Legenda kaže da se jedan rođeni Beograđanin onomad lepo snašao u Podgorici, obezbedio solidan posao i opipljiv priliv novca, skućio se, kupio i lep auto, ali se, ipak, nedugo zatim vratio zavičaju, u dvosoban stan kod mame i tate. Pa, zašto? – pitali su redom drugari.
– Čoveče, nisam mogao da izdržim… Znaš onaj osećaj, kad daš žmigavac, a čuješ da onaj iza tebe urla iz sveg glasa: „P…“ – slikovito je izgnanik opisao svoje iskustvo sa urbanom sredinom u susednoj državi. Bila legenda tačna ili ne, tek, ona je nastala pre izvesnog broja godina – danas pomenuti ne bi imao razloga da se vraća u Beograd, jer je i u tom gradu izgleda postalo glupo da se drugi vozači obaveste o nameri da se skrene. Makar i u raskrsnici. Neki bi rekli da to ima veze sa (s)kretanjima stanovništva, dok drugi misle da su odgovorni – beogradski taksisti. Baš oni su svojevremeno u potpunosti odustali od davanja žmigavca, a država koja im, decenijama, svakog dana iznova stavlja do znanja da je slabija od njih – kao i od navijača, i od kakve bilo organizovane manjine koja ne preti baš potpuno praznom puškom – tolerisala im je demonstraciju primitivne sile do te mere da se u drugih vozača javila potreba za imitacijom. A stručnjaci će već reći da je imitacija u osnovi procesa učenja.
Da li se „uključivanje pokazivača pravca“, dakle, davanje žmigavca (da se čitaci ne iznenade, u književnom smislu to je pravilan izraz koliko i migavac) uči u auto školi? Da, naravno, i bez toga nikako ne može da se položi. I mora da se pogleda u bar dva ogledala, i da se proveri mrtav ugao. Ipak je, reklo bi se, sastavni deo lokalnog mentaliteta i brz zaborav naučenog u formalnom sistemu obrazovanja, posebno onoga što je u moru podataka bilo korisno. Onaj kliše „kad proradi srpski inat“ najbolje oživi pri otporu usvajanju kakvog, za civilizaciju korisnog znanja i rutine. „Mene je učio život“, ili „ulica“, „asfalt“ – samo su neke od fraza kojima se pravda uspeh sumnjivih tipova među nama.
Tako i među vozačima. Još pred Drugi svetski rat, kada su konje u nešto većoj meri počele da menjaju konjske snage pod haubom, dnevni list „Vreme“ (smešten u današnjoj zgradi „Borbe“) pisao je kako neki ljudi voze beogradskim ulicama i do 90 na sat, a nisu, tada, smeli brže od 40. Saobraćajni policajci na motociklima su takve redovno progonili, a da bi ih kaznili morali su da voze paralelno sa njima neko vreme, i posebnim aparatom da memorišu brzinu kretanja. I sa tako (nepouzdanim) dokazom, gradski trkači su odmah išli pred sudiju. Od okupatora nam je ostao uređen kružni tok na Slaviji, a rana posleratna motorizacija, koliko god skromna, donela je, usled neukosti i bahatosti šofera, pravi pokolj na drumovima, pa su, koliko pedesetih godina, za izazivanje saobraćajnih nesreća sa tragičnim ishodom izricane i smrtne kazne. Sudije su, onda, svakom generacijom postajale sve mekše, a sistem se sve više oslanjao na edukaciju, umesto u represiju. Trend se, izgleda, nastavlja: nova zakonska rešenja u Srbiji propisuju da svaka auto-škola ima sopstveni poligon opremljen bezmalo za obuku vozača u specijalnim jedinicama, ili za manje zahtevan reli. Zbog velikih prohteva zakonodavca, možda će čak svaka druga beogradska auto škola morati da bude zatvorena. Veruje li iko da ćemo, posle toga, imati civilizovan saobraćaj?
Poligoni za obuku vozača postojali su u Srbiji i devedesetih godina prošlog veka. U to vreme, na ulicama su, kao i u životu, vladala prvila Divljeg zapada, ali bez sudije za vešanje. Tokom dve godine tvrdih sankciija vožnja je bila zabava za imućnije: pumpe su, usled naftnog embarga, potpuno presušile, a litar benzina iz kantice – posebno je na ceni bio „crveni šelov“ iz Mađarske – koštao je nešto manje od 3 marke. To nije skuplje nego danas, ali jeste bilo papreno za to doba jeftine nafte, a uz to je početkom 1994. od prosečne plate mogao po toj ceni da se kupi ukupno litar i po. Kada su pumpe „proradile“ i gorivo pojeftinilo, a uz to omogućen i uvoz velikog broja polovnjaka, nastupila je u Srbiji strašna pogibija. Nije se znalo da li više glava odnosi Ibarska magistrala, ili Novi novosadski put, tada sa ukupno samo tri trake, prevelikom brzinom i preopasnim preticanjima. Manje tragično, nered se oslikavao u parkiranju kako ko i gde hoće: Beograd je bio jedan veliki nenaplativi parking – srećom, kola je bilo manje nego danas. Jurcalo se, divlje i sirovo.
Poligon je, u međuvremenu, stalno usavršavan. Pomenutih devedesetih na njemu se vozilo samo pravo napred i u rikverc, pa se okretalo polukružno, uz manevar i gledanje kroz odškrinuta vozačka vrata da se ne zgazi linija (što će se, dabome, primenjivati i u realnom saobraćaju), a kasnije su mu dodali i parkiranje – koso unazad, baš onakvo kakvog na ulici nema nikad. Više se kažnjava, gine se manje, neki bi rekli pre svega zato što su automobili mnogo bezbedniji.
Sve ovo vreme, saobraćajnih policajaca je u Srbiji malo, ali su zato loše raspoređeni. Uz to su i još lošije plaćeni, a ipak su samo ljudi. Povrh svega, i patrolna kola u novije vreme uveliko krše saobraćajne propise i nema ko da im naplati kaznu kad prozuje zaustavnom trakom na autoputu, i čak se ne trude da uključe rotaciju i slažu narod da nekuda žure. Disciplina je ovde, na nivou običnog življenja i samokontrole, odavno popustila i više je nema ni na horizontu (dok se on ne pomeri, recimo, iza mađarske granice).
Vlasti su, ipak, odlučne da stanje na drumovima isprave, rekosmo, novim, naprednijim, time i težim poligonima za obuku. Moglo bi se razmisliti da li će takva politika stvoriti vozače odlično obučene – za još uspešnije kršenje saobraćajnih propisa.
Usled svega toga, jedan 77-godišnji novobeogradski vozač pre nekoliko meseci je odlučio da više ne produži svoj permis de conduire (tako se nekad zvala vozačka dozvola, a sada je driving licence). Vozio je od 1960, obučavao ga je otac, a polagao je ispit na ulici, bez poligona, i po mraku. Beogradski drumovi bili su uglavnom od belgijske kocke (koju pogrešno nazivamo kaldrmom) i slabije osvetljeni nego danas, a pešak je, negde u evropski pravilnom spletu ulica iznad Slavije odjednom izleteo pred opel olimpiju u kojoj su bili milicioner i kandidat za vozača. Olimpija je, bez ABS-a i sistema koji reaguju umesto vozača, zakočila na vreme. I nije se ugasila. Milicioner je rekao: „Položili ste“. Vozio je, 77-godišnjak, bez većih ekscesa, koliko do danas, a više, kaže, ne želi. Drumovi su, ionako uzorani, puni Šarčevih rođaka koji misle da su Kraljević Marko, a pristojan svet na njima nema ko da zaštiti od zuluma.
Preuzeto sa eKapija
Odličan presek stanja. Nedostatak saobraćajne i kulture življenja očituje se u vaspitnim propustima.