Na Oksfordu su nedavno saopštili cenjeno mišljenje da je „toksično“ reč godine u engleskom jeziku. Ne misli se na opaka svojstva iskonskih otrova – poput arsenika, ili brlje – već na osobine koje se pridaju zbivanjima i odnosima u širem društvenom kontekstu. Ionako zatrovanom. Ne sumnjamo da će se i u savremenom srpskom jeziku – južnoslovenskoj varijanti engleskog – vrlo brzo za neku pojavu, na primer, za političara, govoriti da je toksik, ali, dok čekamo da se zapati i taj anglicizam, podsetićemo se tri reči kojima smo se 2018, kao i tolikih godina pre, sasvim pogrešno služili. Dabome, takođe su posredi reči stranog porekla, koje, izgleda, baš i ne umemo uvek da usvojimo na ispravan način.
Soliter – Na jednom građevinskom forumu učesnik se nedavno pobunio što se za visoku zgradu, u narodu znanu kao soliter, ponekad koristi pomodan izraz, koji povezuje srednjovekovne i američke uticaje: kula (eng. tower). Pa, dokle ta Amerika?
Ne znamo precizan odgovor na pitanje o konačnoj sudbini američke imperije, ali, da smo se ovoga puta ogrešili – o Francuze, jesmo. U njihovom jeziku solitaire znači usamljen, osamljen. Prema urbanističkim zamislima arhitekata-modernista, naime, zgrade se ne „lepe“ kalkanima jedna na drugu, već stoje slobodne u prostoru, obično u zelenim površinama. Na ulazu u osmospratnicu u Ulici Pariske komune 8 i dalje postoji originalna tabla: „Soliter C-12, III ulaz“. Zgrada je useljena 1962. i tada smo znali šta znači soliter, da bismo u međuvremenu, i ne baš tako nedavno, zaboravili.
Soliter je, dakle, slobodnostojeća, usamljena zgrada, a naročito visok objekat je oblakoder (neboder) ili, sasvim ispravno – kula.
Bankina – U Srbiji su, nažalost, saobračajne nesreće česte, ali, kada napišu da je neko stradao udarivši u bankinu, treba reći da to najverovatnije nije tačno. Pojam bankine ima italijanske korene, i označava zemljani pojas duž konstrukcije puta. Preko bankine sa puta može da se sleti, ali šansu da u nju udari ima pre kakav vazduhoplov, ili, pod nejasnim okolnostima, traktor sa okolne njive. Ograda je već nešto drugo.
Nije, reklo bi se, ni čudo što i dvoje među najviđenijim reprezentima naše savremene masovne umetnosti – dakle, Aca Lukas i Jelena Karleuša – u duetu pevaju: „Uvek sam tvoj ambis, a ti moja si bankina… bankina, bankina, bankina…“
Dubioza – Kako je reč latinskog porekla, a u njemu dubiosus (dubiosa, dubiosum) znači sumnjiv (sumnjiva, sumnjivo), odnosno nesiguran, neizvestan, nije baš najjasnije kako je u savremenom srpskom jeziku, ponajpre kod naših školovanih finansijskih eksperata, ona postala sinonim za – rupu u budžetu. Poneko, čak, misli da je dubioza – nebuloza, a ovde ni snažan uticaj engleskog, izgleda, nije dovoljan, jer Englezi (i Amerikanci) tu reč koriste ispravno.
Novinarima koji su učeni na Fakultetu političkih nauka, na časovima stilistike i retorike lepo su objasnili da dubiozno znači sumnjivo, a oni će, čim se dohvate diktafona, kao omađijani: „Može li firma da izađe iz dubioze?“ A nikog da im uzvrati: „Iz čega?“
Možda odgovor treba tražiti u asocijacijama po zvučnosti koje izaziva reč „dubioza“ prema pojmu „dubine“, u značenju ambisa, a tu se opet vraćamo na Lukasa i Karleušu i na njihov stih.
Preuzeto sa eKapija
