Tajanstveni čuvar građevina
Naši stari su verovali da ovaj svet, pored ljudi, od vajkada nastanjuju i razne bestelesne, vidljive i nevidljive sile, sa kojima je valjalo da se bore i nadmudruju. Verovanje u mogućnost da se, makar i na kratko ovlada prirodom i njenim onostranim čuvarima, u običajnoj praksi naših predaka stvorilo je obilje pravila, običaja i tabua, kojih je valjalo da se pridržavaju. Sećam se da sam, kao dete, od starijih ljudi često slušao kako treba izbegavati blizinu gradilišta i kako se valja kloniti zidara, naročito dok rade. Ova bojazan, kako sam kasnije uspeo da saznam, proistekla je iz starog narodnog verovanja da pripadnici zidarskog esnafa, pored graditeljskih, poseduju i određena znanja koja sežu u domen onostranog i potencijalno opasnog. Tek godinama kasnije, našavši se na studijama etnologije, imao sam priliku da saznam i ime tajanstvenog saveznika kome su se neimari pokatkad obraćali za pomoć, a koji je trebalo da obezbedi da građevina potraje što duže. U mnoštvu božanstava, demona i bića koje su naši preci poštovali i kojih su se plašili, etnolozi su ponešto zapisali i o jednom od najmanje poznatih mitskih bića iz naših narodnih verovanja i predanja – talasonu. U svom najpoznatijem delu, knjizi „Mitska bića srpskih predanja“, etnolog Slobodan Zečević je pokušao da napravi prvu tipologiju bića u koja se verovalo na ovim prostorima. Podelivši ih u šest osnovnih grupa, uz četiri podgrupe, Zečević je uspeo da izdvoji 24 bića pri čemu je talason, pored zmije čuvarkuće i uslužnog duha, svrstan u grupu tzv. „domaćih demona“. Za razliku od vampira, veštica ili nekrštenaca, talasoni su u osnovi smatrani za dobronamerne, a njihova zla ćud dolazila je do izražaja jedino kada bi se građevini koju čuvaju približio neko željan da joj napakosti. Pošto se verovalo da svaka gradnja predstavlja neku vrstu otimanja prostora od njegovih onostranih čuvara, u narodu je osmišljen čitav niz obrednih radnji koje je trebalo obaviti kako bi se ti čuvari umilostivili ili oterali. Ovaj sukob između predstavnika dva sveta, jednog stvarnog i jednog pretpostavljenog, počinjao je već samim izborom mesta za gradnju. U narodu se veruje da svako zemljište nije dobro za gradnju buduće građevine, naročito kuće, pa se nekada pristupalo čitavom nizu obrednih radnji, kako bi se odabralo što bolje mesto. Naš čuveni etnolog Sima Trojanović, u svom delu „Glavni srpski žrtveni običaji“, beleži jedno zanimljivo verovanje iz ondašnjeg boljevačkog sreza. Po njemu, u zemlji koja je odabrana da se na njoj sazida kuća, trebalo je zakopati flašu crnog vina ili posudu sa pšenicom. Ukoliko bi ujutru zakopane stvari ostale netaknute, moglo se pristupiti kopanju temelja i potonjoj gradnji. U suprotnom, zemljište se smatralo „halovitim“ i verovalo se da bi kuća sagrađena na ovakvom mestu, kao uostalom i svi koji bi u njoj živeli, ostali zauvek nezasiti i gladni. Nakon što bi odabrali dobru zemlju, neimari su želeli da buduću građevinu osiguraju od potencijalnih lopova i ostalih koji bi joj prilazili sa kakvim nečasnim namerama. U tu svrhu se pristupalo pribavljanju talasona, za koga se verovalo da nastaje od duše osobe čiju je senku izmerio neko od zidara, uzidavši je kasnije u temelj. Ovakva osoba bi, po narodnom verovanju, umirala posle određenog vremena, a njena bi duša ostajala trajno vezana za zgradu u čiji je temelj uzidana. U etnologiji se smatra da uzidjivanje ljudske senke predstavlja svojevrsnu zamenu za nekadašnji običaj da se u buduću građevinu uziđuju ljudi. Uostalom, tragovi ove prakse zapisani su i u čuvenoj narodnoj pesmi „Zidanje Skadra“, a postoje i u zapisima i kolektivnom sećanju brojnih naroda širom sveta. Verovalo se da talasona mogu videti samo psi ili osobe rođene u utorak ili subotu, htonske dane za koje se tradicionalno veruje da pripadaju mrtvima. U nekim delovima Makedonije, Bugarske i južne Srbije, veruje se da ni jedna građevina ne može opstati bez talas’ma. U Grčkoj se ovo biće nazivalo pergalio, a zamišljano je kao kepec sa fesom, dok se kod germanskih naroda on nazivao kobold. Slobodan Zečević verovanje u talasona kao duha zaštitnika kuće dovodi u vezu sa kultom zmije čuvarkuće ili ruskog domovoja što, kako dalje navodi, mogu biti tragovi nekakvog drevnog pramodela ovog mitskog bića i njegovog razvoja od životinjske ka ljudskoj formi.
Reč talason vuče korene od stare grčke reči telos, što znači žrtva. Ova reč je, najverovatnije posredstvom Turaka došla i u naše krajeve, a zanimljivo je da i reč talisman, etimološki gledano ima isti koren kao i reč talason, kao i značenje predmeta koji obezbeđuje zaštitu.
Zato, budite blagonakloni prema starim kućama i građevinama, te im prilazite sa oprezom i poštovanjem. Možda se baš u vašem komšiluku, zaboravljena od ljudi i prepuštena zubu vremena nalazi kakva stara kuća, čije decenijske a možebiti i vekovima nataložene uspomene čuva još jedino talason.
Inspirisan pričama o talasonu pre nekoliko godina sam, sa svojom tadašnjom ekipom filmadžija, snimio tizer za dugometražni igrani film pod nazivom „Večna kuća“, baziranom na rukopisu mog istoimenog romana, koji je u pripremi. U želji da privučemo potencijalne producente iz inostranstva, te priču o našim mitološkim bićima podelimo sa inostranom gledalačkom publikom, materijal smo snimali na engleskom jeziku. Zanimljivo da je ovaj tizer snimljen u kući koja je, svojevremeno, poslužila za snimanje serije „Srećni ljudi“, a koja je srušena nekoliko meseci nakon našeg snimanja.
Tizer možete pogledati ispod:
