao što je priča „Ima jedna zemlja na Balkanu“. Ako se pretraži na google-u, primetiće se da su je objavljivali gotovo svi relevantni i manje relevantni mediji iz bivše Jugoslavije. Prilagođavali su uvod priče za svoju republiku. Kratili su i dodavali. Napisane redove društevnog paradoksa, potpisivali su kao rad raznih Amerikanca, britanskih novinara, turista… A prava istina je sasvim drugačija. Autor ovih redova je novinar i satiričar beogradskih „Večernjih novosti“ Bojan Ljubenović!

Urednik popularnog „TRN-a“, ovu priču osmilio je pre osam godina za potrebe „Novosti“. Objavljeno je u štampanom izdanju. Posle jednog dana, priča je postala hit na portalima. Naravno, ko ne bi reagovao na sledeće rečenice:

„Ima na Balkanu jedna zemlja, koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade. Gde su falsifikati vredniji od orginala. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u  odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo…“

Pravog autora ovih redova, aforističara „Novosti“ niko ne pominje. Zaboravljen je. Najveći grešku je napravila „Politika“. List sa ozbiljnim poverenjem javnosti, najdužom tradicijom u Srbiji, na svojim stranama je objavila ovu priču, potpisujući novinara Dejvida Kartera (Čartera), novinara londonskog „Tajmsa“. Kolega Ljubenović je sa dva pisma pokušao da demantuje, ali priča je otišla u etar. Njegov rad je potpisan tuđim imenom. I tako to traje i dalje. Tragajući za istinom, jedan komšija naše redakcije, čak je i došao do pomenutog novinara Kartera, koji mu je mejlom potvrdio da nikada nije ni video, a kamoli napisao pomenute redove.

Kao novinar-autor, odlučio sam da napišem ovaj tekst. Da na neki način skrenem pažnju. A povod su mi bile Facebook objave dveju koleginica. Jedne iz naše redakcije, a druge sa RTS-a, koje su pomenutu priču, sa lažnim potpisom, šerovale na svom profilu.

Da ne bi bilo nedoumica, čiji je tekst, objaviću i integralne stranice Novosti, gde se vidi ko je pravi autor ove priče i kada je objavljena. Tako, kada vidite da neko šeruje ovu priču sa potpisima raznih Kartera, slobodno zalepite link „Urbanih strana“ sa ovim tekstom.

A nastavku pročitajte pismo mog uvaženog kolege Ljubenovića.

 

Kako sam od „jednog američkog novinara“ postao „Tajmsov“ dopisnik iz Berlina a da nisam ni mrdnuo iz Kaluđerice“

(iliti konačno objašnjenje jednog teksta, eh da je barem konačno…)

 

Bila je jesen 2010. godine kada sam u „Večernjim novostima“ počeo da pišem satirično- humoristični serijal „Pisma iz Srbije“. Kolumna o izmišljenom strancu koji odnekuda dolazi u Srbiju i opisuje ovdašnje zgode i nezgode išla je nedeljom na stranici humora koju sam, i koju i danas uređujem.

Posle godinu dana već bio sam napisao pedesetak takvih „pisama“ kada me je uhvatila „mala snaga“ (izraz: Lj. Živkov) te sam rešio da od toga pisanija odustanem. Nedelju ili dve stranica humora je išla bez mog teksta, međutim, par čitalaca se pobunilo i tražilo od glavnog urednika da serijal bude nastavljen, te me je jednog ponedeljka na stolu sačekala kratka poruka Manojla Vukotića „Ljubenović da nastavi da piše“.

I nastavio sam.

Jednog četvrtka popodne (a to mi je bio zadnji rok pred prelom u petak), bio sam u dilemi šta da napišem, a onda video onu lepu reklamu „Soulfud Srbija“, urađenu za potrebe Turističke organizacije Srbije, sa ciljem da što više stranaca dovabi u posetu našoj zemlji i njenim osobenostima. U nameri da dam svoj doprinos bujanju domaćeg turizma napisao sam „pismo“ u kom sam pobrojao još nekoliko „čudesa“ koja strani turista, sem u Srbiji, nigde drugde na planeti ne može da vidi. Iskren da budem to mi je bilo i najlakše, nabrojim dvadestak ovdašnjih paradoksa i tekst gotov!

Tako je i bilo. Za nešto više od sat vremena po stavkama sam nabrojao naše (ne)shvatljive osobenosti i poslao tekst u redakciju. Da sam znao da će da izazove ovoliko interesovanje potrudio se bih se i malko više, paradoksa ovoj zemlji ne nedostaje, sa lakoćom sam mogao mnogo bolji tekst napisati. I danas žalim zbog toga.

Bilo je to pismo pod rednim brojem 54, objavljeno oktobra 2011. u „Večernjim novostima“. (vidi sliku)

Iste večeri kada sam „Pisma iz Srbije 54 – „Ima jedna zemlja“, okačio na Fejsbuk nastala je ludnica. U veoma kratkom roku tekst je dobio za moj pojam neverovatan broj lajkova i šerovanja, a do ponoći su mi prijatelji javili da je preveden na bugarski i engleski jezik. Kad sam sutra ujutru uključio računar, imao sam šta da vidim, broj šerovanja bio je udesetostručen!

Naravno da bih lagao kad bih rekao da mi nije bilo drago i da nisam bio ponosan zbog toga.

Međutim, već do večeri „dragost“ je počela da me napušta, jer sam primetio da se na internetu pojavila krnja verzija „pisma“, bez mog potpisa i čitavog uvodnog dela. Kasapljenje je počelo.

Par dana posle toga u dnevnom listu „Blic“, u autorskom tekstu nekog meni nepoznatog čoveka, pojavljuje se isečak tog mog teksta ali sa uvodom u kom je pisalo „ovo su o Srbiji objavile jedne čikaške novine“. Kako sam oduvek imao lagodan odnos prema svojoj autorskoj svojini, nisam reagovao, ali je to umesto mene učinila moja drugarica Mirjana Rašić, koja je poznata kao tvrdoglava i drčna persona kada su takve stvari u pitanju. Poslala je četiri komentara sa objašnjenjem da to nisu objavile nikakve čikaške novine, već je to tekst satiričara „Večernjih novosti“ od pre nedelju dana, ali uzalud, administratori Blicovog sajta nisu želeli da objave nijedan. U emisiji „Buđenje“ na Radio Beogradu Gorica i Dragan su takođe čitali taj tekst, u emisiji „Ćirlica“ gostovao je neki lik koji je citirao deo mog teksta i tvrdio da je to on smislio….i ko ga sve još nije krčmio kako je znao i hteo.

Narednih dana ludilo se nastavilo, svakoga dana na internetu se pojavljivala nova verzija tog teksta, od kojih su neke stizale i na moj lični mejl sa propratnom porukom „vidi što je ovo zanimljivo“. Da, postojala je još jedna razlika: čikaške novine se više nisu pominjale, umesto toga sada je u uvodu pisalo „ovo je o Srbiji napisao jedan američki novinar“.

U okviru svojih mogućnosti sam reagovao, skretao pažnju da to nikakav američki novinar nije napisao, već moja malenkost, reagovali su i neki moji prijatelji, objašnjavali, ljutili se ali uzalud, sve je ličilo na ono poslovično skupljanje perja iz pocepanog jastuka. Dešavalo se da naiđem na postove gde neki „upućeni“ čitaoci objašnjavaju da taj tekst nije napisao nikav američki novinar već da je delo „jedne novinarke iz pres službe hrvatske vlade“…itd.

Vrhunac ludila, (tada sam bar mislio da je vrhunac), bio je kada je kikindski pisac Miloš Latinović (a tadašnji upravnik „Bitef teatra“), 2014. godine na korice svog nagrađenog romana „Sto dana kiše“ stavio deo mog teksta kao da ga je on lično napisao. U medijima se digla galama (vidi: tekst iz Blica), mnogi su me savetovali da tužim i njega i „Vulkan“, ali nakon što me je pisac pozvao telefonom i izvinio se, odustao sam od toga, uostalom niko moj se niko „vukao“ po sudovima pa nisam hteo ni ja.

U međuvremenu sam objavio knjigu „Pisma iz Srbije“ i u pogovoru nazvanom „Kako sam postao jedan američki novinar“, sve ovo objasnio, misleći da time stavljam tačku na „slučaj“.

Kakva zabluda.

Moje pismo 54 je nesmanjenom žestinom nastavilo da se šeruje po internetu i pripisuje i Kurti i Murti, delovi su izbacivani, a delovi dodavani, tako da uskoro nije ličilo na sebe, pa sam čak morao da objašnjavam da sa tom najnovijom verzijom nemam nikakve veze. Ne treba valjda ni reći da je dobilo i svoju bosansku, makedonsku i hrvatsku verziju. Bez mog potpisa, naravno.

Po motivima moje knjige „Pisma iz Srbije“ zrenjaninski glumac Jovica Jašin počeo je da igra i monodramu, koju je, već pogađate, nazvao po tom „famoznom“ pismu „Ima jedna zemlja“.

Savez sindikata „Sloga“ je po tom tekstu snimio i neku vrstu televizijskog spota i gle čuda – potpisao me kao autora. Taj video klip ima nekoliko desetina hiljada šerovanja, da sam za ovih šest godina dobio po deset centi svaki put kada bi moj tekst neko šerovao ili lajkovao, ovaj tekst bih sada pisao kraj nekog bazena na Floridi…

Za knjigu „Pisam iz Srbije“ dobio sam sve najznačajnije književne nagrade iz oblasti satire, a obnovljeno i dopunjeno izdanje (sa 103 pisma) prošle godine objavila je i beogradska „Laguna“ i knjiga se vrlo brzo našla među deset najprodavanijih Srbiji. Iz tog izdanja izbacio sam dodatak-objašnjenje „Kako sam postao jedan američki novinar“, jer sam smatrao da većina čitalaca već zna sudbinu tog pisma i da ih nema potrebe ponovo zamarati time.

Opet zabluda.

„Ima jedna zemlja“ se i danas šeruje nesmanjenom žestinom i evo, ovih dana se moje pismo pojavilo i na stranicama „Politike“ u rubrici „Među nama“, naime, izvesni Mladen Obradović , poslao je najstarijem dnevnom listu na Balkanu moj tekst tvrdeći da ga je napisao novinar britanskog „Tajmsa“ Dejvid Karter!

Imenovani novinar doista postoji (s tim što se zove Dejvid Čarter i što je dopisnik „Tajmsa“ iz Berlina), a kako su njega uspeli da povežu sa mojim tekstom još uvek ne znam. Pretragom po internetu utvrdio sam da je tu „vezu“ prvi našao Zoran Panović, ugledni novinar i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik „Danasa“, a otkud njemu takva glupost, pojma nemam. Politici sam istog dana poslao demanti, a demanti je i objavljen, ali je šteta već napravljena, taj isečak se već vrti internetom. Ono što je nesumnjivo jeste da takvi neprovereni tekstovi mogu naneti trajnu štetu mom i onako tanušnom književnom ugledu, te s toga molim da se više ne ponavljaju.

Sve u svemu, za šest godina prošao sam put od „jednog američkog novinara“,i „hrvatske novinarske“ pa sve do novinara britanskog „Tajmsa“ na privremenom radu u Nemačkoj. Za jednog tipa koji za sve to vreme nije mrdnuo iz Kaluđerice, nije loše. Gde ću još otputovati i ko ću u međuvremenu postati, jedva čekam da vidim.

 

Bojan Ljubenović

autor rubrike „Tako Reći Nezvanično“ u „Večernjim novostima“.

P.S.

Zazvoni mi danas telefon u kancelariji, čovek se predstavi i kaže da je on nedavno „Politici“ poslao onaj tekst iz moje knjige pripisavši ga britanskim novinaru. Živi u neposrednoj blizini „Novosti“ i moli da ga posetim kako bi mi se lično izvinio i da mu potpišem primerak knjige „Pisma iz Srbije“, koju je jutros kupio.

Odem, čovek je u penziji, diplomirani pravnik, stručnjak za odnose Srbije i SAD, obe ćerke novinarke, jedna u Beogradu, druga u Vašingtonu, kaže, kada je video moj demanti u Politici, odmah je kontaktirao novinara „Tajmsa“ Dejvida Čartera i u mejlu ga pitao za taj tekst, ali mu je Britanac odgovorio da on takav tekst nikada nije napisao, štaviše o Srbiji je pisao samo jednom, još 2008. i to o Kosovskoj Mitrovici.

Moj domaćin kaže da mu je tada bilo još teže zbog neprijatnosti koju mi je izazvao, i moli me da primim izvinjenje. Naravno da jesam, srećan što sam upoznao pravog beogradskog gospodina, vrstu u izumiranju, ne mora sve što krene naopako da se tako i završi…