Poslastičarnica „Pelivan“, 24. maja besplatno deli sladoled, a priloge daju deci oboleloj od raka
Postoje mesta u Beogradu koja zrače pozitivnom energijom. Pored kafane „Šansa“, to je i poslastičarnica „Pelivan“. Kada god bih želeo da sa prijateljima pojedem neki slatkiš ili uspešno završim neki posao, sagovornike bih vodio tamo. Kao redovna mušterija, tako sam i upoznao braću Alšukeir, sjajne momke koji drže „Pelivan“ u Bulevaru. Njihova zanatska radnja, najstarija je u prestonici. Oni 24. maja slave 167 godina, a tradicionalno, kao i svake godine, od 16 do 18 časova građanima besplatno dele sladoled. Pored vitrine sa poslasticama nalaziće se kutija NURDORA. Sva prikupljena sredstva idu za hrabre mališane, koji se bore sa opakom bolesti. Zasladite se sigurno najboljim sladoledom u Beogradu. Tri kugle u velikom kornetu. A budite i humani pa pomozite mališanima kojima je pomoć potrebna.
Receptura sladoleda Mustafe Pelivana, s kolena na koleno, ljubomorno se čuva kao velika tajna
U Beogradu danas nema zanatske radnje, čiji su koreni u Knjaževini Srbiji. Prva stranice slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša. Sa kesicom zlatnika, odlučio je da se nastani na obodu tadašnje varoši. Slastičarski zanat znalo je svako dete na Gori. U početku, ledenu poslasticu je pravio u čabru sa ledom.
– Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike – priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana.
– Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.
Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Kolači i sladoled postali su nadaleko poznati. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata.
– Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“. Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak – navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine.
Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir, već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike.
– Nova vlast je dedu neko vreme držala u zatvoru. Većina imovine, plac na Slaviji su bili oduzeti. Ali poslastičarnicu nisu dirali. Sedamdesetih godina prošlog veka dnevno se prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze – kaže Suhaib, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat.
Interesantna je priča, kako je poslastičarnica vaskrsnula posle Drugog svetskog rata. Čim su utihnule detonacije, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije. Oni koji ga se sećaju, kažu da je bio veoma vredan čovek, koji je znao da pare sa neba neće da padnu. Po čaršiji se još prepričava anegdota kako je vaspitavao članove familije. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama.
– Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće – priča Musab, Suhaibov mlađi brat.
Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici… „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.
Raspadom nekadašnje velike države, došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Poslednjih sedam godina, Pelivan je ponovo na vrhu turističke mape prestonice. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir. Prilikom posete važnih državnika Beogradu, poput Erdogana, upravo kod njih se naručuju slatke đakonije.
BATA STOJKOVIĆ UŠI ČUPAO
Legendarni glumac Danilo Bata Stojković, leti, bio je redovna mušterija. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. Red za sladoled znao je da formirao od Ulice kneza Miloša. Jednom prilikom, neki dečkić, preko reda pokušao je da kupi poslasticu. Bata, onako krupan, uhvatio je mangupa za uvo i odveo ga na kraj reda.
LEKICIJA U ČITANKAMA
„Navali narode, evo boza, limunada, sladoled, baklava, ima još, ko da groš, dušu sladi, umor vadi!“, ovim rečima počinje jedna od lekcija iz predmeta Stari zanati, za treći razred osnovne škole. Autor ovog obrazovnog štiva, u udžbeniku izdvaja poslastičarnicu „Pelivan“ i njene čuvene sladolede.
Uživao čitajući, vidi se da vam najviše leže ove kulturno istorijske teme te se nadam da će ih biti još. Sve najbolje mlado momče! Nije 1981. baš tako davno bila.